< 30. Poglavlje

31. Krugovi ljubavi

Kao što smo već zaključili, vođe adventnog dela nisu uvek donosili pravilne odluke, ali je velika većina njih bila potpuno predana službi u kojoj su se nalazili, spremni da urade sve što je u njihovoj moći. Njihovi radni dani nisu bili kratki; ponekad su čak uzimali na sebe više posla nego što je to odgovaralo njihovim fizičkim i drugim snagama. Što se blagajnika tiče koji nije poslao 1 000 dolara u Australiju, nema ni govora o tome da ih je on zadržao za sebe ili na drugi način proneverio; ali, jednostavno, nije razmišljao o potrebama misionskih polja, iako je, kao i ostali, bio mnogo puta suočen s dramatičnim pozivom za pomoć.

Kada se s današnje perspektive posmatra period kraja prošlog veka, kada se izveštaji o životu, radu i odlukama crkve uporede s tadašnjim potrebama dela, čitaoca može da zahvati razočarenje. Ne zbog onoga što je pogrešno urađeno, koliko zbog onoga što nije učinjeno, jer su nedostajali jasni planovi, dalekovidnost i hrabrost. Ali, ko je od nas toliko pravedan da bi imao pravo da prvi baci kamen na "grešnike" iz prošlog veka?

Možda je dobro da se uvek iznova podsećamo faktora koji su uticali na stvaranje takve atmosfere koja je dovela crkvu u period od "šesnaest godina krize" - porast broja vernika, osvajanje stranih misionarskih polja, osnivanje institucija, novi naglasak u teologiji s pratećom pojavom mnogih "hristocentričnih" propovedi u mesnim crkvama. Elen Vajt, Božja sluškinja koja je zahvaljujući otkrivenjima ponekad znala šta se nalazi u duši pojedinih osoba, nije bila razočarana stanjem! Za braću koja su vodila delo, ona je pisala da su to "pošteni i pravilno usmereni ljudi". Crkvu kao celinu je naročito branila, posebno od onih koji su vidljive slabosti crkve koristili da bi opravdali svoje neispravne stavove. Iz Australije, u kojoj je provela nekoliko godina predane službe u poslu osnivanja i organizovanja Božjeg dela, pisala je da je "... Hristova crkva, oslabljena i puna grešaka, jedini predmet Božje naročite pažnje na Zemlji."

Elen Vajt je lično, svojim primerom, potvrđivala reči koje je izgovarala ili pisala. Kada je 1891. godine primila od Generalne konferencije poziv da pođe u Australiju, nije joj se išlo. Bila je udovica, umorna od životnog dela i već u 65. godini života. Ali pošla je. Dolazak na ovaj najmanji kontinent značio je za nju susret s mnogim fizičkim bolovima, naročito zbog reumatskog artritisa koji ju je mučio. Mnogo puta u noćnim satima, dok su svi ostali mirno spavali, njoj je dolazilo da viče od muke. Govorila je sama sebi: "Elen, šta ćeš ti ovde? Zar ne zbog toga što si smatrala da ti je dužnost da ideš tamo gde te Generalna konrerencija pošalje? Zar nisi uvek tako činila?"

Odgovor na pitanje bio je potvrdan i misli su išle dalje:

"Zašto onda dozvoljavaš da se osećaš zaboravljeno i obeshrabreno? Nije li to sotonino delo?"

"Da, jeste!"

"Onda je dovoljno; ne želim više da posmatram mračnu stranu života. Životom ili smrću ja ću da služim onome koji je umro za mene."

"Kad god nisam bila sama sigurna šta da radim, poslušala sam glas Generalne konferencije," - pisala je Elen Vajt iz Australije 1892. godine. "Sada sam u Australiji i verujem da Bog upravo to želi."

Bila je u pravu. Daleko od tzv. "središta dela", od vođa koji su bili tako spori da prihvate promene, ona je učestvovala u podizanju škole koja će postati ugled svim budućim adventističkim vaspitnim ustanovama.

Kada bi neko došao da poseti Ejvondejl i uveri se u napredak dela u Australiji uopšte, Elen je sa toliko žara govorila o darovima koji su s vremena na vreme stizali od vernih adventista iz Amerike i Afrike da su gosti ostajali oduševljeni. Mogućim darodavcima ona je iznosila pouku da "... smo mi, ovde u Australiji, dužni da damo sebe u službu Božjem delu i vaspitamo i obučimo mlade ljude i žene da i oni služe Bogu u svojoj ili nekoj stranoj zemlji."

