2. Veliko probuđenje

  Nakon što je izmenio nekoliko rečenica s Irvingom i poslao ga ostalom delu porodice, Miler se nemoćno spustio u naslonjač.

  "Šta sada?" - upitao se poluglasno, pokrivajući lice ispucalim šakama.

   No, nije dugo izdržao u tom položaju. Već nekoliko trenutaka kasnije žustro se podigao i počeo energično da hoda po sobi, lomeći nervozno prste. Kako je vreme odmicalo, huktao je i hodao sve brže, dok konačno nije otvorio vrata kuće i gotovo trčeći krenuo prema jednoj od šupa na kraju dvorišta, da tamo da oduška svojim osećanjima. U tim trenucima bio je ljut, vrlo ljut, na sebe i na Boga, i prilično uplašen.

   čitav sat trajala je njegova unutrašnja borba, dok se konačno nije pojavila jedna misao:

  "Vilijam, ni kao deista nisi kršio zadanu reč; zar ćeš to učiniti sada, kao hrišćanin?"

   Što je jači postajao ovaj glas njegove savesti, to je Miler snažnije osećao mir koji je počeo da se razliva njegovom dušom i koji je, postepeno, prerastao u radost. Posle trinaest godina ustezanja, oklevanja i odlaganja on je, prvi put uopšte, doživeo duboko iskustvo predanja. I kao što malopre nije mogao da sakrije uznemirenost zbog poziva kojeg mu je doneo Irving, tako sada nije uspevao da zadrži oduševljenje koje ga je obuzelo; kao malo dete počeo je da poskakuje po šupi i uzvikuje hvalospeve Bogu. Kćerka koja je pošla da ga traži i pozove u kuću, kada je ugledala ovaj prizor, uplašeno je potrčala natrag, vičući:

  "Mama! Mama! Dođi da vidiš tatu!......"

   Rano popodne istog dana Miler je, zajedno s Irvingom, pošao prema gradiću Drezdenu u kojem je živela njegova sestra. Tamo je već sve bilo spremno za njegov dolazak; kao mesto održavanja propovedi određena je prostrana kuhinja, a da bi govorniku bilo što lakše, domaćini su mu obezbedili jednu veliku fotelju u pročelju dugačkog stola.

   Ono što je bilo zamišljeno kao jednodnevna poseta, preraslo je u pravu seriju proučavanja, svake večeri, u toku cele sedmice. Broj prisutnih rastao je iz dana u dan, a s njim i oduševljenje Milerovim poznavanjem Biblije i njegovom dubokom poniznošću. Više od deset porodica prihvatilo je Hrista za svog Spasitelja i odlučilo da sledi Njegov put.

   Iz Drezdena se Miler vratio kući. Tu ga je, međutim, čekalo novo iznenađenje; jedan propovednik, koji sigurno nije čuo za Milerovu seriju u Drezdenu, pozvao ga je da u njegovoj crkvi govori o  svojim istraživanjima proročanstava. Tako je Miler dobio dvostruku potvrdu svog "ugovora" s Bogom. Više nije bilo nikakve sumnje da je Bog izabrao njega, Vilijama Milera, kao oruđe za propovedanje evanđelja svetu, isto onako kao što je to u prošlosti učinio s Petrom, Jovanom, Jakovom, Pavlom.......

   Od samog početka svoje javne službe Miler je primao više poziva nego što je mogao da prihvati. Javljali su se propovednici kongregacionalističkih, metodističkih, baptističkih i ostalih crkava s istom željom: da Miler govori o svojim saznanjima iz proučavanja Biblije. Da bi koliko-toliko   zadovoljio zanimanje ljudi za ovu tematiku, Miler je počeo da štampa traktate - o svom trošku. Kada se ispostavilo da se na taj način samo širi krug zainteresovanih, pojedini štampari počeli su da izdaju taj materijal po uzoru na samog Milera - o svom trošku.

   Godine 1833. baptisti Hemptona, koji su dobro poznavali Milera, dali su mu punomoć da obavlja propovedničku službu. Samo dve godine kasnije nešto slično učinili su neki baptistički propovednici, ovlastivši ga da služi kao tumač proročanstava. S njima su se saglasili i mnogi propovednici drugih crkava.

