22. Misionari u Evropi

  Polovinom 19. veka u Americi saglasnost vernika u pitanju subote kao dana za svetkovanje nije značila jedinstvo i u svim ostalim tačkama nauke. Vođe pokreta gledali su na adventni narod  kao na mnoštvo dugmadi, svih mogućih oblika i veličine, s više različitih verovanja nego što ijedna proročka zver u Bibliji ima glava ili rogova.

    Pogrešno bi bilo kazati da su u tom periodu vernici bili ujedinjeni u naporu da treću anđeosku vest prošire po celom svetu. Šta više, pre bi se moglo kazati da su bili prilično ravnodušni; u to vreme pada ona, već opisana situacija nagomilanih časopisa i knjiga, koja je nagnala Džejmsa Vajta da adventiste nazove "Laodikejom". Čak ni prvobitni izveštaji o presađivanju evanđelja na evropsko tlo nisu doneli potrebno probuđenje.

     Elen Vajt je, međutim, uvek iznova pozivala ljude da se probude i pruže drugima saznanje o najvećim porukama trojice anđela iz Otkrivenja. "Uložite naročite napore," - savetovala je ona, "posebno tamo gde vam anđeli Gospodnji otvaraju put. Ne selite se u udobne kolonije. Ne očekujte da svetlost istine vama pomogne pre nego se potrudite da je objavite drugima!" Ali, njene reči nailazile su na ogluvele uši.

     Konačno, vesti o širenju dela u Švajcarskoj počele su da bude zanimanje vernika. Još više je to bio slučaj kada je u Ameriku stigao Džejms Ercberger. On je bio student kada je prvi put čuo za svetkovatelje subote. Da bi im pokazao da ih smatra legalistima i da ništa ne drži do njihove religije, posetio je jedne subote u jutro njihovo bogosluženje obučen u - radno odelo. Godine 1868. on se ipak krstio; obred je obavio Alber Vulmije. U junu sledeće godine iskrcao se iz broda koji je dovezao putnike na obale Amerike. Nesposoban da se odmah snađe u novoj zemlji i novom jeziku, već u pristaništu napravio je uočljivi transparent: "Dž. N. Endrus, Betl Krik, Mičigen."

     Na neki način Erceberger  je stigao u dom Elen i Džejmsa Vajta. Njihov sin Vili, kuvarica Edelajn Hou (Adeline Howe) i budući lekar Džon Kelog (John Kellog) po ceo dan poučavali su ga jeziku. Nakon pet sedmica Džejms Ercberger je progovorio engleski! Nije prošla ni deveta sedmica njegovog boravka u Americi,  on je svojim pozivom na pomoć Švajcarskoj naveo učesnike jednog sabora na plač. Za uzvrat su adventisti sakupili ono što se i danas smatra prvim misionskim skupljanjem - 76 dolara.

     U međuvremenu osnovano je "Misionsko udruženje adventista sedmog dana" s ciljem da obezbeđuje sredstva za misionski posao u svetu. PREGLED je sa svoje strane redovno objavljivao izveštaje o napretku evanđelja ili njegovom probijanju kroz saveznu državu Nova Engleska, Kalifornija, kao i na teritoriji države Švajcarske. "Izgleda da Bog očigledno otvara vrata za širenje svetlosti istine... Bog priprema put pred svojom decom čak brze nego što su oni spremni da odgovore." Ademar Vulmije, Alberov nećak, takođe je stigao u Ameriku i otišao u Betl Krik. Njegovim dolaskom počela je promena u načinu razmišljanja i delovanja odgovornih. Ali kada je Generalna konferencija 1873. godine donela odluku u slanju misionara u Švajcarsku, ipak nije ostvarila zaključak već te godine. "Polja su žuta i spremna za žetvu," - govorio je Džejms Vajt. "Mi moramo poslati čoveka za Evropu koji će tamo izgraditi delo propovedanja evanđelja. Preporučujemo stoga brata Džona Endrusa da se udruži s bratom  Vulmijeom već ove jeseni."

    Kao što smo kazali, odluka se nije ostvarila iste godine kada je donešen zaključak. Sledeća će se pokazati boljom; ali dok čekamo da ona nastupi, pogledajmo još jednom ličnost Džona Endrusa, iako je o njemu je bilo reči u prethodnim poglavljima.

