< 29. Poglavlje Sadržaj 31. Poglavlje >

 

30. Šesnaest godina krize

 

  "Dajem vam svoju časnu reč," - obratio se A. G. Deniels okupljenim zidarima, limarima i fizičkim radnicima, "da ćemo vam u maju mesecu, kada dobijemo sredstva od Generalne konferencije u Americi, odmah isplatiti sva zaostala dugovanja."

 

     Sam Deniels nije mogao da zna da li će ove njegove reči izazvati negodovanje i muku, ili pak radost i oduševljenje.

 

     Bilo je proleće 1899. godine. Pet godina ranije, serijom očiglednih čuda vernici u Australiji ohrabreni su da osnuju koledž koji će, u daljoj budućnosti i po uzoru na adventističke škole u Americi, poslužiti za obrazovanje misionara čija će dužnost biti da propovedaju evanđelje u stranim zemljama. Ideja je izgledala gotovo neostvariva, čak suluda, kada je Elen Vajt govorila o njoj u mestu Midl Brajton (Middle Brighton) u blizini Melburna, januara 1894. godine. Kako da grupa od hiljadu vernika sazida i vodi školu? Osim toga, Australija se, slično Americi, upravo nalazila u periodu teške ekonomske krize.

 

     Ali, Elen Vajt je odlučno zahtevala da se pođe napred, a vođe dela su je u tome podržali.

 

    Uskoro je odabrano 580 hektara zemljišta po fantastično povoljnoj ceni od oko 7,5 dolara po hektaru. Ali čak i  svota od 4 500 dolara, potrebna za kupovinu ovog imanja, izgledala je neostvariva. Osim toga, vladin stručnjak koji je bio određen da učestvuje u prodaji poseda, ustvrdio je da je zemljište neplodno. "čak i kriminalac koji bi odlučio da pređe ovo zemljište," - opisao je on, "morao bi da ponese ručak sa sobom."

 

      Međutim, u jednoj viziji Elen Vajt je saznala da Bog, kao odgovor na veru braće, može da učini zemljište plodnim. Bio je 24. maj 1894. kada su braća izašla na lice mesta da pogledaju imanje. Zaključili su da na njemu ima dosta eukaliptusovih stabala, koji su pogodan građevinski materijal. Sledećeg jutra, dok su s velikom ozbiljnošću tražili Božje vodstvo, brat Stephen McCullagh, koji je ležao na samrti od tuberkuloze, odjednom je osetio kako je jedan trzaj prošao njegovim telom. Odmah iza toga on je potpuno ozdravio; ovaj događaj ostavio je dubok utisak na verne i poslužio kao znak Božjeg prisustva među njima.

 

    Ipak, sumnje su još uvek postojale. Bilo je neophodno da Elen Vajt i dalje poziva i ohrabruje vernike da imaju poverenja u Boga i njegovo vodstvo i da kupe zemljište. Nekako je pronađeno nekoliko dobrovoljaca spremnih da ulože potreban iznos. Tada, u januaru 1895. godine, članovi bogate porodice Vesels (koju smo sreli u 23. poglavlju) stigli su iz Afrike, gde su tražili dijamante, i priložili svotu od 5 000 dolara. Već 6. marta otvorena je neka vrsta privremene škole s nekoliko studenata. Jula meseca iste godine, u nameri da pokaže svoju veru u ovaj poduhvat, Elen Vajt je uzela 25 hektara imanja da na njemu podigne zgradu u kojoj će stanovati ona i njeni pomoćnici.

 

     Ali kada je, u oktobru ili novembru, mesecima koji označavaju početak leta u Australiji, došao kraj školske godine, projekat je gotovo potpuno zaustavljen. Da stvar bude još teža, njihovi opunomoćenici izgubili su jednu sudsku parnicu, čiji su se troškovi popeli na neverovatnih 2 000 dolara.

 

     Sledećeg jula Elen Vajt je usnila san u kojem su joj otkriveni novi razlozi koje je trebala da iznese vodećoj braći dela u Australiji i ubedi ih u potrebu nastavka gradnje. Posao je nastavljen. Omladina i stariji vernici obarali su stabla i obrađivali ih u daske i grede, drugi su vadili korenje, treći zasađivali voćnjak. Svi zajedno radili su do duboko u noć. Dok su jedni držali baklje, drugi su zakucavali eksere.

