< 13. Poglavlje

14. Stari, dobri PREGLED

Treći anđeo, čiju su vest pioniri adventizma shvatili kratko nakon razočarenja, objavljivao je svoju poruku "... jakim glasom". Da bi ostvarili ovu proročku sliku, sledbenici novootkrivene istine zaključili su da na njima leži odgovornost da tu poruku objavljuju drugima preko jednog redovnog, stalnog časopisa. I zaista, kada danas pitate jednog adventistu u Severnoj Americi koji časopis u izdanju crkve najbolje poznaje, njegov odgovor glasi: "Stari, dobri PREGLED". Pod tim imenom krije se, u stvari, list kojeg je pokrenuo još Džejms Vajt daleke 1850. godine i čije je puno ime, bar prilikom "osnivanja", glasilo: ADVENTNI PREGLED I SUBOTNJI GLASNIK ("Advent Review and Sabbath Herald").

ADVENTNI PREGLED? Ako se pod izrazom "advent" podrazumevao Isusov drugi dolazak, kako jedan časopis može da bude PREGLED događaja koji se nije odigrao?

One godine kada je časopis pokrenut, odgovor je glasio: on je pregled velikog probuđenja u očekivanju Isusovog dolaska. Tematika nije bila nova; neposredno nakon prolećnog razočarenja 1844. godine Džozaja Lič je objavio THE ADVENT SHIELD, list koji je opisivao Božje proviđenje u ispunjavanju proročanstava kroz period adventnog pokreta, a na slični poduhvat odlučio se i Džozef Bejts tri godine kasnije. Osim toga, Elen Vajt je u prvom viđenju pokazano da svetlost ponoćne vike sija celim putem do svetog grada, a ponoćna vika nije bila ništa drugo nego upravo "advent", očekivanje Isusa.

Zašto SUBOTNJI GLASNIK? Novi časopis objavljivao je ključni deo istine o Isusu i njegovoj službi u svetinji na svetinjama nebeskog Svetišta, posao odvajanja ljudi od greha koje su učinili i priznali. Kao što je o svim značajnim događajima za život ljudi polazila vest preko određenih glasnika, tako je i vest o suboti trebala da bude objavljena preko SUBOTNJEG GLASNIKA.

Između otkrića istine o suboti i pokretanja PREGLEDA I GLASNIKA prošlo je, međutim, više od dve godine, koje su bile obeležene čestim okupljanjem vernika u domu nekoga od njih u toku jednog vikenda. Ovi tzv. "sabori" održavali su se u različitim predelima Sjedinjenih država, u kućama vernika koje su delimično bile još neizgrađene, tako da su se učesnici kasnije sećali ovih okupljanja kao "sabora u šupama, hodnicima, kuhinjama ili predsobljima." Iako su mahom sve izgledale slične, jedna od njih ipak može da se označi kao naročito važna.

Reč je o saboru koji je održan u Roki Hilu, država Konektikat (Rocky Hill/Connecticut), u kući Alberta Beldena (Albert Belden). Navikao na broj od 10 - 15 prisutnih, Džejms Vajt je bio duboko obradovan kada je mogao da pozdravi oko 50 pristiglih učesnika. Godinama kasnije on je vrednovao ovaj sastanak kao "... prvi opšti sabor adventista sedmog dana. I po broju posetilaca i po uticaju kojeg je kasnije izvršio, on bi mogao da se nazove prekretnicom u istoriji Božjeg dela."

Sastanci su obično trajali od petka do nedelje ili od četvrtka popodne do ponedeljka prepodne. Glavni govornici na njima bili su Džejms Vajt i Džozef Bejts. Džejms Vajt, neka vrsta "živog" ADVENTNOG PREGLEDA, iznosio je okupljenima događaje koji su se odigravali kroz period Milerovog pokreta i objašnjavao ih u njihovom pravom proročkom svetlu. Džozef Bejts, neka vrsta "živog" SUBOTNJEG GLASNIKA, govorio je o suboti, njenom značaju, odnosu prema ostalim zapovestima i obavezi ljudi da je svetkuju.

