Svetlost Istine>>
"A ko istinu čini ide k videlu" (Jovan 3:21) - Isus Hristos    

Čitate knjigu:

BIBLIJA I NAUKA

Čitate poglavlje:

TVORAC, STVARANJE, TVOREVINA

SADRŽAJ>>

 

<<Predhodno poglavlje 

Sledeće poglavlje>>

RELATIVNOST_TVOREVINE
SVET_JE_VEČAN

 

 Na pitanje porekla sveta, principiojelno postoje dva generalna odgovora. Jedan od njih jeste:"Svet je stvoren", a drugi je: "Svet je večan". Znači, prvi odgovor glasi: "Svet je stvoren", što automatski znači da ima svoga Stvoritelja, a drugi je: "Svet je večan".  

Tvrdnju da je svet stvoren srećemo najjasnije, najkristalnije izraženu u Bibliji, tako da možemo da kažemo da je karakteristična za judejsko hrišćansku religiju, a budući da je i Muhamed prepisivao iz Biblije, on se nalazi i u islamskoj religiji.  

Tri su osnovne postavke koje su date u takozvanom "retrospektivnom" delu Biblije, a koje se odnose na pitanje stvaranja. Znači, imamo biblijski izveštaj, i ako uzmemo neku tačku Biblije, ona ima svoj retrospektivni i svoj perspektivni deo. Glavni retrospektivni deo jeste "Izveštaj o stvaranju". Glavni perspektivni deo jeste "Novostvaranje", koje je opisano u "Apokalipsi Jovana Bogoslova".  

Znači, u 1.Knjizi Mojsijevoj je opisano prvo stvaranje, i ono bi bilo dovoljno da čovek nije pao. Ali, budući da je čovek pao, mi imamo u perspektivnom delu opisano novo stvaranje: novo nebo... A gde su novi ljudi? Novi ljudi se ovde stvaraju. Ovde, sada. Onaj ko ne bude sada novi čovek, neće nikada neće biti novi čovek na novoj zemlji. Bog je i alfa i omega, i On sam za sebe kaže: "Ja sam alfa, ja sam Taj koji je postavio temelje, ali ja sam i omega, početak i svršetak." Koje su to tri osnovne postavke otkrivene doktrine o stvaranju? Znači, one imaju veću izvesnost za religiozne ljude nego što smo mi dostigli istraživanjem, jer mi istraživanjem nikada ne možemo da saznamo božanske potencije.  

Prva jeste - "apsolutnost Stvoritelja", druga je "creatio ex nihilo", ili modernije "creatio ex deo", i treća jeste "konkretnost", ili možda bolje da kažemo "relativnost tvorevine".  

  Vrh stranice  

E sad, idemo na prvu postavku. Po Bibliji Bog je apsolutno biće, apsolutna realnost, koji je transcedentan u odnosu na svet, i koji je potpuno, u ontološkom smislu, odvojen od sveta. Po svojoj suštini, po svome biću, po svojim kvalitetima, u ontološkom smislu, On je odvojen od sveta. On je nešto drugo u odnosu na svet kojeg je stvorio. Dakle, On nije panteistički Bog koji je inkorporisan u svet, On nije deo sveta ,nego je odvojen od sveta.

 Međutim, što se tiče Njegovih aktivnosti, On je imanentan svetu, prirođen svetu, pridružen svetu, uključen u svet. Biblijski Bog ili Bog teizma nije deistički bog. Kako je u deizmu? U deizmu bog jeste ontološki otcepljen od sveta, ali on je i po svom delovanju transcedentan - on je stvorio svet, dao mu fizičke zakone po kojima će da funkcioniše, i nije zainteresovan za Jovan Jovanovića, nije zainteresovan za sudbinu nekoga tamo. Možda ga interesuje neki opšti tokovi u univerzumu, da univerzum ne ode u haos, ali šta ima za doručak Petar Petrović, da li je gladan (grubo rečeno), njega ne interesuje. 