     Džon Nevins Endrus bio je petnaestogodišnji mladić one godine kada je Milerov adventni pokret prošao kroz teško iskustvo razočarenja. Kratko pre toga cela porodica Endrus prihvatila je Milerovu poruku o Isusovom dolasku 1844. godine, a od jeseni je na njihovom imanju porodica Stouel našla novi dom, jer je sve svoje imanje prodala u očekivanju Spasitelja.

     Ova širokogrudost Endrusovih bila je bogato nagrađena. Slučajno ili ne, jedan primerak Preblovog traktata o suboti našao se na njihovom ranču. Reč je, ako se još sećamo, o istom traktatu koji je pokrenuo Džozefa Bejtsa na svetkovanje subote kao biblijskog dana odmora. Kćer Stouelovih, Merien (Marian), našla ga je negde i pročitala. Uzbuđena, pokazala ga je starijem bratu Osvaldu (Oswald). Već sledeće subote njih dvoje svetkovali su taj dan kao stvarni Božji dan od odmora; naravno samo onoliko koliko su mogli i koliko su znali, jer je to bila njihova tajna koju, zbog straha od starijih ukućana, nisu smeli da otkriju.

     U ponedeljak je Merien pokazala traktat Džonu, sada već sedamnaestogodišnjaku. Džon ga je pročitao i upitao:

    "Da li tvoj tata zna za ovo?"

    "Ne," odgovorila je Merien, "ali pokazaću mu. Da li bi i ti svetkovao pravu subotu s nama, Džon?"

     Kraj naredni sedmice zatekao je obe porodice, roditelje i decu, u svetkovanju subote i obavljanju bogosluženja u jednoj od mnogih prostorija prostrane kuće.

     Ova nova praksa na ranču Endrusovih nije ostala neprimećena, jer niko nije ni želeo da je sakrije. Uskoro se još sedam porodica priključilo malom jezgru sa željom da se sastaju radi proučavanja Biblije i obavljanja bogosluženja. Jedna devojka iz tog kruga postala je kasnije sestra Smit, tačnije supruga dugogodišnjeg urednika adventističke izdavačke kuće Juraje Smita; druga jedna devojka, njena sestra Angelina, udala se Džona Endrusa.

     Septembra 1849. godina na Endrusovom ranču u mestašcu Periz  održan je značajan sastanak vernika s tog područja. Džejms i Elen Vajt, Džozef Bejts, Stokbridž Haulend i još neki od istaknutih vođa "novog pokreta" bili su prisutni na tom malom saboru. U jednom trenutku,  za vreme molitve, lice brata Haulenda je tako zasjalo  nebeskom svetlošću da je prizor podsetio na Pedesetnicu iz doba apostola i naveo prisutne da se ujedine u priznavanju greha i pokazivanju međusobne ljubavi. Na Džona, koji je takođe bio prisutan,  ceo događaj je ostavio neizbrisiv utisak. Oduševljen vidljivim dokazom da Bog vodi "pokret subote i svetinje", ozbiljno je izjavio:

    "Spreman sam da zamenim hiljadu zabluda za jednu istinu!"

     Godinama kasnije Elen Vajt je izjavila da je Bog pokazao svoje prisustvo na tom sastanku posebno radi mladog Džona. "Gospod je odlučio da pripremi brata Endrusa za korisnu službu u budućnosti i zato mu je pružio iskustvo koje će mu biti dragoceno za dalji rad."

     Krajem sledeće godine Džejms Vajt je pripremio i izdao prvi broj PREGLEDA; u impresumu, u grupi od tri imena koja su sačinjavala uređivački kolegijum, nalazilo se ime Džona N. Endrusa. Bilo je jasno da u ovog mladog čoveka Džejms Vajt ima puno poverenje.

     Džon Endrus se nije dugo zadržao kod kuće, već je stupio u aktivnu propovedničku službu, deleći iskustva i žrtve "putujuće braće". Kada je štamparija i redakcija PREGLEDA preseljena u Ročester, Džon je provodio jedan deo svog vremena tamo, gde je, zajedno s ostalim saradnicima, najčešće radio preko granica izdržljivosti, nadoknađujuci potrošenu energiju najčešće jednom mršavom porcijom pasulja dnevno. Ovakvi uslovi rada doprineli su narušavanju njegovog zdravlja. Slaba uteha bila je činjenica da nije bio sam u tome; sličnu sudbinu doživeli su još neki saradnici štamparije, dok je kraj Eni Smit (Annie Smith) bio najtragičniji.