 

     Početkom 1897. godine, nakon što je sazidan ženski internat i trpezarija počela s radom, i nakon što je utrošen sav potreban novac, Elen Vajt je potražila dobrovoljce koji bi bili spremni da rade - besplatno. Odazvalo ih se trideset. Aprila iste godine Ejvondejl škola počela je s nastavom, obuhvatajući četiri profesora i deset učenika. Ali njihov broj naglo je rastao. Osetila se velika potreba za izgradnjom crkve za subotnja bogosluženja. Pojavili su se neki bogati neadventisti koji su svojim prilogom pomogli  podizanje ove zgrade.

 

     Godine 1899. godine broj stanovnika Ejvondejl koledža iznosio je 100. Bilo je potrebno izgraditi nove prostorije da se dovrši školski kompleks. Ali, ponovo je došlo do nedostatka sredstava.

 

     A. G. Deniels, predsednik australsko-azijskog polja, dobio je zadatak da prikupi potreban novac. Uz podršku Elen Vajt, on je poslao pismo Generalnoj konferenciji u Betl Kriku s molbom da misle na Australiju i prikupljaju dolar po dolar za potrebe australskog polja. Vođe dela u Americi složili su se s Denielsovim predlogom. Sigurni u pomoć braće iz Amerike, australski vernici ponovo su se žrtvovali, neki čak i preko granica svojih realnih mogućnosti, jer su želeli da, bez obzira na cenu, njihovoj deci bude pružena prednost hrišćanskog vaspitanja.

 

     Tada, kada su vernici došli do kraja svojih mogućnosti, brat Deniels se obratio radnicima rečima navedenim na početku poglavlja. Očekivani termin za stizanje sredstava iz Generalne konferencije bio je u mesecu maju te godine, kada je obično stizala pošta iz Amerike.

 

     U utorak, 02. maja 1899. godine, stigao je veliki koverat na čijoj je poleđini stajalo: Generalna konferencija adventista sedmog dana, Betl Krik, Mičigen. S kakvim je nestrpljenjem i iščekivanjem pismo otvoreno!

 

     Ali, kakvo razočarenje: u koverti nije bilo novca!

 

     Deniels je ostao skamenjen. U propratnom pismu braća iz Amerike objašnjavala su kako su se susreli s mnogobrojnim potrebama u Americi u vreme kada je duboka ekonomska kriza pogađala ovu ogromnu zemlju. Verovali su da će vernici u Australiji pokazati razumevanje za njihove potrebe i zato su im poslali jedan praktičan savet, s obzirom da se i Australija nalazila u sličnim problemima koji su potresali Ameriku; preporučivali su, naime, da se izgradnja školskog kompleksa zaustavi i sačeka bolje dane.

 

     Kada se ova vest proširila, neki vernici osećali su se tako kao da su zaboravljeni i prevareni. Učinilo im se da to nije prvi put da vođe dela u Americi zaborave Australiju. Nekoliko godina ranije, 1894. godine, kada je novac za kupovinu imanja bio preko potreban, Elen Vajt je u Božje ime zamolila Stefena Heskela zamolila da pronađe darodavce u Kaliforniji. On se odazvao na molbu Elen Vajt i odmah raspisao sakupljanje s ciljem da se obezbedi 10 000 dolara. Kada je prvih (i ujedno poslednjih) 1 000 dolara ušlo u kasu, jedan blagajnik sa Zapadne obale Sjedinjenih država, potpuno bez osećaja za potrebe u Australiji, iskoristio ih je za potrebe dela u Kaliforniji! (Kada je saznala šta se dogodilo, Elen Vajt je ozbiljno ukorila ovog blagajnika i on se potrudio da svoju grešku ispravi.)

 

          Ali iako braća u Americi nisu uvek imali na umu vernike u Australiji, Bog ih nikada nije zaboravio. Godine 1895. uticao je na porodicu Vesels da uputi potrebnu pomoć Australiji. Četiri godine kasnije pripremio je dalja čuda da pomogne bratu Denielsu.

 

     Kada je shvatio da očekivana pomoć iz Amerike nije stigla, Deniels je proveo sledeću noć na molitvi pod jednim eukaliptusom. Molio se sve dok nije zabelela zora i dok se po njegovom srcu, kao što je to decenijama ranije bio slučaj s Hajramom Edsonom, nije raširio osećaj sigurnosti da će Bog odgovoriti na njegovu molitvu i rešiti problem.

 

     U osam sati narednog jutra Deniels se nalazio na putu prema Sidneju, Melburnu i Edelejdu da potraži novac za koji je bio siguran da ga je Bog već pripremio za njega.