Učesnici ovih sastanaka bili su ljudi i žene dubokog iskustva, koji su prošli i kroz oduševljenje ponoćnog pokliča i razočarenje Isusovim nedolaskom. Sada, nekoliko godina nakon tog "uspona i pada", oni su se nalazili u stanju neizvesnosti, zbunjenosti. "Šta je sada istina?" "Šta se zaista dogodilo 1844. godine?" "Da li smo stvarno objavili prvu i drugu anđeosku vest?" "Da li je poruka o suboti istinski smisao vesti trećeg anđela?" U odbrani svoje "nepopularne" religije imali su mnogo neprijatnosti; da li da ih sada prevaziđu time što se neće tako ozbiljno pozabaviti pitanjem šta je Božja volja? S druge strane, bili su sasvim neiskusni u slobodnom filozofiranju; njihova merila bila su ista ona koja je postavio Luter na Saboru u Vormsu (Worms) - Biblija, zdrav razum i čista savest. Prema tome, kada je Biblija jasno iznela svoj zahtev u vezi sa subotom, oni su se pokorili tome i tako uskladili svoj dalji život.

"Mnogi naši ljudi ne shvataju," - pisala je Elen Vajt 1904. godine, "kako su duboko postavljeni temelji naše vere. Moj suprug, braća Edson, Bejts, Pirs (Pierce) i drugi ozbiljni, mudri i ponizni ljudi.... tražili su istinu kao sakriveno blago. Ja sam učestovovala s njima i mi smo zajedno proučavali i molili se. Često se događalo da ostanemo do duboko u noć, ponekad do jutra sledećeg dana, u molitvi za novu svetlost iz Njegove Reči. Uvek i uvek iznova braća su se skupljala da proučavaju Bibliju, kako bi mogli da otkriju njeno značenje i postanu osposobljeni da je iznose drugima sa silom."

Uloga Elen bila je ograničena, ali značajna: "Kada bi, u proučavanju Biblije, došli do mesta kada više nisu znali kako dalje, Duh Gospodnji bi sišao na mene," - izveštava Elen. "Ja bih tada primila viziju i u njoj jasno objašnjenje teksta kojeg smo proučavali, s uputstvom kako da radimo i delujemo uspešnije."

Istraživači Biblije tada bi ponovo pogledali tekst kod kojeg su zastali i razmotrili ga u svetlosti saveta poslanih preko Duha proroštva; oni su uvek bili takvi da su pružali stvarno objašnjenje za njih teškog biblijskog stiha. Ovaj doprinos Elen Vajt bio je utoliko značajniji, jer su "... braća znala da ja, osim ako nisam u viziji, nisam mogla da razumem materiju." Osnovni potezi biblijskih istina, naravno, bili su joj jasni; međutim, ona često nije mogla da prati oštroumno zaključivanje i duboko poznavanje Biblije koje je krasilo ove uporne istraživače.

"Ovo se događalo sve dok temeljne tačke naše vere nisu postale jasne svima nama, usklađene s naukom Božje reči." Očigledno je Božja namera bila da na taj način pouči vernike da je Njegova istina utemeljena na Bibliji, a ne, kako su neki smatrali, na snovima jedne mlade devojke.

Saboru u mestu Volni (Volney / New York, u leto 1848.), u kući brata Davida Arnoldsa, bilo je prisutno "... oko 35 osoba iz svih krajeva Sjedinjenih država," - čitamo u jednom od zapisa Elen Vajt. "Ali između nas nisu postojale dve osobe istog mišljenja. Neki su čak zastupali ozbiljne greške; ali svako je branio svoje stanovište, proglašavajući ga utemeljenim na Pismu."

U toku obreda Svete večere, jedan brat je ustao i izjavio da smatra da taj obred treba da se obavlja samo jednom u toku godine - u ono vreme kada je Isus to činio dok je bio na Zemlji. Jedan drugi brat je dodao da veruje da je milenijum već bio i prošao.

"Ova razlika u mišljenju stavila je veliki teret na moju dušu," - opisuje Elen Vajt situaciju tih godina. "Videla sam da se mnoge zablude proglašavaju istinom; to mi se činilo vređanjem Boga. Neka težina me je zahvatila i ja sam izgubila svest. Neki su se uplašili da umirem. Moj suprug, braća Bejts, čembrlen, Garni i Edson molili su se za mene. Bog je čuo njihove molitve i meni je postalo bolje. Tada se nebeska svetlost spustila na mene i ja sam se odvojila od ovozemaljske stvarnosti."

