< 20. Poglavlje | Sadržaj | 22. Poglavlje > |
21. Nekadašnji katolički sveštenik
"Oprosti,
sine, ali da li bi mi dozvolio da pređem carinu sakriven pod ovim tovarom sena u
tvojim kolima?"
Seljak je začuđeno pogledao
stranca obučenog u svešteničke haljine koji mu je uputio ovakvu
molbu.
"Da, oče," - odgovorio je i
pomogao mu da se zavuče na dno zaprege.
Sveštenik po imenu Mihael
Belina Čehovski spašavao je goli život. Franjevački kaluđerski red u centralnoj
Evropi našao se na opasnom udaru nacionalne politike. Sada se nalazio na dohvat
granice; kada bi samo uspeo da je pređe neprimećen.
Kada
bi!
Zaprega u kojoj se našao bila je
devetnaesta u jednom dugačkom karavanu koji je čekao na prelaz. Malo po malo
približavali su se kontrolnom mestu. Izvirujući ispod slame, Čehovski je zapazio
jednog postarijeg oficira kako u svaki tovar zabada mač; energičnost kojom je to
uradio kod prvih kola nije se promenila ni do osamnaestih!
Na dnu zaprege Čehovski se
usrdno molio. Tada je osetio kako se kola pomeraju i staju pred čoveka s mačem u
ruci.
"Imaš li šta da prijaviš?!" -
odjeknuo je grubi glas oficira-kontrolora.
"Verujte mi, gospodine, nemam ni
komad hleba!" - odgovorio je vlasnik zaprege.
"Onda se miči odavde; nećeš
valjda tu ostati ceo dan!"
Dok je zaprega polako
odmicala, Čehovski je još jednom provirio ispod tovara. Oficir s mačem u ruci
upravo je zamahnuo da proveri da li se neko krije u slami dvadesetih
kola.
Mihael Belina Čehovski,
pionir treće anđeoske vesti na evropskom kontinentu, bez dvoumljenja je jedan od
najživopisnijih, a u isto vreme najkontroverznijih, likova u istoriji adventizma. Događaji
slični ovom upravo opisanom nisu bili retkost u njegovoj biografiji. Iako svaki
njegov opis nije uvek odgovarao stvarnosti, ipak nije teško shvatiti zašto je,
kada je jednom došao na ideju da se vrati u Evropu kao misionar, to i ostvario na sebi svojstven
način.
Rođen 1818. godine u
Poljskoj, Mihael Belina je stupio u franjevački red čvrsto uveren da su i
savremeni kaluđeri tako pošteni i nesebični kao što je to bio njihov osnivač
Franjo iz Azizija. Kada je razumeo da je stvarnost drugačija, pokušao je da
izvrši reformu reda, što ga je, međutim, samo vodilo iz jednog uzbuđenja u
drugo. Kao kaznu zato što je pisao lično papi o zlouptrebama među franjevcima,
dobio je godinu dana zatvora; iza toga uspeo je da pobegne u Francusku i tamo se
zadrži tri godine, dok nije proteran u Švajcarsku. U toj zemlji, 1850. godine,
napustio je sveštenicki poziv i katoličku crkvu, oženio se i počeo da vodi
redovan građanski život.
Sledeće godine Čehovski je
otplovio za Severnu Ameriku, gde je prvo radio zajedno s kanadskim baptistima;
međutim, 1857. godine upoznao je trostruku anđeosku vest na jednoj
evangelizaciji pod šatorom u i prešao u redove adventista sedmog dana. Već
sledećeg proleća, na jednom saboru u Betl Kriku koji je razmatrao potrebe
propovedanja evanđelja među etničkim grupama, Čehovski je određen da sarađuje s
braćom Bordije u radu s Amerikancima francuskog govornog
područja.
Bilo je uzbudljivo imati u
svojim redovima "živog" nekadašnjeg katoličkog sveštenika. Njegova ranija
požrtvovnost i revnost često su opisivani na stranicama "Pregleda", a njegova
skromnost u materijalnim dobrima izazivala je poštovanje među vernicima,
uključujući tu i porodicu Vajt. Istina, Džejms Vajt je vremenom sve više
postajao zbunjen položajem Čehovskog; kao ocu troje dece nije mu bilo uvek jasno
kako to da Mihael Belina, koji je imao četvoro dece, ima tako nesrazmerno velike
potrebe za izdržavanje porodice. Posle samo godinu dana uspešnog rada u
francuskom govornom području na granici između Sjedinjenih država i Kanade,
Čehovski je krenuo u skupi poduhvat rada sa strancima u Njujorku. Do guše u
dugovima, ubrzo je zatražio od odgovorne braće da ga hitno prebace na staro
područje.