 

     Samo što je napustio školsko imanje, stigao je telegram iz Novog Zelanda s pitanjem da li im je potrebno 2 500 dolara!

 

     Sledeće dve sedmice Deniels je doživljavao višestruko ispunjenje svoje molitve. Na primer, u četvrtak ujutro je pročitao tekst koji je ostavio snažan utisak na njegove misli: "Bog tvoj, kojemu služiš bez prestanka, neka te izbavi" (Danilo 6,16). Pored stiha napisao je: "05.04.1899. Jutro, 07.30 sati." Kada su on i njegov prijatelj pošli u banku oko četiri sata popodne, pun sat vremena nakon zatvaranje banke, zapazili su da su vrata otvorena. Ušli su i našli vlasnika banke okruženog svojim pomoćnicima s gomilom novca, čekova i vrednosnih papira, ali bez odgovarajuće službe obezbeđenja. Vlasnik banke je prebledeo kada je ugledao Denielsa.

 

    "Kako ste ušli?" - upitao je kada mu se snaga malo povratila.

 

    "Vrata su bila otvorena," - odgovorio je Deniels.

 

    "Ali to nije moguće! Ja lično sam postavio lanac i zaključao, svojim rukama!"

 

     Osećajući da se nešto neprirodno dogodilo, bankar je blago upitao:

 

    "Mogu li nešto da učinim za vas?"

 

     Naravno da je mogao!  Jedan sat kasnije vlasnik banke je, s osmehom na licu, isplatio bratu Denielsu 300 australskih dolara, bez ikakve garancije, zadovoljan samo usmenim obećanjem da će novac uredno biti vraćen.

 

     Te večeri Deniels je ponovo otvorio Danilo 6,16 i pored teksta zapisao: "05.04.1899. Ispunjeno u 05.00 sati popodne."

 

    Ostatak novca stigao je na druge, uglavnom iznenađujuće načine. U roku od dve sedmice isplaćeni su svi zaostali dugovi. Ejvondejl je postao sve ono što je Bog obećao da će biti: izvanredan koledž, ustanova za obrazovanje stotine misionara i poljoprivredno dobro tako uspešno i plodno da su stručnjaci iz najdaljih predela Australije dolazili da vide i nauče tajnu uspeha.

 

     Ali šta se događalo u Americi? Zašto se dogodilo, ne samo jednom, nego dva puta u nekoliko godina, da vodstvo dela zaboravi mlado australsko polje?

 

     Ne postoji jednostavan odgovor na ovo potanje. Naslov ovog poglavlja "Šesnaest godina krize" (od 1888 - 1904. godine) sugeriše jedno od rešenja problema. "Kriza" se može definisati kao period kada bitne odluke utiču na sve buduće događaje, ali kada se međusobno različiti elementi oštro suprotstavljaju jedan drugome. Tokom 1890-tih godina crkva je prošla kroz vreme odluka, ali isto tako i kroz period sukobljavanja kako pozitivnih tako i negativnih elemenata u svom okrilju.

 

     Na prvom mestu da spomenemo one pozitivne. Zasedanje Generalne konferencije u Mineapolisu 1888. godine donelo je novi naglasak na Isusa i temu opravdanja verom i stavilo ga u središte posmatranja više nego ikada ranije u istoriji crkve. Nakon ovog, koje je na neki način zacrtalo put, ostala zasedanja (a da ne spominjemo još mnoge druge sabore, sastanke pod šatorima, propovednička okupljanja, lokalna probuđenja) pružala su priliku da se naročito razradi ova centralna tema evanđelja.  Opravdanje verom je postalo poruka koju je trebalo objaviti svetu. Tekstovi o ovoj istini objavljeni u dnevnom biltenu Generalne konferencije ili u PREGLEDU grejali su srca mnogih vernika u misionarskim stanicama hiljadama kilometara udaljenim od mesta gde se sve to događalo.

 

     Dodatni podsticaj ovakvom raspoloženju pružila je i pojava remek-dela Duha proroštva, knjiga čEŽNJA VEKOVA. Ne mali doprinos pružili su naslovi PUT HRISTU,  MISLI S GORE BLAGOSLOVA i HRISTOVE PRIčE.

