Čitate knjigu:

BIBLIJA I NAUKA

HEKELOV BIOGENETSKI ZAKON

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Hekel je formulisao takozvani "biogenetski zakon". Nema puno zakona u biologiji. Ovo je jedan "kao" zakon. Zvuči vrlo ozbiljno. O čemu se zapravo radi?  

Hekel je tvrdio da embrion neke vrste, znači, od oplođene jajne ćelije do odraslog organizma, rekapitulira ubrzano i kondenzovano (sabijeno) filogenetsku istoriju (evolutivni razvoj). Ili, u još sažetijem oblikuHekelov zakon se definiše kao: "ontogenija je ubrzana i kondenzovana rekapitulacija filogenije".  

Znači, embrion čoveka ima fazu protozoe, pa stadijum metazoe, pa gastrula kao dupljari, pa na višem stadijumu imamo stadijum ribe, pa vodozemca, pa gmizavca... i na kraju dobijete čoveka. Znači, ono što se dešavalo u geološkoj istoriji se ponavlja u individualnoj istoriji kod jedinki neke vrste. 

I, Hekelov biogenetski zakon je odigrao značajnu ulogu u argumentisanju ispravnosti evolucione teorije. Jedno vreme je on bio prilično raširen iprihvaćen. Tome je sigurno doprinelo to, što je razumljiv i ubedljiv i

za laike. Jer, ako stvarno individua prolazi kroz stadijume ribe, vodozemca, gmizavca, ne vidi se drugi ozbiljan razlog nego da ona ponavlja svoju evolucionu istoriju. 

Pokazano je da je sam Hekel falsifikovao činjenice da bi podupro svoj "zakon". Ja ne znam kako je on bio tako neozbiljan. Ako negde možete da lažete, u nauci najmanje možete da lažete, zato što je nauka jedna stravična mreža. Jedan eksperiment stoji na leđima hiljade eksperimenata. Sve je to upleteno, sve je to povezano, za tili čas se otkrije greška.  

Ono što je činjenica jeste to, da zaista što god idete bliže početnim stadijumima embrionalnog razvića, sve je sličnost veća, a mogućnost razlikovanja manja.

Naročito je u to vreme bilo još nesigurnije crtati embrione, jer nisu bile razvijene tehnike bojenja i preparacije mikroskopskih preparata. I stvarno se pokazalo da je Hekel crtao i prema svojim predkoncepcijama.

 Prva primedba Hekelovom biogenetskom zakonu jeste (on napravljen da bude argument evolucije), da je to argumentacija logičke greške vrćenja u krug. Ono što se treba dokazati, uzima se kao dokazano u polaznom koraku. Jer, embrionalni razvoj, kao rekapitulacije filogenije, treba da dokaže filogeniju, koja je već izvedena iz embrionalnog razvoja.  

Kako ja znam da je to rekapitulacija? Znam zato što je postojala evolucija. A kako znam da je postojala evolucija? Pa, znam na osnovu embrionalnog razvoja. 

Recimo, rudimenti. Kako ja znam da je nešto rudiment? Zašto je neki organ rudiment? Pa, rudiment je zato što postoji evolucija, i zato što je ovaj organ nastao od onog organa, i kod pretka je on bio funkcionalan, a kod potomka je zakržljao.

 To je logički hokus - pokus. Evolucijom dokazujem rudimente, a evoluciju dokazujem rudimentima.  

Znate, evolucionisti kažu: "Molekularni fosili". (Kako biologija osvaja područja, tako se "stiču dokazi" evolucionizmu.) Imamo, recimo, molekularni fosil introni. A kako ti znaš da je introni

molekularni fosil? Pa, znam zato što su zastupljeni kod nekih vrsta bakterija i kod čoveka. A budući da oni imaju zajedničkog pretka, bila je evolucija, to su molekularni fosili. Oni su iste strukture i kod čoveka i kod nekih vrsta bakterija.

 A onda okrenete nekoliko listova dalje i čitate: "Molekularna evolucija: Eto, molekularni fosili su očigledan dokaz da je postojala evolucija."

Na osnovu evolucije vi konstruišete dokaze za evoluciju.

I na osnovu, znači, embrionalnog razvoja se rekonstruiše filogenija, a ista ta filogenija se posle dokazuje embrionalnim razvojem. To je prvo. 

Drugo: Ne postoji paralelizam između razvoja određenih struktura u embrionalnom razvoju i njihove, navodne, pojave u filogeniji. Uzmimo neke primere: 

U filogeniji se prvo pojavljuje kost, pa onda hrskavica (imate prvo Plakoderme (ribe koje poseduju kost), pa onda imate Hondrihties (ribe koje poseduju hrskavicu)). Znači, u filogeniji vi prvo imate kost, pa onda hrskavicu, a u embrionalnom razvoju prvo imate hrskavicu pa onda kost. Dakle, obrnuto. 

U embrionalnom razvoju prvo imate srce, pa onda krvne sudove, a u filogeniji vi prvo imate krvne sudove, pa onda je evolucija morala još dugo da teče  da bi se formiralo srce. Znate, kad uzmete embrion pileta, prvo vidite veliko srce, a od srca se pružaju krvni sudovi. A po filogeniji vi imate neke primitivne životinje koje imaju samo neki krvni sistem, a posle se kod naprednijih organizama formira srce. Opet obrnuto. 