Izvan granica dela nije bilo ni reči o neispunjenim obećanjima i brigama s neuviđavnim administratorima. Čak i pred onima koji su dobro poznavali situaciju unutar dela širila je svoju duboku uverenost da će Bog voditi delo kojem je ona posvetila svoj život. "Nema potrebe da sumnjamo ili da se plašimo da će delo doživeti neuspeh. Bog je na čelu dela i On će sve postaviti na svoje mesto.... Verujmo da Bog pažljivo upravlja brodom koji nosi njegov narod i da će ga sigurno dovesti do luke."

Dalji događaji su uglavnom potvrđivali tačnost ove izjave. Ali zbog nekih ranijih grešaka delo je moralo da trpi, u nekim slučajevima i vrlo dugo, možda čak do naših dana. Na primer, zbog centralizacije i koncentrisanja "vlasti" samo na Generalnu konferenciju.

Severnoameričke oblasti bile su podeljene u 6 područja, od kojih je svako bilo pod direktnim nadzorom "izaslanika" Generalne konferencije. Takvo stanje vladalo je 1889. godine. Dve godine kasnije (zasedanja Generalne konferencije od osnivanja do 1889. godine održavala su se jednom godišne, od 1889 - 1905. jednom u dve godine, 1905 - 1970. jednom u četiri godine, danas jednom u pet godina) A. T. Robinson (A. T. Robinson) poslan je u Južnu Afriku da organizuje tamošnje misionsko polje. Plan je bio da se, po dotadašnjem običaju, formiraju "grupe" i "udruženja", "ogranci". Ali, šta se dogodilo? Robinson je zaključio da nema dovoljno ljudi da svaku takvu grupu ili udruženje predstavlja odgovarajući odbor. Zato je odlučio da formira "osnovnu oblast" u kojoj će svaku grupu zastupati po jedan predstavnik kao "odeljenje". Za takav plan zatražio je odobrenje braće u Betl Kriku. Njihov odgovor je bio "Ne"; ali pošto ga nisu odmah poslali, i s obzirom na činjenicu koliko je vremena pošta putovala od Amerike do Južne Afrike, kada je pismo stiglo do Robinsona njegov sistem je uveliko funkcionisao i više nije menjan.

U međuvremenu je Australija bila proglašena "područjem broj sedam". Tu se dogodila prva značajna promena u organizaciji adventnog dela tog perioda. Naime, različite australske oblasti udružile su se u tzv. "Australsko-azijsku uniju", kojoj na čelu nije stajao "izaslanik" Generalne konferencije iz Amerike, nego odbor formiran od predstavnika lokalnih oblasti. Tri godine kasnije (1897.) Robinson je poslan na mesto predsednika Centralno-australske oblasti. Kada je stigao, takva organizacija koju je zatekao ličila mu je na "jato udruženja i grupa". Prema iskustvu iz Afrike, on je podelio oblast u "odeljenja". Artur Deniels i Vili Vajt u početku su se zgražali nad ovakvom idejom, ali su kasnije uvideli da ona donosi pozitivne rezultate i dozvolili su da se čitava Australsko-azijska unija reorganizuje po Robinsonovom sistemu. Na svom zasedanju 1901. godine Generalna konferencija je donela zaključak da je ovaj program, nazvan "Victoria plan", dobar.

Nešto ranije (1897. godine) proširen je upravni odbor Generalne konferencije na 13 članova, u nameri da se obezbedi bolja zastupljenost područja na kojima postoji adventni narod. Inače, nakon osnivanja odbor je brojao tri člana, 1883. godine je povećan na pet članova, a 1886. godine na sedam. Te godine izvršena je izvesna modifikacija sistema odbora, podeljena je odgovornost predsednika na više osoba, omogućena je izvesna samostalnost australskom i evropskom delu "polja", ali su još uvek glavne potrebe ostale nezadovoljene.

Zasedanje 1899. godine bilo je rutinsko i ni po čemu nije ostalo posebno zabeleženo. Sledeće, međutim, iako se niko nije nadao tome, donelo je zapažene promene.

Elen Vajt je posle zasedanja napisala: "Nisam želela do dođem u Betl Krik na to zasedanje. Plašila sam se da će me teret koji sam trebala da nosim slomiti i da ću platiti svojim životom." Na poziv braće da dođe u Betl Krik već je odgovorila da ne može, ali kada je kroz viziju Bog zatražio od nje da ode, poslušala je.