     Oktobra 1851. godine, kada se redakcija i oprema PREGLEDA već nalazila u Saragota Springsu (Saragora Springs), Džon je pisao: "Usred problema i nevolja moja duša je radosna u Gospodu. Nikada nisam bio svesniji važnosti dela u kojem sarađujemo. Srcem sam vezan za to delo i rado ću i potrošiti u tom svetom poslu. Propadaju duše koje bi mogle da se dosegnu. Vreme za rad je kratko; dolazi noć kada niko neće moći da radi. Nije li trenutak upravo sada, u poslednjim danima, da učinimo sve što možemo da privedemo spasenju još nekoga?"

     Svaka Endrusova reč je izražavala duboku istinu. Posebno se to odnosilo na njegovu spremnost da " se potroši u tom svetom poslu..."; za kratko vreme on je podelio gotovo sve što je imao.

     Elen Vajt je izjavila da Bog priprema Džona Endrusa za korisnu službu u budućnosti. Svoju korisnost on je iskazao na mnogim područjima: kao pisac, administrator, propovednik i na kraju kao misionar.

     Godine 1855. Džon je došao do zaključka da su granice biblijske subote od zalaska do zalaska sunca, a ne od šest sati uveče do šest sati uveče sledećeg dana, kao što je to verovao Džozef Bejts. Tri ili četiri godine kasnije plod njegovog proučavanja na području davanja bio je princip "sistematične dragovoljnosti".  Još par godina kasnije (1861.) pojavila se njegova studija ISTORIJA SUBOTE I PRVOG DANA NEDELJE, koja je, pregledana i revidirana, ostala standardno delo adventističke doktrine sve do početka dvadesetog veka. Endrus je poznavao sedam jezika, a tvrdio je sam za sebe da zna Novi zavet napamet.

     U aktivnostima oko izbora imena crkve i njene organizacije ime Džona Endrusa je nezaobilazno. On je bio treći predsednik Generalne konferencije (1867-69). Godinama je služio kao urednik PREGLEDA, a 1863. godine je išao pred parlament u Vošington da objasni stav adventista u vezi s vojnom obavezom. Nije zato čudno da je Elen Vajt napisala vernima u Švajcarskoj (1878. godine): "Poslali smo vam najplemenitijeg čoveka iz naših redova!"

     Jedna od naročito značajnih godina u istoriji adventizma jeste 1874. Tada je, 16. marta, osnovano "Vaspitno udruženje adventista sedmog dana", kao pripremni korak za otvaranje koledža u Betl Kriku još iste godine, prve adventističke visokoobrazovne institucije.

     Pokretanje časopisa ZNACI VREMENA ("Signs of the Times") 04. juna  otvorilo je put osnivanju izdavačke kuće PACIFIC PRESS, institucije koja i danas postoji.

     Avgusta iste godine Generalna konferencija organizovala je sabor svih adventista sedmog dana u Mičigenu - najveći skup svetkovatelja subote u mnogo vekova unazad! Na tom saboru Džejms Vajt je ponovo uputio poziv da se ponese vest trećeg anđela u ostale krajeve sveta: "Naš zadatak je misioniranje celog sveta!"

     Prvog dana aprila te godine, Elen Vajt je dobila veoma značajnu viziju. Odmah nakon toga ona je zapisala reči koje joj je uputio nebeski glasnik:

    "Vaše ideje o evanđeoskom delu su suviše skučene. Vi pokušavate da ga planirate tako da možete da ga obuhvatite svojim rukama.... (Ali) vaše 'domaćinstvo' je celi svet."   Zatim dolaze poimenično navedeni delovi sveta na koje se to naročito odnosi: Australija, Evropa i ostrva. Njena poruka vođama dela izražena je u sledećoj rečenici: "Vi morate proširiti reč života, tako da svima bude pružena prilika da prihvate istinu ako to žele." Naglašavajući reči nebeskog vesnika, dodala je: "Nikada ne gubite iz vida činjenicu da je vest koju nosite vest za čitav svet. Ona mora stići do svakog grada,  u svako selo."

     Za razliku od nekih vodećih ličnosti dela, Elen Vajt nije nikada izgubila iz vida razlog postojanja pokreta adventista sedmog dena. Isus je stupio u svetinju nad svetinjama da u njoj izvrši konačno čišćenje ljudi od greha. Da bi podržao proces posvećenja, Isus šalje na Zemlju svetlost o svetosti subote. Ali, On neće stajati kraj kovčega milosti večno; u jednom trenutku će svaka sudbina biti odlučena za život ili smrt, a Isus doći kao Car nad carevima.

