< 12. Poglavlje | Sadržaj | 14. Poglavlje > |
13. Šta poručuje treći anđeo?
Do 22.
oktobra 1844. godine adventni pokret s Milerom na čelu ličio je na veliki brod
koji je svojim putnicima nudio siguran dolazak do cilja i držao ih složnim i
jedinstvenim uprkos njihovog ogromnog broja. Ali veliko razočarenje zbog
Isusovog nedolaska delovalo je kao podmukli udarac podvodne stene, u vreme i na
mestu gde se niko tome nije nadao, koji je razbio brodski pramac i ceo brod, s
velikim delom putnika, povukao u propast.
U velikoj većini nekadašnji
adventisti odrekli su se svake vere u Boga i Bibliju, ili se vratili u crkve
čiji su članovi bili pre Milerovog poziva da izađu iz
njih.
Drugi su došli do zaključka
da se proročanstvo o Isusovom dolasku ispunilo, ali ne vidljivo, nego
nevidljivo. Čišćenje svetinje oni su protumačili kao čišćenje srca izabranih i
uzdizanje istih na nivo bezgrešnosti. Obuzeti idejom da nijedno njihovo delo ne
može da bude loše ili grešno, ovi ljudi su postepeno padali u lenjost i nemoral.
Tako fanatični vrlo brzo su postali opasnost za iskrene duše koje su se, istina,
razočarale zbog neispunjene nade, ali koje su nastavile da veruju da proročka
reč ne obmanjuje i da je greška u njihovom tumačenju proročanstva. Iako se u početku žestoko opirala tom
nalogu, mladoj Ellen Vajt bilo je stavljeno u dužnost da ih oštro ukori zbog
širenja uništavajućeg uticaja.
Jedna manja grupa (negde
oko 40 hiljada osoba) nastavila je da se nada Isusovom dolasku u skoroj
budućnosti i da određuje moguće datume tog događaja. Oni su smatrali da je
početak proročkog lanca od 2300 godina pogrešno izračunat i da on ne pada u
godinu 457. pre Hrista, nego nekoliko godina kasnije. Već 1846. oni su izvršili
sopstvenu organizaciju i nastavili da se održavaju kroz naredne godine sve do
naših dana, u kojima ih je oko 30 hiljada (gotovo isključivo u Severnoj
Americi), udruženih u Adventnu hrišćansku crkvu.
Od tih razočaranih ali ne
deprimiranih adventista, nastala su prva jezgra "novog" adventnog pokreta, koji
su prihvatali dalja otkrivenja božanske istine. Tih otkrivenja u prvim godinama
nije bilo mnogo po broju, ali su svojom dubinom i značenjem predstavljali
ogroman korak u potpunijem razumevanju Božje brige za čovečanstvo. Edson i
Krožer (nauka o nebeskoj svetinji), Elen Harmon (takođe nauka o nebeskoj
svetinji, dar proroštva) i Džozef Bejts (nauka o suboti) bili su oruđa preko
kojih je Bog obasjao svet novom svetlošću.
Teško je kazati ko je od
nekadašnjih Milerovih sledbenika prvi prihvatio nova otkrivenja biblijske
istine. Smatra se, ipak, da je to bio Otis Nikols (Otis Nichols), koji je još
1845. godine otvorio vrata svog doma da primi Elen Harmon i njenu sestru Saru na
jednom njihovom putovanju i koji je razumeo kakav je dar mlada Elen dobila od
Boga. On je mnogo pre nje prihvatio biblijsku subotu kroz traktat Džozefa
Bejtsa. U svojoj želji da pomogne bivšem vođi pokreta, napisao je pismo Mileru u
kojem ga je pozivao da prihvati Elen kao Božjeg proroka i njenu viziju o
nebeskoj svetinji. Ali, na žalost, Miler je bio suviše star da bi to razumeo. U
međuvremenu Elen Harmon je promenila prezime u Vajt, jer se krajem avgusta 1846.