   Gotovo svugde gde je Miler propovedao dolazilo je do obraćenja ljudi. Često su nastajala duboka probuđenja. Ponekad su čitavi gradovi doživljavali promenu. "Smejaćeš se, brate Hendriks," - pisao je Miler jednom svom prijatelju, "kada čuješ da stari Miler propoveda! Ali, neka, smej se.... ipak je tako, priznajem. I sve što želim jeste da mogu da propovedam istinu!"

   U to vreme svako selo imalo je svoje "nevernike". Oni su bili, na neki način, slični deistima, samo s mnogo dubljim sumnjama. U Mileru su, međutim, videli čoveka koji je postavljao pitanja slična njihovim, ali i čoveka koji je na ta pitanja odgovarao. U jednom mestu, u toku samo jedne sedmice, stotinu nevernika je prihvatilo Milerovu vest. Pri kraju svog života Miler je mogao da kaže da je propovedao u više od 500 mesta širom Amerike i da se njegovim trudom obratilo oko 6000 osoba.

  Prvih osam godina Milerove javne službe proteklo je u konceptu: "Idem tamo gde mi Gospod otvori vrata." Rezultat takve odluke bio je veliki broj malih naselja u kojima je propovedao. Međutim, u jesen 1839. godine, za vreme jedne serije u Eksiteru (Exeter/New Hampshire), on se sreo s čovekom koji je potpuno promenio tok njegove javne službe.

   Čovek o kojem je reč zvao se Džošua Hajmz (Joshua V. Himes), tada 34-godišnjak, u saveznoj državi Nju Inglend (New England) poznat kao veliki protivnik ropstva, rata i alkohola. I sam že-  ljan da učini nešto kako bi svet postao ugodno mesto za život ljudi, došao je da prati Milerova predavanja iz Danila 8,14. Milerov govor ostavio je na njega dubok utisak i zato ga je, na kraju predavanja, zamolio da tu istu temu iznese u njegovoj crkvi u Bostonu. Tako je datum 08.12.1839. postao značajan u Milerovom životu, jer je tog dana prvi put nastupio u jednom velikom gradu. Zanimanje je bilo toliko da su svakog dana održavana predavanja popodne i uveče. No i pored toga još uvek je bilo mnogo onih koji su ostali napolju zbog nedostatka mesta u prostoriji.

   Hajmz je bio impresioniran. Jedne večeri prišao je Mileru i upitao ga:

  "Da li ti zaista veruješ to što propovedaš?"

  "Naravno," - odgovorio je Miler iznenađeno, ali sigurno. "Kada ne bih verovao, ne bih ni propovedao."

  "A šta činiš da bi tu vest objavio celom svetu?" - pitao je Hajmz dalje.

  "Idem od mesta do mesta gde sam pozvan."

  "Od sela do sela, od gradića do gradića? I ti misliš da na taj način objaviš celoj Americi vest o Isusovom povratku? A šta je s gradovima kao što su Filadelfija (Philadelphia), Ročester (Rochester), Beltimor (Baltimore) ili Njujork (New York)?" - zgražao se Hajmz. "Sedamnaest miliona ljudi živi u gradovima Amerike; zar će oni ostati neopomenuti? A šta je s ostalim svetom?"

   Posle kratke pauze, Hajmz je zaključio: "Ako će Isus stvarno doći tako brzo kao što ti veruješ i propovedaš, onda nemamo vremena za gubljenje;  moramo da učinimo nešto da ove poruke zagrme svetom i probude ljude na pripremu!"

  "Znam, znam, brate Hajmz," - kazao je Miler glasom u kojem se osećala nesigurnost. "Ali, šta mogu ja, jednostavni farmer, da učinim? Ja nisam nameravao da se bavim javnim radom. Propovednici drugih crkava su me pozivali da propovedam i ohrabrim njihove vernike, i to je trebalo da bude sve. Meni je potrebna pomoć, jer osećam da sam prilično usamljen u ovom poslu."

   Vatra ljubavi prema Bogu i bližnjima obuhvatila je Hajmza u potpunosti. Celog sebe, svoje snage, svoj ugled i svoju familiju stavio je na oltar službe Bogu, s ciljem da pomogne Mileru koliko god to dozvoljavaju njegove sposobnosti. Postao je Milerov požrtvovani poslovođa i posvećeni saradnik.

  "Da li bi propovedao u velikim gradovima kada bi ti bio upućen poziv?" - upitao je Hajmz Milera jednom prilikom.

  "Svakako," - odgovorio je Miler, "uz Božju pomoć!"