Biblijski Bog ili Bog teizma je imanentan, On je zainteresovan za svet koji je stvorio. On čak i deluje u tom svetu, nekada i na drastične načine, i mi te događaje nazivamo čudima. Hrišćani smatraju da Bog vodi opšte tokove istorije, da On vodi individualnu istoriju svakog čoveka. Najjači dokaz za jednog hrišćanina da Bog postoji jeste što On vodi njegovu istoriju. Niko ne može da razuveri onog slepca koji je progledao da Isus nije Mesija. Fariseji koji neće takvog Mesiju, imaju svoje koncepte kako da žive, kako da se ponašaju. Bog je stvorio dokaze, ali mi imamo unutrašnji, proživljeni, iskustveni dokaz. Pazite, kad se vidi neki hrišćanin koji je zaista promenjen u ovom svetu, koja logika može to da obori. Nema te logike koja to može da obori. I što je najvažnije, to može biti vrlo privlačno. Znate, kad vi uzmete, pa čisto onako didaktički počnete da obrazlažete ontološki dokaz, pa stvaranje Božje...  

Najveća patnja ovoga sveta jeste nerazumevanje božanskog bića. Kad bi ljudi bolje razumeli Boga, koliko bi više ljudi bilo religiozno. Ali, kad vidimo proživljeni Božji karakter, to može mnoge da privuče. Mi možemo da budemo, na jedan prijatan način, zavidni tim ljudima. I ja mislim da je to jedini slučaj kad mi možemo da budemo zavidni tim ljudima koji su tako uspeli da se približe Bogu. To moe da bude vrlo presudno za onoga ko misli da nešto napravi od svoje jedinstvene životne prilike. Mi smo neponovljiva bića. Šta ćemo mi napraviti od sebe, u velikoj meri zavisi od samih nas.

 Kad govorimo o Bogu kao Stvoritelju, treba da razlikujemo stvaranje od rađanja. Videćemo zašto je to važno. Pri stvaranju mi dobijamo nešto što je suštinski, po svojim fundamentalnim kvalitetima različito od onoga koji stvara. Uzmimo prost primer: knjiga je različita od pisca. Tako je i svet različit od Onoga koji ga je stvorio.  

  Vrh stranice  

A pri rađanju, mi dobijamo nešto što je istorodno, suštinski identično, postoji znak jednakosti između onoga koji rađa i onoga koji se rađa: mačke daju mačke, ljudi daju ljude...  A po teoriji o evoluciji, ne postoji ovaj odnos: subjekt - objekt. Toga nema u evoluciji (sem u teističkoj). Ili preciznije, u "naturalističkoj teoriji o evoluciji" ne postoji odnos "subjekt - objekt", nego postoji večni svet koji se razvija. Znači, postoji kvantitativno konstantan svet koji samo kvalitativno napreduje. Tako da imamo, tamo, od atoma do... 

Pazite, i kod rađanja nije baš potpuna identičnost živih bića. A i pojam individualnosti se danas u biologiji ne primenjuje samo na ljudska bića, nego se pojam individualnosti danas primenjuje i na niže oblike života. Tako da treba precizno razlikovati individualnost od ličnosti. Jedno je biti individua, a drugo je biti ličnost. Mi smo svi individue, a ko će odrasti do ličnosti, to ćemo da vidimo. Mi smo svi individue, mi smo svi različiti.  

Verovatnoća pojave (ovo je važno za teologiju) dve identične jedinke na planeti Zemlji je 1 : 10 sa 605 nula (znači, to je broj koji nastaje kada se 1 podeli sa cifrom koja ima 605 nula). Ukupan broj molekula u univerzumu je oko 10 na 80 (cifra sa 80 nula), a gde je na 605, koja je to potencija! Do ovoga se došlo matematički, pošto se tačno zna kolika je heterozigotnost kod čoveka. Ona iznosi 7,6%, i kada se uzme koliko čovek ima gena, tačno se izračuna kolika je potencija.  