U viziji je Eleni Vajt bilo pokazano gde su se krile zablude i šta je istina. Bog joj je, osim toga, naredio da im kaže da se odreknu zabluda i ujedine u tako značajnim tačkama istine kao što su subota i nebeska svetinja. Rezultat ovog sabora bio je potpuni trijumf istine i nekoliko novih vernika koji su pristupili pokretu.

Odlasci na ove sabore nisu bili jeftini. Posebno je, međutim, Elen platila skupu cenu: osvedočena da je Bog poziva da prisustvuje okupljanjima, sa suzama u očima ona je ostavila svog sina Henrija prijateljskoj porodici Stokbridža Haulenda, posećujući ga povremeno s poklonom u rukama, kao Ana Samuila. Njen suprug Džejms bio je zadužen za novčani oblik troškova; da bi mogli da stignu do kuće Arnoldovih, on je prihvatio da kosi travu na imanju jednog čoveka za 87,5 centi po jutru zemljišta!

Putovanja na sabore i sa sabora imala su i svoje anegdote. Tako se jednom prilikom Džozef Bejts vraćao sa sastanka u Port Gibsonu (u kući Hajrama Edsona) u društvu porodice Vajt; na putu se nalazila jedna reka koju je trebalo preći čamcem. Pre ulaska u čamac Džozef je već izvadio dolar iz džepa kojim je hteo da plati vožnju i držao ga u ruci; u drugoj ruci ostao mu je notes. Ali, kada je zakoračio da uđe u čamac, izgubio je ravnotežu i pao u vodu. Naravno da je nekadašnji kapetan odmah zaplivao, ali je u isto vreme držao obe ruke iznad vode. Tada mu je još i šešir pao s glave i počeo da tone; da bi ga spasio, Bejts je morao nešto da žrtvuje. Jednom rukom uhvatio je šešir - onom u kojoj se nalazio dolar; ruka u kojoj se nalazio notes ostala je iznad vode. Srećom, u blizini su stanovali neki svetkovatelji subote, bračni par Haris (Harris), kod kojih je Bejts mogao da osuši svoju odeću.

Završni sabor za 1848. godinu održan je u Dorčesteru (Dorchesteru), 18. i 19. novembra, u kući Otisa Nikolsa. Na neki način i ovaj sabor je bio sudbonosan. Naime, u toku proučavanja i molitve, okupljeni su osetili da je Božja volja da se štampa istina koju su otkrili. Ali, ko treba to da učini? Džozef Bejts?

Nije čudo zato da je veliki deo njihovih molitava zauzimao upravo ovaj predmet. U nedelju je Elen dobila viziju u toku koje je glasno govorila o suboti kao Božjem pečatu (prema Otkrivenju 7), koja se, slično suncu, podiže s horizonta i postaje sve toplija i svetlija, do konačne besmrtnost pravednih. Nakon vizije, prenela je Bejtsu nalog da štampa ono što je upravo videla u viziji. Zatim se okrenula prema Džejmsu i kazala mu:

"Imam poruku za tebe. Moraš početi da štampaš jedan mali časopis i da ga šalješ ljudima!"

Mali časopis! Knjige su korisne i dobre, ali čovek ih često zanemari; časopis je otporniji!

"Neka časopis u početku bude mali. Ali, kako ga ljudi budu čitali, slaće ti sredstva kojima ćeš štampati dalje, i biće to uspeh od samog početka," - objasnila je Elen Džejmsu i dodala: "Pokazano mi je da će iz ovog malog početka poteći reke svetlosti da obasjaju svet."

Kakvo proročanstvo za grupu siromašnih pionira!

Nastupilo je vreme ispitivanja. Bilo je mnogo onih koji su želeli da se pojavi takav jedan časopis, ali koji su u isto vreme smatrali da troškove tog poduhvata treba da snosi neko drugi. Džejms Vajt nije imao sredstva da sam to učini. Potpuno posvećen službi, on je zavisio od povremenih poslova koje je preuzimao između dve evangelizacije ili malih priloga vernika ili slušalaca njegovih propovedi. Kada se osvrnuo da zatraži podršku za objavljivanje časopisa, ispunilo ga je teško razočarenje.