udala za Džejmsa Vajta. Džejms je bio onaj evanđelista koji je održao seriju
propovedi kojom je 1000 ljudi pokrenuto na obraćenje. U povremenim dolascima u
Portland saznao je da pojedini propovednici pozivaju Elen da govori u njihovim
crkvama o svom iskustvu s Bogom. Nakon razočarenja ponovo ju je sreo, upravo u
vreme kada je ona primila viziju o "svadbi" na nebu. To ga je impresioniralo i
potaklo da zajedno s njom, naravno u pratnji njene sestre Sare, Luiz Fos (Louise
Foss) i nekih drugih vernika, pođe u obilazak obeshrabrenih adventista. Ubrzo je
usledila odluka da se venčaju, iako su najčešće bili bez ijednog dolara u džepu.
Međutim, roditelji Elen su ih pozvali da stanuju zajedno s njima, što su
mladenci oberučke prihvatili.
Elen Vajt je saznala za
Bejtsa u vezi s njegovom novom naukom o pravom danu za svetkovanje. Kada su se
upoznali, početkom 1846. godine, Elen nije verovala u Bejtsovu subotu. S druge
strane, Bejts nije verovao u vizije koje je Elen do tada
primila.
Za mladu Elen, Džozef Bejts
je bio ljubazni "drugi otac". Čudilo ju se samo to što on toliko naglašava
četvrtu zapovest. "Zar on ne zna da u zakonu postoji još devet zapovesti?" -
pitala se
često.
Sa svoje strane Bejts je
smatrao Elen divnom hrišćankom. Ali, iako u njenim vizijama nije nalazio ništa
što se protivi biblijskoj nauci, nije ih prihvatao jer je smatrao da su one
posledica njenog narušenog zdravlja i traženja u religiji podrške oslabljenoj
ličnosti.
Međutim, u novembru te
godine Elen je dobila viziju o zvezdama i planetama. Bejts je znao da je ona
inače potpuno neupućena u to područje, za razliku od njega kojem je to bilo
osnovno znanje, neophodno za putovanje morima. Kada je otkrio da se detalji
vizije potpuno slažu s postojećim redom među nebeskim telima, priznao je da je
njoj podaren istinski duh proroštva.
Kratko nakon toga Džejms i Elen su
dobili jedan primerak Bejtsovog traktata o suboti i zaključili da je sedmi dan
nedelje pravi Božji dan od odmora.
Početkom zime iste godine
Elen se teško razbolela. Roditelji, sestre i muž već su se pomirili s činjenicom
da će umreti. Ipak, nastavili su da upućuju žarke molitve Bogu za njeno
ozdravljenje. Saznavši vest o kritičnom stanju mlade Elen, Otis Nikols je poslao
svog sina Henrija (Henry) u Gorhem da prenese njihovo saučešće. Henri se, pak,
nakon što je stigao u dom Vajtovih, udružio s njima u molitvi za ozdravljenje
Elen. Dok je klečao na kolenima i toplo molio Tvorca da se smiluje slaboj Elen,
Božji Duh se spustio na njega i pokrenuo ga da ustane, dođe do bolesničke
postelje, stavi ruke na glavu Elen i kaže:
"Sestro Elen, u ime Isusa Hrista
ozdravi!"
Već sledećeg dana Elen je
bila u takvom stanju da je sa Džejmsom prevalila oko 60 kilometara da bi
prisustvovala jednom sastanku s vernicima. Njeno zdravlje se toliko popravilo da
se osećala bolje nego ikada u poslednjih nekoliko godina. Kada se, 26. avgusta
1847. godine, Vajtovima rodio prvi sin, dali su mu ime Henri Nikols Vajt, u znak
sećanja na divno iskustvo Eleninog ozdravljenja.