Pojam "stvaranja" možemo posmatrati u širem i užem smislu. U širem smislu pod pojmom "svaranja" podrazumevamo "napraviti, načiniti, osnovati, proizveti, fabrikovati". A u užem smislu znači: nebiće (nešto što ne postoji) dovesti u biće, u postojanje. I u užem smislu, u najstriktnijem smislu, pojam stvaranja se vezuje samo za Boga.  To nije pravljenje kombinacija, to nije slaganje, uklapanje nekog već postojećeg materijala, nego baš stvaranje u najužem smislu, što podrazumeva stvoriti ne koristeći, ne pozajmljujući ni materijal ni alat, kojim bi se nešto dovelo u postojanje. To je u najužem smislu "stvoriti".  Kada govorimo o Bogu kao Stvoritelju mi razlikujemo direktno stvaranje ili "fiat" stvaranje ili "creatio prima", i indirektno stvaranje - od već postojećeg, od već stvorenog ili "creatio secunda". I u samomoriginalnom jevrejskom tekstu se zaista pravi ova razlika, tako da se upotrebljavaju različite reči (drugi prevodi to poštuju, naš, Daničićev prevod nema tu razliku). 

Znači, u prvom stihu 1.Knjige Mojsijeve, 1.glave, upotrebljava se reč "bara" ("U početku STVORI Bog nebo i zemlju"). A kada se govori o stvaranjua, recimo, sunca i meseca (1.Mojsijeva 1,16), ne upotrebljava se reč "bara", kao da je Bog tada, trenutno stvorio, nego reč "oše".(O tome ćemo detaljno govoriti kada budemo govorili o šestodnevu.)

  Vrh stranice  

 U engleskom prevodu Biblije se upotrebljavaju tri reči: created, made i formed. Najprisniji odnos je bio sa čovekom (formed), gde ga je On prosto izvajao. Ono što je bitno zapaziti jeste, da je čin stvaranja u odnosu na božansko biće spoljašnji akt, nije nešto što se dešava u božanskoj suštini, kao što bi bilo, recimo, u panteizmu. To je spoljašnji akt - čin Njegove volje i Njegove akcije, za razliku od procesa u božanskom biću koji se dešavaju i o kojima mi znamo vrlo malo, onoliko koliko nam je otkriveno. Ali nešto sigurno mora biti vezano za Njega - Bog nije statičko biće, On je živ. Ako je živ, On ima svoje unutrašnje procese. Mi o njima vrlo malo znamo. Ali zasigurno znamo da su savršeni i večni, tako da oni ne utiču na Božju nepromenljivost.  

Tako da u pojedinim stihovima se kaže da se Sin rađa, a Duh Sveti ishodi. Ali to su savečni procesi. To je dobar termin - "savečnan"proces.

 Kada se govori o stvaranju kao "creatio ex nihilo", znači "stvaranje iz ničega", u Bibliji se upotrebljava, u Jevrejima poslanici, stih: "Verom doznajem", a negde imamo da je sve što vidimo nastalo od nevidljivog. Neki kreacionisti preferiraju izraz "creatio ex deo" - od Boga. Ali, i ovaj termin ima drugu zamku - zamku emanacije, da se Bog materijalizuje u svet, kao da On svoju suštinu, "ex deo", od sebe... I jedan i drugi termin imaju svoje nedostatke. Ja mislim da je, možda, ovaj drugi termin bolji. On se ne materijalizuje u svet, ali On stvara, za nas, prosto neshvatljivo, ono što mi nikad ne možemo - da energiju pretvorimo u materiju. Mi samo možmo obratno - da pretvorimo materiju u energiju.  Veliki um 20.veka Albert Anštaj je rekao za nuklearnu eksploziju: "Mi sad posmatramo obrnuti proces Božeg stvaranja". Znači, mi sad vidimo kako se vrši pretvaranje materije u energiju, a niko od nas ne može da pretvori energiju u materiju. I tu je veliko pitanje: "Kako Bog stvara, a ne troši se?"  