Jedan dan pre zvaničnog početka zasedanja Elen se srela s vođama dela u biblioteci škole. U različitim vizijama njoj su bili pokazani izveštaji o životu mnogih od njih; mnogima je napisala svedočanstva iz kojih je bilo vidljivo da poznaje njihovo stanje bolje od njih samih. Sada je sedela zajedno s njima, kao istinska "majka u Izrailju", s velikom ljubavlju prema svakome od njih.

Duboko ozbiljna, izložila im je suštinu poruke koju je nameravala da postupno iznese pred delegate Generalne konferencije za vreme nekoliko sedmica zasedanja. Na taj način želela je da pruži prednost vođama da saznaju kakve su njene namere, da ne bi bili iznenađeni i zatečeni u toku samih zvaničnih izlaganja. Sa svoje strane vođe su shvatile težinu tereta koji je počivao na njenim leđima i odlučili su da ga ponesu zajedno s njom.

Zasedanje je počelo sutradan ujutro, u najvećoj i najimpozantnijoj crkvenoj dvorani koju su adventisti uopšte imali, u "novoj" zgradi koja je mogla da primi i udobno smesti oko 2500 posetilaca. Ne samo u sećanju delegata ili pisanim izveštajima, nego i na mnogim fotografijama, ostao je zabeležen karakterističan prizor tih dana: Elen Vajt na podijumu s kojeg se obraća prisutnima, u prostoriji najmanje 4000 osoba koje su zauzele i najmanje slobodno mesto za stajanje ili sedenje, u pozadini klavir, obezbeđen kao odgovor na želju vernika Betl Krika da imaju velike orgulje, ali i poziv Elen Vajt da se ne izlažu takvom trošku za sebe, nego da taj novac uštede za potrebe stranih misija.

Predsednik Irving (Irwing) otvorio je zasedanje prigodnim rečima i pozvao Elen Vajt da dođe napred. Bilo je to prvo zasedanje kojem je prisustvovala nakon punih deset godina odsustva.

Njena vest bila je jasna, neuvijena: "Vi nemate pravo da upravljate ako ne upravljate prema Božjim naredbama."

"Bog nikome od nas nije dao carsku vlast."

"Prošlo je vreme.... kada određeni ljudi treba da stoje na svetom mestu kao 'Božji glas'".

"Ono što nam je sada potrebno jeste reorganiozacija.... po drugom, novom principu."

Ovaj "novi" princip bio je, u stvari, već poznati princip ljubavi - one koju je Isus pokazao prema nama, koja treba da povezuje članove jednog doma, da čuva svakog radnika u delu od gunđanja i nezadovoljstva, koja "uzima na sebe odgovornost da izvrši božanski nalog: 'Idite po svemu svetu i.....'"

"Došlo je vreme da ljude dožive novorođenje," - govorila je Elen Vajt. Upravljajući pogled u mnoštvo pred sobom koje je ispunilo svaki kutak prostorije i napeto pratilo njeno izlaganje, dodala je: "Ja želim da živim u domu s blagoslovenim osobama, i to isto želim i vama. Moja je želja da živim u skladnoj zajednici s vama." "Neka svako od nas pođe kuće s odlukom ne da brblja, brblja i samo brblja, nego da se iskreno moli Bogu."

Nakon pauze okupljenima se obratio A. G. Deniels. On je proveo nekoliko godina u Australiji u pratnji Elen Vajt i kroz mnoga iskustva stekao je duboko poverenje u njena svedočanstva. Njegov savet delegatima bio je da stave na stranu sve uobičajene formalnosti i predrasude i da formiraju jedan veliki odbor koji će se baviti pitanjem reorganizacije crkvenih struktura, nadajući se da će tako biti ostavljeno najviše prostora Svetom Duhu da obavi svoje delo.

Iz časa u čas, iz propovedi u propoved, iz dana u dan skup je sve više postajao mesto na kojem su se slušali izveštaji o napretku Božjeg dela u svetu. Između ostalih, doktor Saderlend je uputio snažnu poruku o važnoj ulozi medicinsko-zdravstvene službe u radu na zadobijanju duša. Brat Deniels se još jednom javio za reč i, osvrćući se na podatak da Sjedinjene države Amerike daju samo dvadeseti deo ukupnog svetskog stanovništva, prsta uprtog u kartu sveta iza njegovih leđa, izgovorio rečenice koje su zapamćene: "Devetnaest dvadesetina svetskog čovečanstva živi izvan Sjedinjenih država.... Ali, od ukupnih 75000 sledbenika treće anđeoske vesti čak 60 000 žive u Americi! Od ukupno 1 400 000 000 stanovnika sveta, najmanje dve trećine su neznabošci. U svetu danas živi preko 1 000 000 000 neznabožaca!"