Godine 1861. Džejms Vajt je
obilazio istočni deo Sjedinjenih država pokušavajući da osnuje oblasti; međutim,
sretao je otpor koji ga je boleo. U takvom stanju nadao se da će ga Čehovski, s
kojim su se on i Elen prilično sprijateljili, razumeti i podržati. Ali, bivši
katolički sveštenik nastavio je da ide svojim sopstvenim
putem.
Ovo je bio trenutak preokreta.
Čehovski je uskoro istupio iz propovedničkog kadra, pokušavajući da se izdržava
kao samostalni pisac, da bi se konačno, suprotno savetu braće, vratio u blizinu Njujorka da tu živi i
radi.
Stvarni cilj Čehovskog bio
je rad u Evropi. Još 1858. godine on je pisao Elen Vajt da je njegova duboka
čeznja da "poseti svoju domovinu preko velike vode i kaže njenim stanovnicima
sve o Isusovom dolasku, o slavnom obnavljanju i obavezi da drže zapovesti Božje
i imaju veru Isusovu." Kada je Generalna konferencija osnovana 1863. godine i
Džejms Vajt u PREGLEDU objavio nameru o slanju brata Snuka u Evropu kao
misionara, Čehovski se ponadao da je njegov san na pragu ostvarenja. U susretu s
Dž. N. Lafboruom sledeće zime, zamolio ga je da spomene njegovo ime pred
Izvršnim odborom. Lafboru je smatrao da je još prerano i ubeđivao je Čehovskog
da se još malo strpi. Njegov argumenat je bio da crkva još nije u mogućnosti da
ga izdržava, iako je u stvari mislio da je Čehovski "prebrz" da bi poslužio kao
misionar.
Elen Vajt je sa svoje strane
napisala mnoga pisma Čehovskom. U
jednom, na primer iz 1861. godine, navela mu je da joj je pokazano kako je
njegovo odbijanje saveta braće propovednika bio pogrešan korak. Ona ga je
pohvalila kao "savesnog i iznad svega poštenog radnika pred Bogom" (kompliment
koji je, inače, retko dolazio od Gospodnje sluškinje), ali i podsetila da je dao
priliku braći da se razočaraju u njegovu skromnu moć rasuđivanja. Molila ga je
da on sam ne napušta delo nego da sačeka odluku crkve; a iznad svega upozoravala
ga je da ne dozvoli da ga opije lažna slava kojom su ga okruživali
neadventisti.
Vođe crkve odbile su njegov
zahtev za slanje u Evropu, smatrajući da je potrebno da još izvesno vreme
provede s njima u učenju i sticanju osnovnih navika ekonomičnog života, da bi tek kasnije pošao preko
okeana.
Tada je Čehovski počeo da
dozvoljava upravo ono na šta ga je Elen Vajt naročito upozorila; otišao je u
Vilbreem (Wilbraham), Masačusets, na jednu evangelizaciju pod šatorom koju su
vodili adventni hrišćani, izneo im svoju želju i požnjeo divljenja i hvalospeve
oduševljenih posetilaca.
Adventni hrišćani bili su
izdanak Millerovog pokreta, čiji su sledbenici odbijali istine o suboti i
Svetištu na nebu, ali koji su verovali u besvesno stanje čoveka nakon smrti. Oni
su takođe imali svoju organizaciju od 1860. godine, sa središtem u Bostonu,;
Majls Grent (Miles Grant), izdavač časopisa WORLDžS CRISIS ("Kriza sveta"), bio
je saglasan s tim da se Čehovskom obezbedi stalna plata preko njihovog
časopisa.
Glavna grana Milerovog
pokreta, koja se takođe slagala s mnogima po pitanju stanja umrlih, 1858. godine
prerasla je u "Američko milenijalističko udruženje", kasnije poznato pod imenom
"Evangelistički adventisti". Urednik njihovog časopisa ADVENT HERALD
("Adventistički glasnik") takođe je bio naklonjen Čehovskom. S takvom podrškom,
Mihael Belina se, zajedno s porodicom i u pratnji Ane Batler (Anne Butler,
sestre jednog od prvih predsednika Generalne konferencije Džordža I. Batlera),
otisnuo na put prema Evropi, 14. maja 1864. godine.
