Sadržaj | 2. Poglavlje > |
1. "Idi i objavi to svetu!"
Mnogima je
poznato da je Vilijam Miler (William Miller) bio začetnik i glavni nosilac
velikog adventnog probuđenja u Americi između 1833. i 1844. godine. Malo je,
međutim, onih koji znaju koliko je dugo trajala njegova borba s Bogom i sa samim
sobom da progovori o otkriću do kojeg je došao. Od dana kada je razumeo
proročanstvo o 2300 dana i noći iz Knjige proroka Danila do dana kada je prvi
put javno izneo rezultate svog proučavanja proteklo je - trinaest
godina.
Miler je bio farmer, što je bilo
sasvim uobičajeno u vreme kada je devet desetina stanovnika Amerike, na prelazu
iz XVIII u XIX vek, živelo od poljoprivrede. Ipak, on se u nečemu razlikovao od
prosečnih farmera. Još kao dečak veoma je voleo da čita i često su ga prvi zraci
novog dana zaticali nagnutog nad nekom knjigom, uz svetlost petrolejke, na
tavanu ili nekom drugom skrovitom delu kuće, u mestašcu Lou Hempton, države
Njujork (Low Hampton/New York). Kada se, 1803. godine, oženio devojkom po imenu
Lusi (Lucy), preselio se u Pultni/Vermont (Poultney/Vermont) i tamo za kratko
vreme pročitao sve što je mesna biblioteka mogla da ponudi. Lusi je imala
razumevanja za ovu njegovu ljubav prema čitanju i pomagala mu je tako što je
uzimala na sebe neke od poslova, kako bi Vilijam imao više vremena za knjige.
Njihovo domaćinstvo nije trpelo zbog toga; šta više, posedovali su dva konja,
proširili krug prijatelja, a Vilijam je, zahvaljujući svojoj društvenosti,
savesnosti i pravičnosti, obavljao i važne građanske dužnosti u tom
mestu.
Od prvih dana Vilijamovog
detinjstva njegova majka se trudila da ga vaspita u duhu Biblije. Ona je bila
iskren, pobožan vernik Baptističke crkve, dok su njen otac i brat služili u
istoj crkvi kao propovednici. Ali rano u svojoj mladosti Vilijam je zaključio da
Biblija, iako nije sumnjao u njeno božansko poreklo, ima u svom sadržaju
nedoslednosti i protivrečnosti i da njena nauka nije delotvorna u životu. Malo
po malo, što slučajno, što po nagovoru poznanika i prijatelja, počeo je da čita
literaturu na kojoj su se obrazovali i Džeferson (Jefferson), Frenklin
(Franklin) i drugi osnivači zemlje, tačnije dela čiji su autori bili Dejvid Hjum
(David Hume), Volter (Voltaire) i Tomas Pein (Thomas Pain). Ova lektira je
toliko uticala na njega da je uskoro postao deista.
Prema učenju deizma, Bog je
stvorio svet i postavio jedan uzvišen zakon po kojem se sve odvija: zakon
uzroka i posledice. Čovekova je dužnost da živi u skladu s tim zakonom, tj.
Čisto, uredno i pošteno. Pojmovi kao što su "molitva", "Spasitelj" ili "život
nakon smrti" smatrani su detinjom fantazijom, a "vaskrsenje", "oproštenje greha"
ili "čuda" nemogućima, jer bi to dokazivalo da Bog ne postupa u skladu sa
zakonima koje je sam postavio. Svet je predstavljan kao mehanizam jednog velikog
časovnika kojeg je Bog stvorio, pokrenuo i pustio da ide određenim
tokom.
Miler je zaključio: ne Biblija ili
hrišćanstvo, nego zakonodavstvo i društveni red razviće u prosečnom Amerikancu
njegove najbolje osobine. Kuća Milerovih postala je tako stecište nereligioznih,
ali patriotski raspoloženih meštana.
Za to vreme u Hemptonu je Milerova
majka upućivala usrdne molitve Bogu za svog sina. Tužna zbog toga što je
Villijam odstupio od biblijske nauke, ona je s vremena na vreme znala da zamoli
svog oca Felpsa (Phelpsa) i brata Eliu (Elihu) da pođu u Pultni i posete ga.