Ustala je i Elen Vajt da svojim svedočanstvom i iskustvom iz Australije naglasi značaj izazova koji su stajali pred delegatima. "Polje rada je ceo svet!" - uzviknula je. "Ali šta je poduzela Generalna konferencija?.... Kazala sam Gospodu da ću vas, kad dođem u Betl Krik, pitati zašto ste zadržali sredstva koja su bila neophodna nama u Asutraliji.... Želimo da se na ovom zasedanju delo tako organizuju da se slične stvari nikada više ne dogode. Dve ili tri osobe, koje nikada nisu videle 'bezvodna polja'.... ne treba da odlučuju o potrebama tih polja."

Dalje, Elen Vajt je ponovila poziv lekarima i propovednicima da rade udruženim snagama i ne dozvole da ih ljubomora, nerazumevanje ili nesuglasice podele. "Želim da vam kažem," - rekla je na kraju Gospodnja sluškinja, "da će uskoro nastati vreme kada će zdravstveno-misionski posao biti jedini oblik propovedničkog rada."

Ovakve poruke potpuno su omekšale srca delegata. Ogromne promene su izazvane u tim danima zasedanja i toliki je bio broj delegata koji su hteli javno da izraze svoje viđenje tog sastanka da je predviđeno vreme za iznošenje svedočanstava - udvostručeno.

Zacrtane promene pokazale se veoma važnim. Na primer, "područja" u Americi reorganizovana u unije prema australsko-azijskom modelu. Kao rezultat toga pojavili su se mnogi do tada još nepoznati propovednici ili vernici koji su zauzeli odgovarajuća i odgovorna mesta u crkvi. Polja rada, tzv. misionarska polja, vodile su osobe koje su bile iz tog kraja, slobodne u donošenju odluka nezavisno od Generalne konferencije, naravno pod pretpostavkom da Generalna konferencija i dalje ostane nadležna za donošenje smernica budućeg rada. Kada se delo nešto kasnije još više proširilo, ovaj sistem pokazao se kao proveren i dobro prilagođen uslovima u kojima je nastajao.

Drugo, proširen je Odbor Generalne konferencije (koji je na tom zasedanju iznosio 25), tako da se više nikada nije dogodilo da "dva ili tri čoveka" donose odluke bitne za crkvu u celini. Novi broj nije bio statičan. Odlučeno je da predsednik svake unije automatski postaje član Odbora GK. To je značilo da je jedan propovednik iz najudaljenijeg dela sveta, kojem je poverena dužnost vođenja unije u tom kraju, bio punopravni član Odbora GK kao i svaki predsednik unije u Sjedinjenim državama! Sedamdesetih godina 20. veka broj članova upravnog tela GK premašio je broj 300! Nikada, zaista nikada više nije se dogodilo ni to da velike i važne odluke donose uglavnom ljudi iz američkih krajeva.

Postavljena su pravila i u vezi s protokom novca iz "bogatijih" oblasti u "siromašne". Konačno, počeo je proces prerastanja nekih dotadašnjih "udruženja" (npr. "Udruženje za subotnju školu", "Track and Missionary udruženje") u "odeljenja" za ta područja, na svim nivoima: od lokalnog do Generalne konferencije. Sve ove promene imale su samo jedan cilj: usmeriti novac, ljude i autoritet u posao objavljivanja adventne istine svetu.

Na žalost, nije sve prolazilo bez teškoća. Kada je proces pretvaranja "udruženja" u "odeljenja" uzeo maha, "Medical Missionary" i "Benevolent Association" su počeli da oklevaju. Iako su se lekari i propovednici vidno približili jedni drugima na zasedanju u Betl Kriku, ostao je jaz međusobnog nepoverenja. Neka vrsta privremenog kompromisa ostvarena je u predlogu da se u Odboru GK nalazi šest predstavnika zdravstvenog dela.

Sledeće zasedanje Generalne konferencije održano je dve godine kasnije (1903.) u Ouklendu u Kaliforniji. Osnovne promene zacrtane odlukama o reorganizaciji bile su završene i sva pažnja mogla je da se posveti uređenju zdravstvenog dela. Međutim, pokazalo se da je jaz između propovednika i zdravstvenih radnika, koje je predvodio dr. Kelog, postao još veći u odnosu na prethodni skup GK. Glavna rasprava vodila se oko pitanja da li da se sve adventističke ustanove stave pod nadležnost crkve, bez obzira da li na lokalnom, oblasnom ili globalnom nivou, ili da im se omogući polu-samostalan status. Doktor Kelog je sa svojim istomišljenicima bio uporan u traženju samostalnosti, ali 80% delegata glasalo je za prvu verziju uređenja; samo su sanatorijum u Betl Kriku i još jedan, kasnije izgrađen, u Meksiku ostali izvan crkvene administracije.