  "Onda, oče Vilijam, pripremi se za takav posao. Vrata će se otvarati u gradovima širom Amerike, a vest opomene proširiće se do kraja Zemlje!"

   Ove rečenice, izrečene u oduševljenju, postale su ostvareno proročanstvo. Uskoro se Milerova vest čula u velikim gradovima Amerike, a njegovo ime postalo je poznato u mnogim krajevima.

   Jedan od načina da Miler propoveda u tadašnjim metropolama bio je preko propovednika drugih crkava koje je Hajmz poznavao i kojima je preporučivao Milerove serije. Od mnogih koji su otvorili vrata svoje crkve za propovedanje vesti o skorom Isusovom dolasku, jedan je bio pastor crkve u Portlendu u državi Mein (Portland/Main), Lorenco Dou Fleming (Lorenzo Dow Flaming). Tim putem vest je doprla do porodice Roberta Hermona (Robert Harmon), a jedna njegova kćerka, tada trinaestogodišnja Elen (Ellen), postala je novorođeni hrišćanin i oduševljeni učesnik adventne nade.

   Hajmzova dinamičnost pronalazila je uvek nove načine da se ubrza širenje adventne vesti. Možda je jedan od najvećih poduhvata bilo izdavanje časopisa i drugih oblika literature. U februaru 1840. godine, bez novca i liste pretplatnika, on je osnovao prvi adventni časopis, pod nazivom SIGNS OF THE TIMES ("Znaci vremena"). Na taj način objavljivanje evanđelja krenulo je sasvim novim putevima.

   Hajmz je jedno vreme sam uređivao časopis. Ali kako se pokret širio, on je odlazio u druge gradove da i u njima počne sličan rad; ono što je započeo prepuštao je ljudima spremnima na žrtvu, ubeđenima u istinitost vesti i talentovanima da dobro obave posao. Ponekad je bilo dovoljno da Hajmz u jednom gradu samo ohrabri nekoga od svojih poznanika, pa da nastane časopis koji će pozivati ljude da se pripreme za susret s Isusom. U toku četiri godine  (od 1840-1843.) postojali su, između ostalih, časopisi: MIDNIGHT CRY ("Ponoćna vika"), GLAD TIDINGS ("Radosne vesti"), JUBILEE TRUMPET ("Praznična truba"), PHILADELPHIA ALARM ("Opomena Filadelfiji"), VOICE OF ELIJAH ("Glas Ilije"), WESTERN MIDNIGHT CRY ("Ponoćna vika na zapadu"), SOUTHERN MIDNIGHT CRY ("Ponoćna vika na istoku"), TRUE MIDNIGHT CRY ("Istinska ponoćna vika"). Svi su oni bili jasno napisani, dobro opremljeni, štampani na kvalitetnom papiru. U stvari, bile su to prave knjige, više od 40 na broju, koje su poznate pod nazivom "Biblioteka DRUGI DOLAZAK". Do velikog razočarenja (22. oktobra 1844. godine) osam miliona primeraka adventne literature našlo je put do čitalaca širom sveta. Kada su načinjene liste pretplatnika, časopisi su stizali do čitalaca poštom. Tih dana je poštar u jednom gradu u državi Ajova (Canton/Iowa) doživljavao opštu gužvu u potražnji za "slobodnim" primercima. "Možete li mi poslati više časopisa," - molio je izdavača. "Vi nemate pojma kakav interes oni pobuđuju."

   Milerova poruka nije bila bezglava žurba zbog nekog datuma. Ona je u sebi nosila prvu anđeosku vest, "večno evanđelje", istinu o "času suda Božjeg" (Otkrivenje 14,6.7). Bio je to pokret koji je pripremao ljude za susret s Gospodom.  Zbog toga je uspeh koji ga je pratio bio tako velik; do jeseni 1844. godine metodističke crkve primile su pod svoje okrilje 40 hiljada novih vernika, dok je kod baptista broj bio još veći - oko 45 hiljada.