     Istina o suboti kao znaku poslušnosti Bogu i dubokom ličnom odnosu s Isusom mora doći do svakog ljudskog bića, tako da se svakome pruži prilika da izvrši potrebne promene pre vremena probe, izlivanja poslednjih zala i Sotonine završne okrutnosti u danima nevolje. "Ali nikoga," - pisala je Elen Vajt, "neće stići Božji gnjev pre nego istina bude iznešena njegovom srcu i savesti, i on je odbaci.... Svako će imati dovoljno svetlosti da svoju odluku donese na osnovu zdravog razuma. Subota će postati veliki ispit vernosti....."

    Konačno, 14. avgusta 1874. Generalna konferencija odgovorila je na pozive Duha proroštva, Džejmsa Vajta i vernih u Švajcarskoj. Pod saborskim šatorom doneta je odluka koja je adventnu vest i službeno uputila izvan Severne Amerike: "Zaključujemo, da Generalna konferencija.... ovlasti Izvršni odbor da pošalje brata Džona Endrusa u Švajcarsku čim to postane moguće."

     Endrus je bio spreman. Samo mesec dana kasnije, 15. septembra, ukrcao se na brod koji je plovio iz Bostona prema Liverpulu (Liverpool). U njegovoj pratnji nalazio se Ademar Vulivje, prevodilac na francuski jezik dok ga Džon ne nauči, i preostala deca: dvanaestogodisnja Meri i sedamnaestogodisnji čarls. Dvoje dece umrlo je još ranije, a supruga Angelina sklopila je oči marta 1872. godine. "Polovinu svoje porodice Džon je ostavio u tišini groba," - primetio je Džejms Vajt sa saučešćem na rastanku od požrtvovnog misionara.

     Dalji događaji su pokazali da je nedostatak supruge i majke u domu Endrusa imao razorne posledice na zdravlje ove porodice; ali Džon je bio čovek koji nije uzmicao pred teškoćama. U svemu tome pomagali su mu sin i kćerka, naročito činjenicom da su i oni bili spremni da slušaju Božju volju.

     Čim je stigao, Endrus je prionuo na posao. Sazvao je sve vernike i predstavio im se. S Ercbergerom je otputovao u Prusku da poseti grupu svetkovatelja subote koji nisu poznavali adventnu vest. Ali, najveća njegova briga bila je pokretanje časopisa LES SIGNES DES TEMPS ("Znaci vremena"). Svestan da njegov francuski nije baš najprivlačniji onima kojima je to maternji jezik, dve godine on se trudio da ga dovede do savršenstva. Nije želeo da se pojavi bilo kakva prepreka širenju evanđelja koja bi mogla da se izbegne. I na ovom području deca su mu pružila podršku. U Endrusovoj kući govorilo se samo francuski; nemački je bio dozvoljen po želji, a engleski zabra-njen sve dok se drugačije zaista nije moglo.

     Posao oko izdavanja časopisa imao je mnogo zajedničkog s izdavanjem PREGLEDA u Americi. I ovde je dom Endrusovih bio istovremeno sedište redakcije i knjigovodstva, a članovi porodice glavni nosioci posla. Džon je sastavljao članke ili ih prevodio iz američkih izdanja, čarls  je radio na slaganju slova, dok je Meri, koja je u međuvremenu vladala francuskim kao maternjim jezikom, pomagala u lekturi.

     Pripremljeni časopisi štampani su uglavnom u Bazelu (Basel), koji je bio poznat po dobrim štamparijama. Ali, za perfekcionistu Endrusa nijedan od njih nije bio sasvim pogodan za stalan ugovor; onaj koji je nudio dobar kvalitet štampe pokazao se nepoštenim, pošteni nisu nudili odgovarajući nivo. Jednom prilikom Džon je pedeset puta zaustavio štampariju da bi popravio greške neodgovornog tehničara. To je bio glavni razlog zašto je toliko čeznuo za sopstvenom mašinom za štampanje. Džejms Vajt je pokušao da organizuje skupljanje u Americi za tu svrhu, ali rezultati su bili vrlo slabi.

     Endrus nije primao redovnu platu, već je svoje životne troškove pokrivao novcem kojeg mu je povremeno država isplaćivala. Za jednog čoveka, međutim, koji je bio pionir na području sistematskog davanja, više nije ni dolazilo u obzir. Džon nikada ne bi uzeo ni jedan peni iznad onoga što je stvarno neophodno. U praktičnom životu Endrusovih zaista je malo toga smatrano neophodnim. Mesecima u toku jedne godine obroci su se sastojali jedva malo više od samog hleba, krompira, pasulja i povremeno voća.