Na prelazu iz 1846. u 1847.
godinu Bejts je pregledao, preradio i proširio sadržaj svog traktata "Sedmi dan
subota, večni znak" i štampao ga
kao drugo izdanje. U njemu se malo više pozabavio porukom trećeg anđela
iz Otkrivenja 14. poglavlja. Dva detalja nisu mu dala mira: činjenica da su
Prebl, Kuk (Cook) i on bili pokrenuti da pišu o suboti gotovo nezavisno jedan od
drugoga, kao i misao da se na taj način ispunjava vizija iz Otkrivenja 11,18.19
u kojoj prorok vidi otvoren Božji hram na nebu i u njemu Kovčeg zaveta. Iako se
ustručavao da to sa sigurnošću ustvrdi, Bejts je imao veoma snažan osećaj da je
treća anđeoska vest u stvari vest o suboti, koja pokreće čoveka da ponovo obrati
pažnju na Dekalog.
Samo par meseci kasnije
Bejtsova pretpostavka pokazala se pravilnom. U proleće 1847. godine Elen Vajt je
primila dve vizije koje su se odnosile upravo na ovaj predmet. Pošto su po
sadržaju bile slične, dovoljno je prepričati drugu viziju, koja nosi datum 03.
aprila.
Bila je subota; jedna grupa
vernih provodila je vreme u mestu Topshem/Mein (Topsham/Main) u proučavanju
Biblije i molitvi za novu svetlost. U jednom trenutku tišinu je prekinuo uzvik
koji je dolazio s usana Elen Vajt: "Slava! Slava!" Svi su u tom uzviku
prepoznali silazak Božjeg Duha i početak objavljivanja poruke. U dubokom
strahopoštovanju verni su zauzeli svoja mesta, radujući se što je njihova
molitva tako brzo uslišena. Jer, niko od njih nije sumnjao da će Elen, kada
vizija prođe i ona se ponovo vrati u ovaj svet, imati poruku ohrabrenja za sve
njih.
Iako nesvesna okoline u
kojoj se nalazila, Elen je ustala sa svog mesta i pošla prema stolu na kojem su
se nalazile Biblije vernih. Bez žurbe, uzela je jednu od njih i podigla je u
vis, toliko da nije mogla da vidi tekst. Zatim je listala stranice sve dok nije
došla do nekog zapisanog obećanja (iako, ponavljamo, nije mogla da vidi stih).
Nakon toga okrenula se prema osobi kojoj je bilo potrebno ohrabrenje upravo iz
tih stihova, izgovorila naglas Božje obećanje, otvorenom Biblijom blago
dodirnula njegovu glavu i konačno spustila Sveto pismo u njegove ruke. Dok je
dotični sam čitao njemu namenjen tekst, Elen je uzela drugu Bibliju i ponovila
postupak za drugog vernika u grupi. Učinila je to nekoliko puta u toku večeri, a
zatim je sela na svoje mesto i umirila se. Njen pogled je bio upravljen prema
gore, disanje nije moglo da se primeti. Tek nakon izvesnog vremena duboki uzdah
najavio je kraj vizije.
Nekoliko trenutaka je
proteklo dok su njene oči navikle na "ovozemaljsku" svetlost, a onda su je
okružili uzbuđeni vernici u očekivanju da im ispriča šta joj je pokazano u
viđenju.
"Elen, možeš li da nam ispričaš
šta ti je Gospod otkrio?" - upitao ju je blago Džejms u ime
svih.
"Svakako," - odgovorila je Elen i
počela da prepričava ono što se do pre nekoliko trenutaka odvijalo pred njenim
proročkim očima.
"Videla sam anđela kako leti
prema meni, uzima me u naručje i odnosi u Sveti grad. U gradu sam zapazila hram
i ušla u njega. Nisam se zadržala samo na ulazu, već sam zakoračila u svetinju,
u kojoj se, kao da me čeka, nalazio Isus. Kada sam ušla, podigao je zavesu koja
deli Svetište na dva dela i ja sam stupila u svetinju nad svetinjama. Tu sam
videla Kovčeg zaveta, čiji je poklopac bio od najčistijeg zlata. Isus je stao
pokraj njega, otvorio ga i u njemu sam primetila dve ploče zakona u poločaju
koji je ličio na sklopljenju knjigu. Isus ih je tada 'otvorio' i pred mojim
pogledom ukazale su se zapovesti. Na jednoj ploči nalazile su se četiri, na
drugoj šest. Četiri zapovesti s prve ploče bile su sjajnije od ostalih šest, ali
zapovest o suboti bila je sjajnija od svih; kao da ju je okruživao neki venac
slave."