Svaka takva poseta, istina, počinjala je srdačnom dobrodošlicom; ali nakon
dedinog i ujakovog odlaska Miler je ponovo otvarao vrata svog doma da primi
prijatelje i istomišljenike, deiste. Oduševljen ljubavlju prema domovini više
nego ljubavlju prema Bogu, Miler je 1812. godine dobrovoljno stupio u američku
vojsku i uključio se u rat protiv Britanaca za nezavisnost Amerike. Zajedno s
njim prijavilo se još 47 osoba, spremnih da služe samo pod jednim uslovom: da im
Miler bude zapovednik.
Dve godine je Milerova trupa
uglavnom brinula kako da "ubije" vreme, jer su se ratni događaji odvijali negde
iza njih. Milera je to mučilo, jer nije imao prilike da na delu pokaže svoju
spremnost da posluži Americi. Tek 11. septembra 1814. godine, kada je došlo do
bitke za Pletsburg (Plattsburg), nedaleko od Milerovog rodnog mesta, otvorila se
mogućnost Vilijamu da dokaže svoja osećanja. O bici u kojoj je učestvovalo oko
15 hiljada britanskih vojnika, potpomognutih malom ali dobro opremljenom
jedinicom mornarice, protiv jedva 5 hiljada američkih pešaka, Miler je poslao
sledeći izveštaj svom pretpostavljenom:
"Gospodine, gotovo je...... sve je
gotovo! Britanske zastave izmešale su se s američkim...... Vodila se velika
bitka.... Sve mogu dobro da vidim dok ovo pišem.... Bilo je veličanstveno, bilo
je uzvišeno..... Jutros oko deset sati Britanci su otvorili žestoku vatru na
nas, i s jezera i s kopna..... Ne možete, gospodine, zamisliti kako je to
izgledalo.... Morate nam verovati kako se osećamo, jer ja to ne mogu da
opišem!...... Meni je drago što mogu da se borim. Sada znam da nisam
nesposoban.... Trojica mojih vojnika su ranjeni od udara granate koja je pala
nepun metar daleko od mene.... Hura! Hura!..... Vaš Vilijam
Miler!"
Godinu dana kasnije rat je završio
i Miler se vratio na svoje imanje.
Ali, uz svakodnevne poslove njegove su misli uvek iznova odlazile prema
religiji njegovih otaca. Jedna misao nije mu dala mira: ishod bitke za
Pletsburg. Po zakonu uzroka i posledice, razmišljao je Miler, pobeda je morala
da pripadne Britancima. Bilo ih je tri puta više, a vojsku su sačinjavali
uglavnom iskusni borci, koji su učestvovali i u ratovima protiv Napoleona.
Uprkos tome, pobedili su Amerikanci. Jedan poznati izveštaj o ovoj borbi
sadržavao je u sebi zahvalnost Bogu: "Svemoćni nam je bio milostiv i darovao nam
ovu pobedu!" Zar je moguće da je Bog imao razloga da sačuva Ameriku? Da li je
zaista Bog zaštitio život njegovih drugova i njega samog kada je, u toku bitke,
granata pala nepun metar od njega? Razmišljanje o tim pitanjima ispunjavalo je
Milera osećanjem nesigurnosti i on je znao da mora brzo da nađe odgovor na
njih.
Nekako u to vreme umro je njegov otac i on se zato, sa svojom porodicom, preselio u rodni Hempton, otplatio kuću i prihvatio se održavanja imanja. Njegova majka je mogla da se prepusti mirnoj starosti i posveti neprimetnom, ali stalnom uticanju na svog najstarijeg sina.
Kao što je to činio dok je još bio
kao mladić u roditeljskoj kući, Vilijam je, u znak pažnje prema ujaku i majci,
odlazio u mesnu crkvu svake nedelje kada je ujak Eliu propovedao. Onih nedelja,
međutim, kada je neko drugi bio zadužen za propoved, Vilijam je ostajao kod
kuće.
"Nedostajao si nam na bogosluženju prošle
nedelje," - kazala mu je majka
blago jednom prilikom.
"Ali ujak Eliu nije imao propoved u
nedelju!?" - odgovorio je Vilijam.
"Znam. Ali, zašto ne bi dolazio i
tada."
"Ne dopada mi se kako đakoni čitaju
pisane propovedi."
"Oni se sigurno trude da to učine
najbolje što mogu."
"A zašto ne ponude meni da pročitam
propoved kada je Eliu odsutan?"