     Uskoro se ponovio "Ročester", kada su (1878. godine) još dve porodice došle u Evropu da im pomognu u radu (Sisley i Ingses) i zaključili da Meri nije zdrava. Pojedini simptomi nagoveštavali su tuberkulozu, bolest koja je izazivala strah i trepet kod svih koji su slušali o njoj.

     Te godine Džon je pozvan u Ameriku na zasedanje Generalne konferencije. Njegova molba bila je da povede sa sobom i Meri, s tim što će on, novcem koji mu je ostao od prodaje kuće, platiti troškove njenog puta. To putovanje bilo je za Meri poslednje. Čak ni sjajni lekar dr. Kelog nije mogao da pruži pomoć. Meri je veoma patila zbog majčine smrti i molila je oca da je povede u Ameriku i, ako zatreba, sahrani je pored majčinog groba. Dr. Kelog je upozorio Džona na opasnost ovakvog putovanja; ali Džon se setio kako je Meri bila spremna da ga prati na put u Evropu i zato sada nije želeo da je ostavi samu. Godina 1878. nije prošla, a Meri je pošla na počinak, u sedamnaestoj godini.

    Otac, i sam načetog zdravlja nakon ženine smrti, nikada nije sasvim prežalio gubitak kćerke. "Ponekad mi se učini da me je Gospod pritisnuo svojom rukom," - uzdahnuo je kratko nakon što je sahranio Meri. Ali Bog mu je poslao znak ljubavi i u njegovoj usamljenosti. Elen Vajt je dobila viziju da su njegova žena Angelina, kćerka Meri i dve druge umrle bebe "u miru Gospodnjem" i da će ustati u novi život kada Isus ponovo dođe.

     Sledećeg leta Endrus se vratio u Evropu. Kakva je to samo radost bila za Čarlsa! S novim oduševljenjem osmislili su načine da privuku čitaoce. Koliko je uspeha imao ovaj poduhvat govori podatak da je tiraž časopisa porastao s pet stotina na pet hiljada! Ekipa koja je radila na pripremi časopisa brojala je šest osoba, dok im je kao kancelarija služila jedna velika, dobro osvetljena soba. Izdavanje časopisa ZNACI VREMENA na nemačkom i italijanskom jeziku teklo je punom parom. Odštampani brojevi odlazili su na različite adrese u Francusku, Italiju, Prusku, Mađarsku, Belgiju, Holandiju, Englesku, Vels, Španiju, Rusiju, Egipat, Indiju, i naravno Švajcarsku i Severnu Ameriku.

     Endrus je takođe mnogo putovao, iako je već sam rad na pripremanju časopisa iscrpljivao njegovu snagu. Uskoro je i on sam počeo da zapaza u sebi simptome koje je svojevremeno pokazivala Meri. Kada mu se zdravstveno stanje pogoršalo, Generalna konferencija je proglasila dan molitve i zadužila Dž. N. Lafborua, koji je upravo radio na evangeliziranju Engleske, da ode u Švajcarsku i pomaže uljem obolelog Endrusa. Bolesnik se na kratko oporavio, ali konačan kraj njegovog života već se nazirao. U leto 1883. godine iz Amerike je mu je došla majka, zajedno s bratom B. L. Vitnijem, da se (po nalogu Generalne konferencije) "... nađu uz Džona u danima njegove slabosti."

     I pored svih fizičkih patnji, Džonove misli ostale su bistre, a nada u Isusov ponovni dolazak čvrsta sve do zadnjeg daha. Ležeći u krevetu, naizgled kost i koža, diktirao je pomoćnicima gotovo do zadnjeg momenta. U predvečerje nedelje 21. oktobra 1883. godine je umro, ne napunivši ni 55 godina života.

     Ko odluči da poseti njegov grob na jednom groblju izvan Bazela, gotovo da će čuti njegov glas koji dopire iz reči: "Propadaju duše koje bi mogle da se dosegnu. Vreme za rad je kratko; dolazi noć kada niko neće moći da radi. Nije li trenutak upravo sada, u poslednjim danima, da učinimo sve što možemo da privedemo spasenju još nekoga?"

< 21. Poglavlje

Sadržaj

23. Poglavlje >