Sledećih 14 meseci Čehovski
je vredno radio u blizini Tore Peliče (Torre Pellice) u valdenžanskim područjima
italijanskih Alpa. Tu je zadobio nekoliko osoba za istinu o suboti: J. D. Gajmea
(J. D. Geymet) , Frensisa Besona (Francis Besson) i gospođu Katrin Revel
(Catherine Revel), koja je postala prvi kršteni vernik u Evropi. Ali, kako je
vremenom sve više nailazio na protivljenje, septembra 1865. preselio se u
Švajcarsku.
Zajedno s Gajmeom, koji je
pošao s njim iz Italije u Švajcarsku, Mihael Belina je išao od vrata do vrata,
propovedao u javnim prostorijama, štampao i delio traktate i izdavao časopis
L«EVANGILE ETERNEL ("Večno evanđelje"). Tri godine kasnije plodovi ovakvog rada
videli su se u broju od oko 40 krštenih vernika, okupljenih u nekoliko grupa.
Najveća crkva bila je osnovana u Tramelanu 1867. godine; to je ujedno prva
adventistička crkva organizovana izvan Severne Amerike!
Da bi obezbedio novčanu
podršku od svojih dobrovoljnih darodavaca, Čehovski je slao izveštaje urednicima
časopisa ADVENT HERALD i WORLDžS CRISIS. Urednici su ove izveštaje uvrštavali u
sadržaj pojedinih brojeva, dodajući uz njih poziv za pomoć u ovoj plemenitoj
misiji.
Smatrajući da je engleski
jezik strani jezik za novokrštene svetkovatelje subote, Čehovski im tri godine
nije kazao da postoje adventisti i u drugim krajevima sveta. Ali, sasvim
slučajno, jedan od vernika našao je jednog dana krajem 1867. godine među
stvarima koje su pripadale Čehovskom jedan primerak PREGLEDA od 16. jula. čovek
je toliko znao engleski da je mogao uz pomoć rečnika da odgonetne sadržaj nekih
članaka. Čitajuci tako jedan od njih, pasus po pasus, s velikim uzbuđenjem
zaključio je da u Americi takođe postoje adventisti sedmog dana. Odmah zatim
napisao je jedno pismo (na francuskom jeziku) i poslao ga na adresu Betl Krika
koju je našao u zaglavlju časopisa. Nakon izvesnog vremena, čitajući ovo pismo,
vernici u Betl Kriku s velikim uzbuđenjem zaključili su da u dalekoj Evropi, u
Švajcarskoj, takođe postoje adventisti sedmog dana!
Pisma su počela da putuju
od Amerike prema Evropi i obrnuto. Ali velika radost zbog ovog otkrića ubrzo je
pomračena: Čehovski se odselio u Italiju da tamo otpočne misionarski posao! Za njim su ostali samo dugovi; kompletna
oprema za štampanje časopisa VEčNO EVANđELJE bila je pod hipotekom. Još jednom
je njegova slabost odnela pobedu.
Pošto su potraživaci
postavili kraj januara 1869. godine kao krajnji datum za izmirenje dugova, braća
iz Amerike pozvala su predstavnike Švajcarske u posetu i u međuvremenu pokrenuli
akciju skupljanja novca za štamparsku opremu. U direktnom dogovoru postavljen je
uslov: vernici iz Amerike uložiće novac u opremu, dok se vlasništvo neće voditi
na ime pojedinca, nego na vernike Švajcarske kao celinu. Međutim, Čehovski je
odbio ovaj uslov i oprema je izgubljena! Odmah nakon toga on je definitivno
napustio Švajcarsku; zna se da je jedno vreme radio u Francuskoj, Nemačkoj i
Mađarskoj, da je bio čak u Rumuniji, gde je takođe osnovao grupu adventista
sedmog dana. Pod još nerasvetljenim okolnostima, umro je od iscrpljenosti, 23.
februara 1876. godine u Beču, u 58. godini života. Čehovski je, bez dvoumljenja,
bio misionski "opsednut", u pozitivnom smislu. Neverovatne su udaljenosti koje
je on prevalio pešice. Nekoliko puta nalazio se na samoj granici života i smrti.