Miler nije bio svestan da je ovom
rečenicom dao dobru ideju majci i ostalim vernicima crkve da mu postave "zamku"
u koju će se kasnije uhvatiti. Kada se ukazala prva prilika, Miler je zamoljen
da se pripremi i posluži na jednom bogosluženju umesto odsutnog ujaka. Kao
materijal za propoved trebalo je da mu posluži knjiga "Rasprave" Aleksandra
Praudfita (Alexander Proudfit), koja je, međutim, udarala u same temelje deizma.
Miler je osetio da ga sadržaj knjige oduševljava, a da se građevina njegove
tadašnje ideologije ozbiljno ljulja.
Na drugu godišnjicu pobede kod
Pletsburga, 11. septembra 1816. godine, trebalo je da se održi veliko narodno
slavlje s plesom. Veče pre toga, naravno, u crkvi je održana propoved. Pozvani
gost-propovednik izabrao je takvu temu da su se vernici u suzama razišli iz
crkve i otkazali sutrašnje veselje! Gradićem je zavladala atmosfera verskog
probuđenja. Kada je, iduće nedelje, došao red na Milera da pročita pred crkvom
tekst "Dužnost roditelja prema deci" iz knjige koju je dobio ranije, provala
emocija i bujica suza nisu dozvolile da to učini do kraja. Svakim danom rastao
je u Milerovom srcu osećaj grešnosti, ali u isto vreme i osećaj potrebe za
Spasiteljem. Kako bi bilo dobro da postoji Neko u čije naručje bi mogao da se
baci i ostavi teret koji je pritiskao njegovu dušu!
U tim trenucima Miler se setio
Biblije. Počeo je da čita i u njoj je našao ono za čim je težila njegova duša.
Godinama kasnije on je pisao: "Bilo mi je teško da priznam da je Pismo božansko
otkrivenje. Ali, u njemu sam našao Isusa, a u Isusu
prijatelja."
Milerovi prijatelji su primetili
promenu u njegovom razmišljanju i njegovom praktičnom životu. Zapazili su da
Vilijam okuplja svoje ukućane na porodična bogosluženja. Zasmetalo im je to i
krenuli su u napad.
"Kako znaš da je Biblija Božja reč? Kako
objašnjavaš protivrečnosti u njoj?" - pitali su ga, navodeći već poznate
sumnje.
"Ako je Biblija stvarno Božja reč," -
odgovorio je Miler smerno, "onda svaki njen deo mora da bude razumljiv, a sve
zajedno mora da sačinjava jednu celinu.
Dajte mi vremena, a ja ću ili odgonetnuti protivrečnosti ili ostati deista!"
Tako su postavljeni temelji
poduhvata koji će doneti nemerljive blagodati kako istraživaču Mileru, tako i
velikom broju ljudi koji su se upoznali s rezultatima njegovog proučavanja. Jer,
studiozni Milerov duh nije poznavao odstupanje od zadane reči, kao ni površnost
u radu. Izuzimajući samu Bibliju i jedan biblijski konkordans, svaka druga
knjiga bila je stavljena na stranu. Biblija i samo Biblija nalazila se na
ispitu!
Miler je počeo od 1. Knjige
Mojsijeve 1,1. Nije išao dalje u
proučavanju sve dok mu i poslednji deo teksta nije postao jasan. Tako je činio
sa svakim narednim stihom. Koristeći se konkordansom, upoređivao je jedan
biblijski tekst s drugima koje je nalazio u različitim delovima Svetog Pisma.
Ono što mu je nekada izgledalo nedosledno ili protivrečno, sada mu je zasjalo u
punoj lepoti, kao neraskidivi deo jedne izvanredno smišljene celine. To ga je
oduševljavalo i davalo mu snagu da nastavi s radom.
Između ostalog, Miler je zapazio da je Isus izrekao mnoga obećanja o svom povratku na Zemlju. Upoređujuci to s ostalim obećanjima za koja je zaključio da su se ostvarila, Mileru se činilo logičnim da i ovo obećanje doživi svoje ispunjenje. Ali kada? U traganju za odgovorom, došao je do teksta iz Danila 8,14: "Do dve hiljade i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti." Podvukao je ove reči u svojoj Bibliji, ne sluteći da će one obeležiti ostatak njegovog života.