 

     Kao što smo već primetili, 1890-e godine bile su godine naglog razvoja obrazovnog dela. 1891. otvoren je prvi institut za učitelje "hrišćanskog vaspitanja." Uskoro su počele da se šire srednjoškolske ustanove, a 1897. godine broj učenika u hrišćanskim školama iznosio je na stotine. Ulazak u nove zemlje, uspostavljanje prve misionarske stanice za nehrišćansko stanovništvo takođe pada u ovaj period. Sve to dovelo je do drugog po vrednosti procenta rasta crkve od 9,8% godišnje. Osim toga, izvršene su i neke administrativne reforme o kojima će biti više reči u narednom poglavlju.

 

     Šta je onda bilo loše, negativno? Posmatrano s jednog stanovišta - ništa! Nijedan adventista nije uhvaćen u nekom kriminalnom činu. Ako stavimo na stranu nekoliko slučajeva kažnjavanja adventista zbog toga što su radili nedeljom, opšta ocena može da bude samo to da su adventisti bili zaista dobri i lojalni građani. Ipak, u člancima i pismima koja su stalno objavljivana u seriji SVEDOčANSTVA ZA PROPOVEDNIKE, Elen Vajt je uvek iznova ukazivala na neke veoma negativne pojave u crkvi.

 

    Nakon što bi u svojim pismima predstavila veliku lepotu Isusa Hrista, Elen Vajt bi tada, u snažnom kontrastu, iznela činjenicu da je vođama, institucijama, oblastima, misionskim poljima i mnogim vernicima, dakle crkvi u celini, neophodna reforma. Uvek iznova ona je naglašavala da su "ne neki, nego mnogi" izgubili iz vida svoju duhovnu revnost i okrenuli se od svetlosti. U krugu Božjeg naroda postoji "veliki otpad", crkva je "hladna"; njene prve ljubavi je nestalo. Vođe pokreta u Betl Kriku okrenuli su leđa Gospodu, a po njihovom primeru to su učinili i vernici crkava. Predsednici oblasti ponašali su se kao srednjevekovni biskupi zato što su "cele oblasti", "sve institucije" bile podložne istim principima. Neke vođe čak su se javno hvalili da ne žele da slede SVEDOčANSTVA. Veliko slepilo zahvatilo je predsednika Generalne konferencije, tako da je čak i on počeo da deluje suprotno svetlosti koju je imao. Situacija u izdavačkoj kući u Betl Kriku bila je tako ozbiljna da je "celo nebo bilo ogorčeno". Zaista, Bog je bio "u sukobu sa svojim narodom" i uskoro će se "obrušiti na institucije koje nose njegovo ime."

 

     Ali šta je stvarno bilo trulo u Božjem delu? Evo odgovora iz knjige SVEDOčANSTVA ZA PROPOVEDNIKE, strana 441: "Ako negujete ponos, samoljubivost, ljubav prema vladanju, taštinu, nesvete ambicije, gunđanje, gorčinu, ogovaranje, laž, prevaru.... vi pokazujete da Hristos ne živi u vašem srcu, nego dokazujete da imate um i karakter Sotone.... Vi možete da imate dobre namere, dobre pobude, možete čak da razumljivo razlažete biblijske istine, ali vi niste spremni za nebesko carstvo."

 

     Dakle, umesto da sarađaju s Hristom u čišćenju svojih greha, umesto da osvetljavaju svet svetlošću Isusove lepote, slavu Njegovog karaktera objavljenu kroz svetost subote, umesto da se sami pripremaju uz pomoć Božje milosti da očiste svoje sudove za primanje sile Svetog Duha u poznom daždu, oni su živeli i delovali kao hrišćani samo po spoljašnjosti.

 

     Oni su primili veličanstvenu svetlost koja se može uporediti sa svetlošću Milerovog pokreta. Sa suzama u očima, suzama radosnicama, oni su svedočili na bogosluženjima da vole ovu svetlost, Ali bilo je suviše mnogo takvih koji su odbijali da žive u skladu s njom. "Neka naši propovednici i radnici u delu shvate da nova, veća svetlost nije ono što im je potrebno.... koliko život u skladu sa svetlošću koju već imaju," - pisala je Elen Vajt. Već spomenuta S. M. I. Henri analizirala je situaciju na Generalnoj konferenciji 1899. godini na ovaj, slikovit način: "I najslađe voće kada se pokvari postaje opasno, otrovno; na isti način okretanje od velike svetlosti istine znači padanje u najdublju tamu i zlo. Ova generacija ima predivnu svetlost." Kaže se da đavo, kada ne uspe da savlada nekoga porocima, učini to isto njegovim vrlinama.