Navedimo jedan primer: Mi imamo jedan kilogram nečega, pa onda dodamo još jedan kilogram, pa sad imamo nešto više po kvantitetu. Ili, imamo jednu knjigu, i imamo sto primeraka te iste knjige. Kad imamo više informacija - kad imamo jednu Bibliju ili kad imamo sto Biblija? U oba slučaja imamo identičnu količinu informacija. Recimo, jedan pisac piše i on svoju informaciju "A" saopštava u 100 hiljada primeraka. Da li je on potrošio, u apsolutnom smislu, informaciju "A"? Nije. To je jedna analogija koja nam pomaže. E sada, treća postavka jeste: 

  Vrh stranice  

RELATIVNOST TVOREVINE 

Svet nije nužan. On je uslovljen božanskom voljom. Možemo prosto da kažemo da je on ?rizik? slučaja, zato što Bog nije morao da se obazire na spoljne ideje, kao što je, recimo, slučaj u platonizmu. Jer, biblijski Bog ne stoji pod jurizdikcijom stranih ideja na koje On mora da se obazire pri stvaranju sveta, koje objektivno postoje. On ne postoji ni pod kakvom jurizdikcijom. Ne postoji logički nužan razlog zašto svet mora da bude baš takav. Ne postoji "ideja jabučnosti" na koju mora Bog da se pozove kada stvara jabuke.   

To bi bilo o prvoj postavci da je svet stvoren, a sada prelazimo na postavku: 

SVET JE VEČAN

 Tvrdnja da je svet večan nalazimo uglavnom u dualizmu. Recimo, gnostici, ?manihejci?. Postoje dve večnosti, dva principa koja su večna - princip dobra i princip zla. Bog je oličenje principa dobra, a materija je oličenje principa zla. To nije biblijski koncept. Po Bibliji je zlo vremenska kategorija, a ne večna. Ograničena, znači.  I postoji u filozofskom grčkom dualizmu ova ideja, gde postoji večni Bog, ali postoji i ?večnost i dubina sveta?, tako da Bog nije u apsolutnom smislu Stvoritelj, nego je On samo kozmetičar ili uređivač sveta.  I pod b) - mi ideju da je svet večan nalazimo i u panteističkom i materijalističkom monizmu. "Svet je večan, on samo pulsira. Mi se samo obaziremo na poslednji "Big beng". Mi imamo širenje svemira, pa onda kondenzaciju, pa opet širenje. Ne postoji Bog kao Stvoritelj sveta, samo postoji "sveta materija"." Dakle, u panteizmu (budući da su svet i Bog isto) i u materijalističkom monizmu, mi imamo tu ideju da je svet večan.  

Što se tiče monizma, tu ustvari jeste odgovor: "Šta je u osnovi sveta?", i on odgovara da je u osnovi sveta jedno, i razlikujemo dve vrste monizma. Jedan je kauzalni, i to je ustvari teistička folizofija ili teizam - u osnovi sveta jeste samo jedan uzrok, a to je Bog.  

  Vrh stranice  

A kod konstitutivnog (konstitutivno - ono što izgrađuje svet), ili monizma bitnosti, on se ne bavi time šta je uzrok svetu, on uopšte ne postavlja to pitanje, nego: "Materija je večna". Kakav uzrok, nema tu uzroka, "materija je večna". Konstitutivni monizam ima više pravaca, i to je materijalizam (materija je večna, materija je konstantna, samo se kvalitetom menja), spiritualizam, i treći je "transcedentni monizam" - transcedentnost supstancije koja se ispoljava u dva vida. Jedan je duh, a jedan je materija.

<<Predhodno poglavlje 

Sledeće poglavlje>>