Jednom prilikom zaspao je na snegu od velikog umora. Ali, uvek je verovao da ga
je Bog pozvao u naročitu misiju. Kada je posetio jednu uglednu porodicu u
Italiji, zaključio je da su domaćini bili pripremljeni na njegovu posetu kroz
san prethodne noći.
Takođe se mora priznati da
je Čehovski temeljito obavljao službu. Duhovni nivo na kojem su se nalazili
novokršteni vernici bio je prilično
visok. J. D. Gajme, Frensis Beson, Johan Jones i još nekolicina drugih samo su
čekali trenutak da postanu misionari, Alber Vulmje (Albert Vuilleumier),
časovničar, služio je kao starešina i povremeno obavljao krštenja; Džejms
Ercberger je stupio u propovedničku službu i ostao lojalan adventistima sedmog
dana do kraja svog života. Gospođa Revel ostala je svetkovatelj subote uprkos
protivljenju rodbine punih šezdeset godina, dok nije sklopila oči u 99. godini;
gospođa Pižeron (Pigueron), prva koja se krstila u jezeru Nojšatel (Neuchatel),
premašila je gospođu Revel za više od deset godina u poštovanju biblijskog dana
od odmora. Nekoliko mladih bračnih parova prenelo je svoje adventno verovanje na
sledeću generaciju, tako da su neki od njihovih potomaka i danas aktivni članovi
crkve.
Kada je do adventista prvog
dana u Americi doprla vest da Čehovski u Evropi propoveda istinu o suboti,
zaustavljena je sva pomoć koja mu je bila namenjena. Međutim, adventisti sedmog
dana su se oduševili; Čehovski je postao "plemeniti, dragi čovek" kojem su oproštene sve greške u
prošlosti i koji je izazivao u njima osećaj krivice što ga od početka nisu
podržavali. Generalna konferencija je na svom zasedanju 1872. godine službeno
priznala da je "Božja ruka učestvovala u presađivanju istine u
Švajcarsku."
Međutim, kada je Endrus 1874. godine došao u
Švajcarsku kao prvi poslani misionar za Evropu, susreo je ljude koji su imali samo
negativne asocijacije na ime Čehovski. Kao što su bili čvrsti u svetkovanju
subote, tako isto su švajcarski aventisti bili uporni, gotovo tvrdoglavi, u
osuđivanju Čehovskog zbog njegove navodne preljube i potpunog otpada od istine.
Iako su dočekali Endrusa dobrodošlicom, nikada mu nisu izašli u susret u vezi s
nabavkom opreme za štampanje literature; Endrus je umro devet godina kasnije bez
nje.
Zanimanje za ličnost i rad
Mihaela Beline Čehovskog probudilo se ponovo poslednjih godina, povodom stote
godišnjice njegove smrti. Evropski istraživači s prilično uspeha dolaze do
podataka da su njegova navodna preljuba i otpad od istine samo izmišljene
glasine. "Jer imamo ovo blago," - kazao je apostol Pavle za evanđeliste svih
generacija, "u zemljanim sudovima."
Elen Vajt nikada nije kazala da će se Bog okrenuti od Čehovskog ako on pođe u Evropu kao što je zamislio! Očigledno je Bog i ovog puta sve "izveo na dobro" i blagoslovio rad nekadašnjeg katoličkog sveštenika. Ali, postavlja se pitanje: koliko više je moglo da se postigne? Koliko bi veći rezultati bili da je Čehovski, naviknut u kaluđerskom životu da sve materijalne potrebe budu zadovoljene, poslušao savet vodeće braće u crkvi i nadahnute preporuke Duha proroštva? Da je to učinio, našao bi se broju onih koji složno grade čvrstu građevinu evanđelja na zemljii i koji učvršćuju ugled crkve u periodu njenog razvoja kada joj je to bilo neophodno. U tom slučaju bi on, ne B. F. Snuk, bio određen za misionara u Evropi deset godina pre nego što je Endrus stupio na švajcarsko tlo. Štamparija ne bi bila izgubljena. A u sećanju adventista s obe strane okeana ostalo bi zapisano: prvi "zvanični" adventni misionar u Evropi - Mihael Belina Čehovski!
< 20. Poglavlje | Sadržaj | 22. Poglavlje > |