 

     Biblijski poziv vernicima da se odvoje od sveta (1. Korinćanima 6. glava) neprijatelj je preokrenuo tako da su adventisti počeli da stvaraju kolonije, naročito u Betl Kriku. Na primer, 1879. godine u tom mestu je bilo između 700 i 800 vernika. Vodstvo dela je preko časopisa PREGLED uputilo poziv vernicima da se više niko ne doseljava u Betl Krik bez prethodne konsultacije s njima. Ali uzalud. Već 1890. godine broj vernika popeo se na 2 000. Tako zajedno, umesto da nose vest evanđelja svetu oni su se iscrpljivali međusobnim ukazivanjem na greške i nedostatke. Oko 1900. godine među vernicima je kružila šala da čak ni anđeo Gavrilo, kada bi se doselio u Betl Krik, ne bi bio pošteđen kritika tamošnjih vernika.

 

    Velika želja vođa pokreta da stvore "dobru sliku Božjeg dela" dovela ih je do toga da su počeli da zidaju i modernizuju institucije koje su uskoro svojom veličinom i opremom potisnule u zaborav stvarnu nameru i manenu ovih institucija. Izdavačka kuća REVIEW & HERALD postala je, na primer, najveća izdavačka kuća u Mičigenu. Ali niko se nije pitao da li je to stvarno bilo potrebno. Uvek je, međutim, bilo neophodno posedovati dovoljno sredstava za održavanje takvog "giganta". Zbog toga su ekonomski savetnici ove izdavačke kuće prihvatali gotovo svaku ponudu koja je obezbeđivala zaradu. Svetovne priče, reklame alkoholnih pića, pa čak i spiritistička dela  izlazila su ispod štamparskih mašina u Betl Kriku. Elen Vajt je govorila doktoru Kelogu da Bog želi da on svoje pacijente pridobije za Isusa i "sadašnju istinu"; ali njegov sanatorijum, sa svim svojim hodnicima i spratovima dozidanim jedni na druge, uzimali su toliko njegovog vremena da više nije mogao da dostigne cilj zbog kojeg je  sanatorijum osnovan.

 

     Propratna pojava megalomanije bila je posvetovljenje, snižavanje merila rada u adventnim institucijama. Godine 1897. Kelog je zahtevao da se sanatorijum odvoji od crkve. Ekonomisti izdavačke kuće REVIEW & HERALD vodili su poslove tako da se njihova zarada jednim delom temeljila na malim platama zaposlenih. Jednostavnost i požrtvovnost osnivača ove institucije pala je potpuno u zaborav.

 

     Jedna od najvećih mrlja u tih šesnaest godina adventnog pokreta bila je serija sudskih parnica između vernika. Elen Vajt je vratila u sećanje hrabru odluku apostola Pavla: "I to je već vrlo sramno za vas da imate tužbe među sobom. Zašto radije ne trpite nepravdu? Zašto radije ne pregorite štetu?"  (1. Korinćanima 6,7)  Ogorčena ovakvim ponašanjem vernika ona je, kao Božji glasnik, objavila da se Bog gadi na njihove molitve i da mogu slobodno "da prestanu da se mole Bogu jer On ne želi da ih sluša." Bar za jednu parnicu poznato je da je Elen Vajt poznavala krivca. Ona je molila osobu kojoj je učinjena nepravda da ne traži zadovoljenje svojih potreba pred svetovnim sudom. "Božja je osveta," - pisala je Elen. "Veruj u Boga, jer On je obećao da će uslišiti molitvu vere."

 

     Dalje, neprijatelj je preokrenuo Isusove reči poziva na jedinstvo (Jovan 17. poglavlje) jednom vrstom preterane centralizacije, poznate ljudima onog vremena kao "carska sila", koja se naročito ogledala u osnovnoj strukturi crkve onog vremena.