Na ove reči prisutni su se
pogledali iznenađeno. Elen je zapazila njihovu reakciju.
"I ja sam se iznenadila kada sam
to ugledala," - kazala je ona. "Nisam znala da je zapovest o suboti tako
značajna u Božjim očima."
Nakon kratke pauze,
nastavila je:
"Videla sam da subota jeste i da
će biti zid odvajanja između pravog Božjeg Izrailja i nevernika, i da će se
upravo na pitanju subote ujediniti srca Božjih dragih, vernih
čekalaca."
Još jednom je uzdah
iznenađenja ispunio prostoriju.
Razmišljajući nekoliko
trenutaka o rečima koje su najpogodnije da opišu nebesku stvarnost koju je
doživela u viziji, Elen je produžila:
"Videla sam da Bog ima svoju decu
koja još ne poznaju i ne svetkuju subotu. Oni nisu odbacili svetlost o njoj.
Ali, kada nastupi vreme nevolje, Božji Duh će nas ispuniti i osposobiti da
izađemo i objavimo vest o suboti još potpunije. Ovo će razgnjeviti crkve i
nominalne adventiste, sve one koji ne prihvate istinu o suboti kao Božjem danu
od odmora. U to vreme Božji izabrani će videti da mi imamo istinu i zato će
izaći iz svojih crkava i podneti nevolje zajedno s nama."
Nekoliko godina kasnije,
kada je i sama bolje razumela ovo viđenje, Elen je dodala da joj je pokazano da
"... treći anđeo, koji objavljuje Božje zapovesti i veru Isusovu, predstavlja
ljude koji su primili ovu vest i podigli glas opomene svetu, pozivajući ga da
pazi na Božji zakon kao na zenicu oka; kao odgovor na tu opomenu mnogi će
prihvatiti istinu o pravoj, Gospodnjoj suboti."
U međuvremenu, Elen je
odmah zapisala viziju koju je primila a Džozef Bejts u roku od nekoliko dana
odštampao (u hiljadu primeraka) u obliku traktata (jednostavnog lista štampanog
s obe strane). Džejms Vajt je posudio $ 7,50 da izmiri troškove ovog poduhvata.
Uskoro je Elen ponovo izdala ovu viziju, ali zajedno s još nekoliko drugih
clanaka, u obliku knjižice pod naslovom REč MALOM STADU. Godine 1851. nekoliko vizija Džejms je
uvrstio u sadržaj knjižice HRIŠćANSKO ISKUSTVO I VIZIJE ELEN G. VAJT. Ovaj tekst danas je sadržaj knjige
poznate kao RANI SPISI.
Kada su vernici čitali opis
vizije od 03. aprila 1847. godine, mnogi od njih bili su zbunjeni. Po njihovom
tadašnjem razumevanju, kada počne vreme nevolje, testiranje pojedinaca je
završeno i slučaj svakoga odlučen. "Kakvog onda ima smisla propovedati istinu o
suboti u to vreme?" - pitali su se. U sledećoj knjižici Elen Vajt stigao je
odgovor:
"Izraz 'vreme nevolje' ne odnosi
se na ono vreme kada zla počnu da se izlivaju na Zemlju, nego na kratak period
ranije, dok je Isus još u Svetištu. U to vreme, kada je posao spasenja pri
kraju, nevolje će doći na Zemlju i narodi će se razgnjeviti jer neće moći da
utišaju glas trećeg anđela. Tada će se spustiti 'pozni dažd', ili 'osveženje od
lica Gospodnjega', koji će dati snagu glasnoj vici trećeg anđela i pripremiti verne da opstanu u vreme
kada počnu da se izlivaju poslednja zla."