  Vremenom je Miler sticao saradnike koji su s velikim oduševljenjem radili tamo gde on sam  nije mogao da stigne. Jedan mladi propovednik održao je u jednom gradu seriju proučavanja u trajanju od šest sedmica - broj posetilaca popeo se na hiljadu. Ali bilo je i bezbroj "malih", anonimnih pomagača u širenju vesti, osoba koje su pozivale druge da dođu i slušaju Milera ili nekog od njegovih saradnika. Dok je Miler propovedao u Portlendu, jedan mladić je utrčao u jednu kafanu i zadihano pozvao svoje prijatelje, koji su sedeli za stolom i igrali šah:

  "Hej, dečki, u crkvi u ulici Kasko (Casco) jedan propovednik govori o kraju sveta! Zar ne bi bilo pametnije da prestanete s igrom i dođete da ga čujete?"

   U Portsmautu (Portsmouth/New Hampshire) duh probuđenja zadržao se sedmicama nakon  Milerovog odlaska. Svakog dana u određeno vreme sa zvonika crkava čuo se poziv na molitvu, kao da je svakog dana nedelja. Mnoge javne prostorije postale su mesta gde se proučavala Biblija. Nekoliko stotina ljudi se obratilo, dok su hiljade prisustvovale njihovom krštenju u lokalnoj reci.

   Džošua Hajmz je bio samo jedan od mnogih propovednika drugih crkava koji su se udružili s Milerom u objavljivanju vesti o Isusovom skorom povratku na Zemlju. U taj krug ljudi ušao je i Džozaja Lič (Josiah Litch), metodista po svom verskom uverenju, već poznat kao tumač proročanstava, koji je prihvatio "Milerovu nauku" tek kada se uverio da ona nije u suprotnosti s metodizmom. Pod njegovim uticajem pokretu se pridružio Čarls Fič (Charles Fitch), propovednik kongregacionalističke crkve, koji je 1843. godine izradio "Kartu biblijskih proročanstava" a takođe i plastično predstavio kip iz Navuhodonosorovog sna (Danilo 2. glava). U tom poslu njemu je pomagao Ejpolos Hejl (Apollos Hale), poznati metodista. Nešto kasnije grupi su se priključili Džejms Vajt (James White), propovednik Crkve hrišćanske veze i Džosef Bejts (Joseph Bates), vernik iste crkve, kojeg su svi prihvatali kao propovednika. Od ukupno 174 propovednika za koje se zna da su sarađivali u Milerovom pokretu, oko polovine su bili metodisti, četvrtina baptisti, dok su ostali pripadala drugim verskim zajednicama.

   Zbog toga što je u pokretu bilo mnogo propovednika različitih crkava, postalo je značajno njihovo okupljanje na zajedničke sastanke na kojima su mogli da se upoznaju, zbliže, razmene iskustva i dogovore za dalji rad. Ti sastanci postali su poznati kao "generalne konferencije" i održano ih je između 1840. i 1843. više od dvadeset, u različito vreme i u različitim gradovima širom Amerike. Ovi sastanci nisu imali zatvoren karakter, već su korišteni kao prilika da se tim gradovima objavi radosna vest o Isusovom dolasku.

   Vilijam Miler je u toku čitavog tog perioda putovao s jedne serije na drugu, iz jednog grada u drugi. Zbog svoje zauzetosti nije mogao da prisustvuje prvoj generalnoj konferenciji (vodio Dž. Hajmz), kao ni na sledeće tri. S tugom u srcu on je primao izveštaje o sastancima koji su se odvijali bez njega, ali je sve jasnije shvatao da je delo koje je on započeo sada daleko iznad njegovih mogućnosti i da je samo Bog istinski pokretač i jedini pravi vođa  ovog pokreta.

   I stvarno, "Milerov pokret" je sve manje bivao Milerov. Osim broja propovednika iz drugih crkava koji su mu se pridružili, sve više je rastao broj sposobnih, obrazovanih ljudi koji su doprinosili njegovom širenju. Vest je upućivala na Isusa, pozivala je ljude da ostave greh i očiste karakter i zato je imala silu da privuče vođe i laike, nevernike i vernike, pa i one koji su do tada bili ravnodušni. Broj čekalaca Isusovog dolaska se povećavao iz dana u dan. U gradu Vošingtonu (Washington) najškrtije procene su priznavale da on iznosi negde oko 5 hiljada osoba, dok je u Filadelfiji svetovna štampa dala podatak - 15 hiljada "adventista". Ideja o širenju adventne vesti putem literature brzo se proširila na predlog o slanju te literature i u druge države, na svako mesto gde su postojale američke misionarske stanice, a Robert Vinters (Robert Winters) odlučio je da pođe u Englesku i tamo lično radi na objavljivanju vesti prvog anđela iz Otkrivenja 14. poglavlja.