Područje objavljivanja istine o suboti nije ostalo zanemareno. Početkom 1849. godine Bejts je objavio knjigu pod naslovom PEčAT ŽIVOG BOGA; 144 000 ZAPEčAćENIH BOŽJIH SLUGA; STANJE 1849. GODINE. U knjizi on pokazuje kakvo je stanje vladalo u vezi sa četvrtom zapovesti u Francuskoj, Britaniji, Rusiji i u zemljama istočno od Eufrata. Godinu dana kasnije (početkom 1850.), Džejms Vajt je objavio prvu zbirku pesama, 48-straničnu PESMARICU ZA BOŽJI POSEBAN NAROD, KOJI DRŽI ZAPOVESTI BOŽJE I IMA VERU ISUSOVU. I u njenom sadržaju našla se pesma koja je govorila o suboti kao Božjem pečatu. Osim nje tu se nalazila pesma s naslovom PRIčA O DRUGOM DOLASKU, koja je opisivala pređeni put od prve i druge anđeoske vesti, do treće koja ".... upravo najavljuje konačnu propast grešnika." Jednu pesmu napisao je V. H. Hajd (W. H. Hyde) i ona se temelji na najranijim vizijama Elen Vajt. Njene reči su u smislu: "čuli smo za svetlu, svetu zemlju, i naša srca su radosna zbog te vesti." Hroničari beleže da je Elen u poznim godinama svog života često pevušila upravo ovu himnu.

Još uvek je, međutim, važilo: knjige su dobre, ali Bog je "tražio" časopis!

Spomenuto je već da je 1848. godine Džejms Vajt kosio livade za 87,5 centi po jutru da bi zaradio novac za sabor u Volniju. Kada je video da njegove molbe za finansiranje časopisa ne donose plod, odlučio je da sam pokuša kosidbom.

"Idem da probam da pronađem posao," - kazao je Džejms jednog dana svojoj ženi pri izlasku iz kuće.

Ali kako je zakoračio u dvorište, veliki teret je pao na dušu Elen i ona je izgubila svest. Džejms se vratio, klekao pored nje na molitvu i uskoro doživeo njen oporavak. Tada je došla vizija.

"O čemu je bila vizija?" - pitao je Džejms kasnije.

"O tebi!" - odgovorila je Elen.

"O meni? Šta si videla?"

"Bog mi je pokazao da te je prošle godine blagoslovio kada si išao da kosiš i kada si tako zaradio 40 dolara. Ali ako sada pokušaš isto, On će pustiti na tebe bolest. Tvoj zadatak je da pišeš, pišeš i pišeš, i da u veri koračaš napred."

Džejms je poslušao. Uzeo je olovku i papir, stavio pred sebe Bibliju i konkordans i počeo da priprema članke i uvodnike za budući časopis. Kada bi, nakon završenog rada, pregledao tekst, često mu se činilo da je teško razumljiv. Tada bi on i Elen pošli na molitvu i tražili od Boga da ih pouči kako da rade uspešnije. Tada bi ustajao i nastavljao posao.

U to vreme Džejms i Elen živeli su u novoj kući Alberta Beldena u Roki Hilu, u jednoj od onih nedovršenih soba poznatih kao mesto održavanja sabora. Iako već tri godine u braku, nisu imali ništa od nameštaja; svu svoju imovinu mogli su da stave u jedan oveći kofer. Svaki zarađeni cent odlazio je na potrebe dela. Ali, Bog je uzvraćao blagoslovima. Jednom prilikom javila se jedna devojka čija je majka nešto ranije umrla, s odlukom da im ustupi nameštaj, ali uz mogućnost da se ona preseli kod njih. Tako je ranč Beldenovih primio još jednu stanovnicu: mladu Klarisu (Clarissa Bonfoey). Ovakav zajednički život povezao je ove porodice još dubljim vezama: Sara Harmon, sestra Elen Vajt, udala se za Stivena, jednog od Beldenovih sinova i u braku s njim rodila Frenka E. Beldena (Frank E. Belden), jednog od najpoznatijih autora hrišćanskih himni.

U jednom mesecu porodica Vajt doživela je dva rođenja. Bio je juli 1849. kada je na svet došao njihov drugi sin, Džejms Edson, a tih dana počeo je da izlazi i časopis SADAŠNJA ISTINA ("Present Truth").