 

     Sećate se da je prva organizacija koju su uspostavili adventisti sedmog dana bila izdavačka kuća. Dve godine kasnije ustanovljena je Generalna konferencija, ali odvojeno od izdavačke delatnosti. Kada je 1866. godine osnovan WESTERN HEALT REFORM INSTITUTE, on je takođe postao ustanova odvojena od Generalne konferencije. Tako su želeli vernici. U kasnim 1890-im godinama štamparija je još uvek bila samostalna, kao i HEALTH INSTITUTE, koji se razvio u lanac od 27 sanatorijuma, pod upravom međunarodnog medicinsko-misionarskog i dobrotvornog udruženja, dakle takođe nezavisnog od Generalne konferencije. THE INTERNATIONAL TRACT AND MISSIONARY SOCIETY i INTERNATIONAL SABBATH SCHOOL ASSOCIATION, nastali između kasnih 1860-ih i ranih 1870-ih godina, zajedno s INTERNATIONAL RELIGIOUS LIBERTY ASSOCIATION, iz 1889. godine, dalji su primeri institucija koje se bile izvan uprave crkvenog vodstva. Na osnovu toga možemo da kažemo da je 1890-ih godina bilo i premalo i previše "organizacije". Premalo zato što je bilo mnogo nezavisnih jedinica koje su povremeno dolazile u sukob i prelazile kompetencije drugih institucija. Previše zato što su se u organizovanom delu sve važne odluke donosile u jednom centru, u Generalnoj konferenciji sa sedištem u Betl Kriku. Oblastima i lokalnim crkvama bilo je ostavljeno zaista malo slobodnog prostora za ostvarivanje sopstvenih potreba.

 

     Šta više, postojala je tendencija dalje centralizacije. Na primer, izdavačke kuće REVIEW & HERALD i PACIFIC PRESS vodile su pregovore o ujedinjenju. Elen Vajt se snažno usprotivila ovakim planovima i one i danas postoje kao odvojene ustanove. Poruka koju je dobila od Boga glasila je: potrebno je povećati, a ne smanjiti broj osoba koje donose odluke. Tri su razloga za takvo razmišljanje: 1) smanjivanje opasnosti da se zbog slabosti jedne osobe nanene šteta celom delu, 2) razvijanje i formiranje većeg broja vođa i  3) izazvati kod ljudi potrebu da se oslanjaju na Boga a ne jedni na druge.

 

     Godine 1896. Elen Vajt je pisala iz Australije: "Ovakvo uređenje kakvo sada imamo, da sav novac mora da prođe kroz Betl Krik, gde se nalazi nekoliko osoba koje vrše kontrolu,  pogrešan je način upravljanja sredstvima.... Šta znaju ti ljudi o potrebama dela u dalekim zemljama?"  U istom dokumentu ona je predlagala da se u svakoj državi izaberu predstavnici Generalne konferencije, tako da se odluke donose tamo gde se ljudi stvarno nalaze. Ovi predstavnici, objasnila je dalje Elen Vajt, mogu da budu jednostavni vernici koje bi podržavao tim savetnika.

 

      Običaj donošenja svih odluka u Betl Kriku bio je štetan posebno zato što je odbor za donošenje odluka bio relativno mali. Na primer, 1863. godine u Izvršni odbor GK izabrana su tri čoveka koji su predstavljali oko 3 500 vernika. Istina, odbor je postepene proširivan , tako da je 1897. godine brojao 13 članova; ali te godine crkva je u svetskim razmerama brojala 70 000 vernika! Takva situacija uzrokovala je dolazak prazne koverte u Australiju 02. maja 1899. godine. Jer, uprkos centralizma u odlučivanju i nedostatka osećaja za potrebe stranih misionskih polja, finansijska situacija bila je sve drugo samo ne povoljna. Godine 1901. Generalna konferencija bila je primorana da pozajmi novac da bi isplatila misionare. Sanatorijum u Betl Kriku imao je 200 000 dolara duga. Ukupan dug nekih škola i koledža iznosio je 330 000 dolara. Izdavačka kuća u Oslu u Norveškoj bila je toliko "načeta", da je postojala neposredna opasnost da je kreditori zaplene.

 

     U ovakvom stanju Elen Vajt je uputila molbu deci u crkvama da utiču na svoje roditelje da im ne kupe božićne poklone nego da taj novac prilože za potrebe dela. Aprila 1901. godine, posmatrajući sa žalošću i ozbiljnošću lica vođa okupljenih na zasedanje Generalne konferencije, kazala je s tugom u glasu: "O, moja duša je ranjena.... Prošla su vremena kada su ovi ljudi stajali na  'tajnom mestu' i kada su vernici bili uvereni da je Generalna konferencija glas Božji. Ono što nam je sada potrebno, ono što sada želimo, jeste reorganizacija. Mi želimo da počnemo od teme-lja, da bismo nastavili da zidamo na novim, drugačijim principima."

 

< 29. Poglavlje Sadržaj 31. Poglavlje >