   Što su generalne konferencije postajale poznatije, to je bilo više onih koji su želeli da prisustvuju njima. Pojavilo se pitanje: gde smestiti toliko posetilaca? Na konferenciji u Bostonu, maja 1842. godine (vodio Dž. Bejts), odlučeno je da se kupi jedan veliki šator i da se u toku te godine, odnosno letnjih i ranih jesenjih meseci, održe tri serije sastanaka pod njim. Prva je počela 28. juna u gradu Ist Kingston (East Kingston/New Hampsihre) i vodio ju je Džošua Hajmz pred ukupno 7-10 hiljada ljudi! Dnevna štampa objavila je ovo kao jednu od najinterensantnijih novosti, a ni veliki pesnik toga doba Džon Grinlif Vajtir (John Greenleaf Whittier) nije mogao da izdrži da ne uđe u unutrašnjost šatora i bar na kratko čuje ono o čemu se govorilo. Godinama kasnije on se sećao jednostavnih objašnjenja složenih biblijskih proročanstava,  živopisnih slika Navuhodonosorovog kipa i zveri iz Otkrivenja, kao i plastičnih prikaza šatora od sastanka i kovčega zaveta.

   Uskoro se pokazalo da je propovedanje pod šatorom veoma omiljeno kod slušalaca. Već nekoliko sati pre predavanja prvi posetioci su se upućivali prema šatoru sa željom da zauzmu što bolje mesto. Mnogi od njih imali su Bibliju u ruci, spremni da se sami uvere u ono što će govornici iznositi.

   Kada su vođe pokreta videli s kakvim uspehom napreduje propovedanje adventne vesti pod šatorom, doneli su odluku da naruče šator koji će biti veći od najvećeg šatora do tada napravljenog u Americi. Šator je trebao da bude okrugao u osnovi, prečnika oko 35 metara, s mogućnošću da prihvati oko 4 hiljade ljudi. Takav šator zahtevao je stalnu ekipu od četiri osobe za sklapanje, rasklapanje i transportovanje. Nazvan je "veliki šator", a od narudžbe do prve upotrebe prošlo je - trideset dana. Konačno, ako je poruka Milerovog pokreta bila da Isus dolazi "oko 1843. godine...." nije moglo da se dozvoli gubljenje vremena. Novine su izražavale čuđenje brzinom kojom je šator prenošen iz grada u grad, kao i brojem slušalaca koji su posećivali zakazane sastanke. Zapaženo je da su uvedeni čak i neki dodatni vozovi kako bi se svi zainteresovani prebacili do mesta odrzažanja predavanja!

   Za vreme serije proučavanja u Ročesteru šator je pao na prisutne, ne povredivši, srećom, nikoga. Građani su se odmah dali na posao da ga poprave i ponovo podignu; u međuvremenu je Hajmz održao tri uzastopna predavanja u gradskoj tržnici, što je trajalo ukupno osam sati.

   Nedeljom su čekaoci Isusovog dolaska odlazili u svoje matične crkve, ali su se preko sedmice okupljali različitim povodima, najčešće radi zajedničke molitve. Uskoro su u Bostonu, Ekronu (Akron), Sinsinetiju (Cincinnati) i Klivlendu (Cleveland) podignute vrlo skromne, ali ekonomične "kolibe" u kojima su održavani molitveni časovi. Na tvrdnje rugača da time negiraju svoju veru u Isusov skori dolazak, vernici su odgovarali upravo Isusovim recima: "Radite dok ja ne dođem."

   Jedna od generalnih konferencija predvidela je tri serije proučavanja pod šatorom u 1842. godini; međutim, održano ih je 31! Sledeće godine njihov broj se popeo na 40, a u 1844. godini na 54. Ukupan broj posetilaca premašio je pola miliona, ne računajući hiljade onih koji su učestvovali na sastancima u mesnim crkvama, velikom šatoru, iznajmljenim dvoranama ili na molitvenim časovima u "kolibama".

   Bog je želeo da vest prvog anđela iz Otkrivenja 14  bude objavljena svakom kolenu, jeziku, plemenu i narodu. Zato je pozvao Vilijama Milera i kazao mu: "Idi i objavi to svetu!" A kada je Miler odlučio da posluša nalog, Bog nije dozvolio da vest ostane na marginama događaja

< 1. Poglavlje

Sadržaj

3. Poglavlje >