Ime časopisa poticalo je od teksta u 2. Petrovoj 1,12: "... ako i znate i utvrđeni ste u sadašnjoj istini." U uvodniku prvog broja, Džejms je napisao: "U Petrovo vreme postojala je 'sadašnja istina', ili istina koja je bila tada aktuelna. Crkva uvek ima 'sadašnju istinu'. 'Sadašnja istina' danas je istina koja objavljuje šta je naša sadašnja dužnost i gde se mi nalazimo u odnosu na 'vreme nevolje kakvog još nikada nije bilo'." Naravno da je za njega 'sadašnja istina' bila poruka o suboti. Kada je materijal za časopis bio završen, Džejms je otpešačio u obližnji gradić Midltaun (Middletown). Putovanje nije bilo nimalo jednostavno; do Midltauna i nazad trebalo je da se prepešači preko 20 kilometara po vrelini jednog julskog dana, a uz to je Džejmsa pratio snažan bol u nozi. Ali on je išao, stigao do grada, pronašao štampariju gospodina Čarlsa Hemlina Peltona (Charles Hamlin Pelton) i zatražio od njega da mu odštampa hiljadu komada.

Izdavač je namrštio čelo kada je bacio pogled na predviđeni naslov časopisa i pročitao nekoliko redova Džejmsovog rukom pisanog uvodnika:

"'Sedmi dan nedelje, subota, ustanovljena je još prilikom stvaranja, ne tek na Sinaju!' - čitao je gospodin Pelton polako. "Da li je to ta 'sadašnja istina'?"

Ali, posao je posao. Iz fioke svog radnog stola izvukao je ugovor i pružio ga Džejmsu. Džejms je potpisao i upustio se u tešku borbu savladavanja desetak kilometara bolesnom nogom. Za to vreme, mala olovna slova Peltonove mašine davala su početni oblik uvodnog teksta: "Ratovi, glad i epidemije već su na bojištu. Sada je vreme, pravo vreme da potražimo zaštitu u istini živog Boga."

Materijal za prva tri broja časopisa, iako sasvim nov za gospodina Peltona, sadržavao je stara, dobro poznata učenja baptista sedmog dana. Tek od četvrtog broja Džejms je uvrštavao tekstove s "dostignućima" adventističke doktrine: naukom o nebeskoj svetinji, porukom trećeg anđela iz Otkrivenja 14, subotom kao Božjim pečatom i proročanstvom o obnavljanju starih "razvalina" (Isaija 58,12-14). "Nastalo je vreme," - objavio je Džejms, "da se istina o suboti objavi još potpunije."

Više puta tih dana Džejms se borio s bolovima u nozi dok je prevaljivao put od kuće do štamparije, da pregleda složene tekstove i izvrši potrebnu korekturu. Kada je posao konačno bio završen, uzeo je s farme Beldenovih jedna kolica i dovezao odštampani materijal. Listove časopisa odložio je u hodniku, a zatim pozvao vernike s okolnih rančeva da učestvuju u tako značajnom početku. Pre nego su išta poduzeli, okupljeni su sa suzama u očima klekli oko odštampanih listova i najusrdnije zatražili Božji blagoslov nad pisanim materijalom, kao i nad svima koji su odlučili da učestvuju u njegovom širenju. Tada su ustali, složili listove u časopis, poravnali stranice i uzeli svako onoliko koliko je mislio da može da uruči prijateljima, susedima ili poznanicima. Džejms je takođe uzeo nekoliko primeraka, odneo ih na poštu u Midltaun i poslao na adrese ljudi koje je poznavao. Vrlo brzo na njegovo ime stigla su pisma i prilozi koji su ga ohrabrili da nastavi započet posao.

Prva četriri broja Vajt je izdao u Midltaunu, dok je stanovao na farmi Beldenovih. Međutim, nakon toga on i Elen preselili su se u Osvego (Oswego/New York), gde su od darovanog nameštaja vernika osnovali novo domaćinstvo. Naravno da su u međuvremenu proveli nekoliko dana sa Henrijem u Topshemu; Klarisa je takođe pošla s njima, spremna da vodi brigu o Henriju za vreme dok su Elen i Džejms na putovanju.