Tadašnji adventisti bili su
takođe začuđeni izrazom "....i objavimo vest o suboti još potpunije." Potpunije
nego ko? Potpunije nego šta? U kom smislu potpunije?
One godine kada je Elen
dobila ovu viziju, odgovor je glasio: suboti treba dodati veće značenje i dublje
lično iskustvo nego što to čine sabatarijanski anabaptisti njihovog vremena i
baptisti sedmog dana od kojih su neposredno primili saznanje o
suboti.
Navedene dve grupe
poznavalaca subote, sabatarijanski anabaptisti i baptisti sedmog dana, smatrali
su da je subota važna iz sledećih razloga: (1) zato što je deo Božjeg moralnog
zakona, (2) zato što su je Isus i
apostoli svetkovali i (3) zato što je otpala crkva svojim činom promene dana za
svetkovanje ispunila jedno važno biblijsko proročanstvo. Da li je nešto pogrešno
u ovim argumentima? Ne; oni su potpuno bilbijski i svedoče o visokom stepenu
poznavanja proroštva i njegovog ispunjenja kroz svetovnu istoriju. Ali, istina o suboti sadrži i nešto
više. Ono što razlikuje adventiste sedmog dana od ostalih poštovalaca subote
nije neki detalj, sitnica koja nema velikog značaja, već potpuno drugačiji način
života i razmišljanja, mnogo dublje razumevanje razloga zbog kojih postojimo i
šta se očekuje od nas da budemo i činimo.
U traženju ove razlike mi
dolazimo do biblijskih izraza kao što su "pečat Božji", "trostruka anđeoska
vest", "žig zveri", "svetinja", "sud" i slično. Adventisti sedmog dana
prihvataju, u principu, sve ono što baptisti sedmog dana uče; ali na osnovu
proučavanja Biblije oni su dodali svojoj nauci vrlo praktičan koncept života i
rada u odnosu na proročanstvo o poslednjem vremenu.
Kada je nekoliko
adventističkih pionira proučavalo trostruku anđeosku vest iz Otkrivenja 14,
došli su do zaključka da su upravo oni odigrali posebnu ulogu u naročitom
vremenu prorečenom u Bibliji:
- kao učesnici Milerovog pokreta ranih
1840-ih godina oni su sudelovali u objavljivanju poruke prvog anđela u vezi s
časom suda i večnim evanđeljem (Otkrivenje 14,6.7);
- u godinama 1843. i 1844. oni su objavili
vest drugog anđela da je Vavilon pao,
pozivajući ljude da izađu iz crkava koje su predstavljene izrazom
"Vavilon" (Otkrivenje 14,8; 18,1-4); - kratko nakon razočarenja zbog Isusovog
nedolaska na Zemlju oni su zapazili da je poruka trećeg anđela u stvari poruka o
svetkovanju subote, upravo ona istina koju su trenutno najviše proučavali
(Otkrivenje 14,9-12).
U jednoj viziji primljenoj
marta 1849. godine, Elen Vajt je saznala da je "... vreme da zapovesti zasvetle
u svoj svojoj važnosti.... nastupilo onog momenta kada su otvorena vrata
svetinje nad svetinjama, gde Isus i sada stoji kraj Kovčega zaveta." U drugoj
viziji Elen je ugledala anđela koji citira treću anđeosku vest iz Otkrivenja 14
i dok to čini drži prst upravljen prema nebeskom Svetištu.
U ovome je napredak
adventista sedmog dana u odnosu na baptiste sedmog dana! To saznanje omogućilo
je adventistima novo razumevanje sopstvenog određenja, sigurnost da su pozvani
da ispune jedno proročanstvo čije je vreme upravo nastalo.