Milerovo istraživanje sada se
nalazilo na vrhuncu dramatičnosti. Ponekad je prolazio ceo dan, ponekad cela noć
u proučavanju. Na osnovu Jezekije 4,6 i nekih drugih tekstova, zaključio je da
je u pitanju proročko vreme koje je jednako periodu od 2300 kalendarskih godina
i da početak izračunavanja ovog proročkog lanca pada u godinu 457. pre Hrista.
Mileru se takođe činilo jasnim da izraz "čišćenje svetinje" označava kraj sveta,
odnosno ispunjenje Isusovog obećanja o povratku na Zemlju. Dve godine nakon što
se upustio u detaljno proučavanje Biblije, dakle 1818. godine, Vilijam Miler je
mogao da sažme rezultate svog rada u nekoliko reči: "Isus će doći na Zemlju oko
1843. godine..... Za otprilike 25 godina završiće se svi događaji na našoj
planeti."
Čim se stišalo
prvo uzbuđenje zbog ovog otkrića, progovorio je tihi glas Milerove savesti. Ako
je do kraja sveta stvarno ostalo još svega 25 godina, onda o tome moraju da
saznaju i drugi.
Kao da čuje glas čoveka, Miler je
razumeo poruku:
"Idi i objavi to
svetu!"
Sledećih pet godina Miler je
preispitivao rezultate svog proučavanja. Da bi bio siguran da je njegova teorija
ispravna, postavljao je sam sebi pitanja kakvih se nisu setili ni njegovi
najžešći protivnici. Uznemiravala ga je misao da zbog svoje nepažljivosti može
da postane uzrok propasti mnogih iskrenih duša. Ali, u stvarnosti, to je bio
samo jedan oblik gušenja glasa savesti koji ga je opominjao da objavi svetu ono
što je saznao iz Biblije.
Strah od moguće greške ustupio je
mesto strahu od javnih nastupa. Miler je postajao sve akvitniji član mesne
crkve. Kad god mu se pružila prilika da grešnicima iznese istinu o Isusu kao
Spasitelju, on ju je koristio. Čak je i svojim prijateljima otkrio do kakvih je
zaključaka došao u svom istraživanju Pisma. Ali sve to nije moglo da umanji
teret koji mu je ležao na srcu. "Kazao sam u molitvi Bogu," - pisao je kasnije
Miler, "da sam ja ipak drukčiji od ostalih njegovih oruđa i da nemam potrebne
sposobnosti za javnu službu."
U avgustu 1831. godine, trinaest
godina posle otkrića teksta iz Danila 8,14 i njegovog značenja, pritisak je
postao neizdrživ.
"Idi i objavi to
svetu!"
Gotovo na izmaku snaga Miler je
uzviknuo:
"Ne, Gospode, ne mogu! Ti znaš da ne mogu da propovedam. Ja ne mogu da propovedam!"
Ali misao da je to Gospodnji glas
i božanski nalog terala ga je da popusti, bar malo, kako mu se
činilo.
"U redu, Gospode; poći ću da objavim ovo
svetu, ali pod uslovom da mi Ti otvoriš vrata. Ako Ti učiniš da me neko pozove da propovedam,
tada ću poći. Da, Gospode, tada ću poći...."
S olakšanjem u srcu i blagim
osmehom na licu, Miler se spustio u naslonjač.
"Sada mogu da budem miran. Obećao sam
Gospodu da ću objaviti svetu ovo što sam otkrio ako On učini da me neko pozove
da propovedam. Jedino ne znam ko će se setiti jednog pedesetogodišnjaka, kao što
sam ja, uz to još farmera...."
Utonulog u razmišljanje, jedva
pola sata kasnije, Milera je trglo kucanje na vratima njihove kuće. Požurio je
da otvori, pitajući se u sebi ko bi to mogao da bude tako rano u subotu u jutro.
Iznenadio se kada je ugledao svog nećaka Irvinga (Irwinga) iz gradića Drezdena
(Dresdena), udaljenog oko 25 kilometara od Hemptona.
"Irving, otkud ti tako
rano!?!"
"Dobro jutro, uja-Vilijam. Poslao me je tata da ti kažem da se naš propovednik razboleo i da neće moći da posluži sutra na bogosluženju. Tata zato poziva tebe da dođeš i govoriš o onome što si proučavao u Bibliji. Ono o Isusovom drugom dolasku, znaš. Hoćeš li doći?"
Sadržaj | 2. Poglavlje > |