Tek što je našao novog izdavača, Džejms je morao da zaključi da je interes za finansiranje časopisa strahovito opao. Situacija je bila takva da je čak i on, inače osoba puna poverenja u Boga, odlučio da zaustavi svaki rad na ovom poduhvatu: "Trenutno sam u nedostatku novca; čak sam nešto i dužan," - pisao je on tih dana. Džozef Bejts je, umesto reči podrške, smatrao da pripremanje časopisa zahteva mnogo vremena za pisaćim stolom i zato je bio protiv ovakvog rada (iako je kasnije promenio mišljenje). Uz to, Elen je dobila viziju: "Kada su mi pokazane jadne duše koje umiru od želje za 'sadašnjom istinom', a zatim oni koji kažu da veruju ali zadržavaju svoja sredstva i ne potpomažu Gospodnje delo, prizor je bio tako strašan, da sam molila mog anđela-pratioca da ga ukloni od mene."

Odjednom, novac je opet počeo da pristiže. Oduševljenje je zauzelo mesto malodušnosti, i Džejms je uskoro zatekao sebe kako uređuje čak dva časopisa!

Pored SADAŠNJE ISTINE svetlo dana ugledao je ADVENTNI PREGLED. Par meseci kasnije (novembra 1850.) Vajtovi su se ponovo preselili, prvo u Senterport (Centerport/New York) a zatim u Periz (Paris/Main), gde je izašao prvi broj prvog godišta lista pod tačnim nazivom PREGLED DRUGOG ADVENTA I SUBOTNJI GLASNIK (od avgustovskog broja 1851. godine samo kao ADVENTNI PREGLED I SUBOTNJI GLASNIK). Sada je već bilo moguće da se uz osnovne teme o Isusovoj službi na nebu i važnosti subote pojavljuju dopisi svetkovatelja subote iz svih krajeva Amerike, kao i izveštaji o radu i uspesima prvih putujućih misionara.

U početku je časopis bio besplatan, da bi nešto kasnije bila određena cena od $ 1.- (jedan dolar) godišnje pretplate za one koji mogu da plate. Gotovo svaka adventistička porodica primala je po jedan primerak i gotovo svaka je plaćala traženi iznos, bez obzira na siromaštvo koje je u nekim slučajevima bilo veoma izraženo. Vernici su voleli i cenili PREGLED, jer je on predstavljao lanac ljubavi koji ih je povezivao u situaciji kada nisu mogli da budu fizički zajedno.

Međutim, uskoro je opet naišla kriza. Džejms Vajt je zaista mnogo radio, mnogo putovao, ali premalo zarađivao da bi mogao da snosi troškove izdavanja časopisa. Bilo je malo onih koji su ga podržavali u objavljivanju ove tako važne vesti. Pred kraj 1851. godine Džejms je postao tako obeshrabren izgledima za budućnost, da je već pripremio jedno kratko obaveštenje za sledeći broj PREGLEDA: taj broj trebao je ujedno da bude i - poslednji. Ali kada je pošao da odnese ovaj tekst izdavaču, Elen je ponovo izgubila svest i on se vratio da joj pomogne. Elen se oporavila, klekli su na molitvu, i Gospod je otvorio puteve da PREGLED nastavi da "živi".

U toku rada na časopisu Džejms je odlučio da smanji troškove njegovog štampanja tako što će nabaviti opremu i osnovati sopstveni izdavački ured. "Nije uopšte dobro," - razmišljao je on, "da časopis posvećen objavljivanju vesti o suboti bude štampan u subotu, kao što je to ponekad bio slučaj. Osim toga, osećam da će vernici poštenije i požrtvovanije raditi od onih kojima je to samo svakodnevni posao, a očekujem i da se nešto uštedi za druge potrebe dela."

Preko jednog broja PREGLEDA upućen je poziv vernicima da prilože sredstva za nabavku početne neophodne opreme. Uskoro je prikupljeno dovoljno novca da Džejms kupi jednu ručnu mašinu za štampanje, vrlo sličnu onoj koju je koristio još Gutenberg u 15. veku. Ali, za Džejmsa Vajta i njegove pomoćnike, ovo je bio skromni početak jednog poduhvata koji će uskoro postati dovoljno vidljiv i zapažen, i koji će izazivati plemeniti ponos u srcima vernika.

Džejms i Elen nisu mirovali; u traženju odgovarajućih uslova za svoj dom, oni su saznali da se u Ročesteru izdaje jedna stara kuća za godišnju kiriju od $ 175.- Ne oklevajući mnogo, oni su je iznajmili, s namerom da njenu veličinu iskoriste i za potrebe časopisa. Kada je smeštaj bio završen, u kući su bili Elen i Džejms Vajt s dva sina, štamparija, skladište papira i nekoliko pomagača. Kao nadoknadu za svoju požrtvovnu službu, oni su u kući imali po jednu sobu i obezbeđenu hranu, iako su se obroci često sastojali samo od hleba i pasulja.