No, Isus neće večno ostati
u svetinji nad svetinjama nebeskog Svetišta. Još u oktobru 1845. godine Elen je
primila viziju u kojoj je doživela trenutak Isusovog izlaska iz svetinje nad
svetinjama i stupanja na oblak slave koji će ga poneti prema Zemlji da donese
sud svakom grešniku. Otkrivenje 15 i 16 predviđa ovo vreme i upućuje na
zaključak da će se Božji sudovi izliti na grešnike u obliku sedam poslednjih
zala.
Treća anđeoska vest ne
govori samo o svetkovanju subote; ona takođe opisuje ljude koji će doživeti muku
u nastupajućim zlima. To će biti oni koji nisu dovoljno razvili veru da bi
prihvatili i poštovali svih deset Božjih zapovesti, i koji su, jezikom
Otkrivenja rečeno, primili "žig zveri".
Prvim adventistima postalo
je kristalno jasno da Otkrivenje govori o dva različita znaka koje će ljudi
primati u vreme probe kratko pred Isusov dolazak: "žig zveri" i "pečat Božji".
Pošto će "žig zveri" biti stavljen na one koji ne drže zapovesti, oni su
zaključili da je "pečat Božji" predviđen za one koji drže zapovesti, uključujući
i zapovest o suboti. Oni su takođe shvatili da je upravo subota "pečat Božji" i
da ga primaju zahvaljujući "veri Isusovoj". U Otkrivenju 7 zapazili su da je Bog
poslao naročitog anđela, čiji je zadatak bio da stavi taj "pečat" na verne Božje
sledbenike koji su prihvatili subotu, kao i podatak da poslednja zla neće
pogoditi Zemlju sve dok ne bude zapečaćen poslednji iskreni Isusov sledbenik.
Ovaj zaključak bio je potvrđen istrajnim proučavanjem Biblije i ovom ili onom
vizijom Elen Vajt.
Pioniri adventizma
izgradili su upravo na ovom temelju novi
osećaj važnosti vremena u kojem žive i hitnosti pripreme za Isusov
dolazak. Isus u poslednjoj fazi svoje posredničke službe za ljude upozorava na
važnost svetkovanja subote; jer, u tom periodu on uklanja greh iz izveštaja o
životu vernika, a prekršaj subote je - greh.
Dok se tamni oblaci
poslednje nevolje skupljaju na nebu i velika oluja samo što nije počela svoje
dejstvo, velika borba između Hrista i Sotone dostiže svoj vrhunac na Zemlji.
Dobri anđeli i demoni bore se da usmere pažnju ljudi na Boga ili na "zver".
Karakter ljudi oblikuje se nepovratno ili prema Božjem obličju ili prema obličju
"Zloga". Niko ne ostaje pošteđen, neopredeljen; svako će se naći na jednoj od
dve strane. Samo oni koji su se odlučili za Božju istinu izbeći će delovanje
poslednjih sedam zala i učestvovati u radosti Isusovog drugog dolaska. Ko to
razume, izaći će i uložiti svu svoju energiju, materijalna dobra i sposobnosti u
objavljivanju vesti. Neka vest
poleti, vreme je kratko!
Kako je različit ovaj
naglasak od onog koji je postojao u delovanju Rejčel Ouks (kasnije Preston) u
mestašcu Vošington u koji se preselila! Kada je dobra baptistkinja sedmog dana
to iznela Milerovim sledbenicima u
vreme njihovog očekivanja Isusa, tadašnji adventisti odgovorili su da nemaju
vremena niti potrebe da razmišljaju o tome jer je Isus blizu i nema smisla
zamarati se nevažnim stvarima! Ali Bejts, Garni, Edson, Džejms i Elen Vajt,
Dejvid Arnold, Stokbridž Haulend (Stockbridge Howland) i drugi adventisti sednog
dana, zadubljeni u proučavanje Božje reči, došli su do zaključka da je upravo
zato što je vreme kratko, potrebno držati zapovest o suboti i jasno je objaviti
svetu.
To je, dakle, bar delimično, značilo za pionire adventista sedmog dana "... objaviti istinu o suboti još potpunije."
< 12. Poglavlje | Sadržaj | 14. Poglavlje > |