U filogeniji prvo imate nerve, pa onda mozak (u takozvanom procesu cefalizacije). A u ontogeniji prvo imate mozak, pa onda nerve. Sve je obrnuto u odnosu na Hekelov zakon.

 Ili, recimo, razvoj srca: kad pogledate filogenetski, prvo imate jednu komoru, pa onda jedna pretkomora i jedna komora, pa onda dve pretkomore i jedna komora, i na kraju imate dve pretkomore i dve komore.

 Ako bi stvarno ontogenija bila rekapitulacija navodne filogenije, onda bi po ovoj šemi moralo da se razvija i srce, recimo, kod čoveka. A kako se razvija srce kod čoveka? Kod čoveka razvoj srca počinje kao dvodelni mešak, pa se onda sve stopi u jednu celinu, pa se onda od jednom razviju 4 dela, i na specijalan način je povezano sa krvnim sistemom majke.  

Mali je broj evolucionista, onih starog kova, koji još veruju u Hekelov zakon.

 Postoji takozvani "zakon o održanju individualnosti". Kao što u prirodi postoji zakon o održanju mase i energije, tako i u biologiji, genetici postoji zakon o održanju individualnosti. Individua se definiše u momentu začeća, i ona ima specifičan set gena, na primer kod čoveka, koji nema nikakve veze sa ribama, žabama. Ljudska jedinka ili jedinka neke druge vrste je od samog početka ljudska jedinka. Tako da je pitanje: "Kad nastaje čovek u embrionalnom razvoju?" - pogrešno pitanje.

Kad nastaje čovek? Kad je on čovek? On je čovek od samog početka. Same jajne ćelije se razlikuju. Ali, zbog određenih okolnosti u kojima mi živimo, sasvim je normalno da se naši embrioni slično razvijaju kao i embrioni životinja. Razmatranje ovoga ima sličnosti sa razmatranjem pitanja homologija. Zašto mi imamo slične ekstremitete kao i drugi kičmenjaci? Nikako ne možete da razlučitet tek tako. Morate na osnovu nekog spoljnjeg kriterijuma, a ne na osnovu same homologije. Ne može se problem sličnosti (homologija) razrešiti samo proučavanjem sličnosti. Pa, naravno da moramo da budemo slični zato što udišemo isti vazduh, jedemo sličnu hranu... Kako da ne budemo slični sa živim svetom sa kojim smo stvoreni. Ne možemo mi živeti u svetu životinja koje nam strano izgledaju. 

Da bi ste vi razlučili koja je teorija tačna, vi morate da date suprotne predikcije. Ako i jedna i druga daju iste predikcije, vi ne možete da razlučite na osnovu tog kriterijuma.  Najlepše bi bilo da je onako kao što je Malpigi govorio: "Da smo mi svi

preformirni još od Adama." Ljudi su se pitali: "Kako to potomci liče na svoje roditelje?" Kako se to determiniše? Kako se to određuje? I onda je najlakše bilo to razrešiti tako što su "potomci preformirani u svojim roditeljima". Oni su tamo kao mali, imaju sve kvalitete, i samo se kvantitativno uvećavaju.  

A onda je neko postavio pitanje: "A gde su preformirani: u jajnim ćelijama ili spermatozoidima?" Ne mogu sad da budu preformirani i u jednima i u drugima. I onda su se naučnici podelili. Uvek je tako. Oni koji su tvrdili da su preformirani u spermatozoidima nazivani su "animalkulisti", a oni koji su tvrdili da su preformirani u jajnoj ćeliji nazivani su "ovulisti".

 Animalkulisti su kazali da jajna ćelija samo daje hranu, jer ne može da se razvije embrion bez hrane. A ovulisti su rekli da embrionu nije potrebna hrana, ali je potrebna inicijacija.  

I onda je Anton Van Levenhuk posmatrao spermatozoide, i on ih je crtao i nazivao "animalkule", u kojima čuči mali embrion, čovečuljak.

To je ta teorija preformacije. On je preformiran, samo treba da dođe do izražaja. Kao što je bilo u teologiji "predeterminacija" - sve je predeterminisano, samo treba da se odvije.  

I onda biologija napreduje i otkrije se da postoji i partenogeno razmnožavanje. Znači, od neoplođenih ženki dobijaju se potomci. I, ovulisti pobeđuju. 

Međutim, kada su izračunali, za ne znam koliko generacija, ovaj preformirani bi morao da bude manji od atoma. Jer, teorija je bila: "Kad je Bog stvorio svet, On je kod prvog stvorenog para predeterminisao sve ljude." I onda je prosto preračunavanje pokazalo za koliko bi generacija ovaj trebao da bude manji od atoma.  

Sad znamo da su geni informacije i da se to informatički prenosi, a ne materijalno. Sve životinje počinju od jedne ćelije i postoji sličnost u početnim fazama, ali ne zbog rekapitulacije evolucije, već zbog načina definisanja embrionalnog razvića.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>