Među onima koji su obeležili početni period adventističke štamparije, značajnu ulogu odigrala je Eni Smit (Annie Smith). Ona je pomagala gde god je bilo potrebno: kao fizički radnik u toku štampanja, kao otpremnik završenih časopisa, kao korektor i, ponekad, kao autor i izdavač, kada Džejmsa nije bilo u Ročesteru. Njen izraženi talenat bio je pesništvo: deset pesama mogu se naći i u današnjoj CRKVENOJ PESMARICI ("Church Hymnal"), koja se upotrebljava na bogosluženjima u Severnoj Americi, a mnoge od njih ukrašavale su prvu stranicu različitih brojeva PREGLEDA. Na žalost, njena služba bila je kratkotrajna: kada je imala 27 godina, obolela je od tuberkuloze i smrt ju je odvojila od posla kojem je posvetila celo svoje biće.

Kratko nakon Eni, u ekipu za rad na PREGLEDU ušao je njen brat Juraja Smit (Uriah Smith). Tada mu je bilo dvadeset godina i upravo je odustao od svojih planova da studira na Univerzitetu Harvard (Harward). S kratkim prekidima, on je služio na tom mestu u toku 50 godina! Već u 23. postao je glavni urednik, ali je uz to često obavljao posao korektora, lektora, knjigovođe i blagajnika. Slično sestri, imao je dar pesništva, ali njegova poznatija karakteristika bila je spretnost koja se granicila s umetnošću. Dugo godina on je bio jedini ilustrator časopisa drvorezom. Osim toga, patentirao je protezu noge, koja mu je prvo jednostavno zamenila nogu izgubljenu u detinjstvu, a koju je zatim tako usavršio da je mogao da klekne za vreme molitve. Kasnije je razvio model školske klupe pogodne za različite zadatke koje su učenici trebali da obave.

Mnogo godina Juraja Smit je obavljao dužnost sekretara Generalne konferencije. Uveče, uglavnom između devet sati i ponoći, nalazio je vremena da piše knjige, od kojih mu je najpoznatija MISLI O DANILU I OTKRIVENJU, jedna od klasičnih i danas vrednih interpretacija ove dve velike proročke knjige. Prijatan, ljubazan i posvećen - to su bile karakteristike koje su ga krasile sve do njegove smrti. Umro je kada je imao 71 godinu, od srčanog udara, jednog martovskog dana 1903. godine, dok je išao na posao.

Ali da se vratimo na ranije godine, 1855. na primer. Tada su vernici iz Mičigena (Michigan) pozvali Džejmsa i Elen Vajt da se presele iz Ročestera u Betl Krik (Battle Creek), u kuću za koju su se oni obavezali da će je izgraditi. Džejms i Elen su zahvalno prihvatili ovaj poziv i uskoro se uselili u dvostpratnu drvenu kuću, koja je počivala na temeljima ljubavi i požrtvovanja mičigenskih adventista. U decenijama koje su sledile, malu i zastarelu mašinu za štampanje zamenila je nova i veća parna mašina. Malo po malo proširivala se i zgrada u kojoj su se nalazili, sve dok "Parna štamparija Adventista sedmog dana" u Betl Kriku nije postala najveća i najopremljenija izdavačka ustanova u celoj državi Mičigen. Šta više, ona je postala neka vrsta magneta za ostale aktivnosti crkve, koja je 1860. godine dobila svoje zvanično ime i počela temeljnu organizaciju: između 1863. i 1903. godine Generalna konferencija takođe je imala svoje sedište u Betl Kriku, zajedno s PREGLEDOM I GLASNIKOM.

Kako je mnogo simbolike u ovom razvoju! Crkva adventista sedmog dana nastala je na osnovu saznanja o naročitoj vesti za poslednje vreme. Njena uloga bila je da živi prema otkrivenoj svetlosti i da, preko knjiga i časopisa, a kasnije i na druge načine, upozna druge s biblijskom istinom i pomogne im u odluci da i oni žive u skladu s njom.

< 13. Poglavlje Sadržaj 15. Poglavlje >