Na istom zasedanju Generalne konferencije donešena je odluka o premeštanju upravne zgrade i izdavačke kuće REVIEW & HERALD iz Betl Krika. U februaru 1902. godine izgorela je glavna zgrada sanatorijuma. Dok je dr. Kelog bio u punom poslu obnavljanja objekta, 30. decembra iste godine do temelja je izgorela zgrada u kojoj je bio smešten REVIEW & HERALD. Savet Elen Vajt o potrebi preseljenja iz Betl Krika odjednom je ponovo postao aktuelan i odmah se pristupilo njegovom ostvarenju.

Tako je završena ova srednjoročna reorganizacija crkve. Kada je uprava izašla iz Betl Krika i ušla u glavni grad Sjedinjenih država, proširila se i njena vizija o potrebama sveta i učešću crkve u zadovoljavanju tih potreba, ali u isto vreme i mogućnost uravnoteženog odnosa sloboda i samostalnosti u odlučivanju pojedinih područja i potrebne koordinacije tih odluka s osnovnim smernicama i potrebama Božjeg dela u celini.

Kada je već reč o reorganizacijama adventnog dela, dobro je da se spomenu još dva veća zahvata na tom području koja su usledila nešto kasnije. Na podsticaj dela u Evropi, Generalna konferencija je na svom zasedanju 1913. godine donela odluku da se osnuje nova administrativna jedinica, "divizija", koja bi trebala da predstavlja Generalnu konferenciju u tom delu sveta. Vremenom se pokazalo da je potrebno da crkva na svim nivoima ostane jedna celina; bez divizija događalo se da je delo na jednom kontinentu dosta udaljeno, odsečeno od upravnog tela, Generalne konferencije. Zato je ideja "divizija", kao predstavnika GK u tom delu polja, bila pozitivno rešenje.

Drugi veći poduhvat na području organizacije crkve bavio se pitanjem "obojenih" vernika, konkretnije crnaca u Severnoj Americi. Početkom dvadesetog veka broj takvih vernika iznosio je svega nekoliko stotina, ali je sve više rastao. Istovremeno rastao je i broj "crnih" propovednika i Elen Vajt je apelovala na vođe dela da uključe i njihov glas u projekte i planove crkve. Ovaj savet je naišao na dobar odjek na nivou Generalne konferencije. Oko 1940. godine neke oblasti odlučile su da u određene odbore izaberu crnce, koji bi zastupali crnačko verništvo. Na zasedanju GK 1944. godine omogućeno je crncima da formiraju svoje oblasti u okviru već postojećih unija. Ovaj predlog je gotovo bez izuzetka primenjen i to je donelo dvostruku korist: mnogo crnaca pozvano je na vodeće službe dela, a broj crnaca koji su prihvatali adventnu vest rastao je ponegde eksplozivno.

Elen Vajt je mogla da bude i bila je zadovoljna rezultatima zasedanja 1901. i 1903. godine. Iako je jednom u prošlosti bila primorana da kaže da je prošlo ono vreme kada se Generalna konferencija predstavljala Božji glas na zemlji, 1909. godine napisala je: "Kada Generalna konferencija na svom zasedanju, na kojem učestvuju predstavnici dela iz svih krajeva sveta, donese određeni zaključak ili sud, privatna nezavisnost i lično mišljenje ne smeju se tvrdoglavo braniti i nastavljati, nego potčiniti." Nešto kasnije (1913. godine) dodala je: "Osećam se ohrabrenom i blagoslovenom kada vidim da Bog Izrailjev još uvek vodi svoj narod i da će nastaviti da bude s njim sve do kraja."

Ipak, jedna senka je pala na zasedanje 1901. godine. Ne na osnovu nečega što se dogodilo, nego na osnovu nečega što se nije dogodilo. Kratko nakon zasedanja Elen je jednog dana u podne sedela za stolom s namerom da napiše neka zapažanja u vezi sa proteklim sastancima. Tada je došla vizija, u kojoj je gledala kako delegati potpuno, celim srcem odgovaraju na Božji poziv na ponovno obraćenje. Čas izražavanja obraćenja i pokajanja trajao je do kasno u noć. Radost kakva do tada nije bila poznata nijednom od prisutnih delegata zavladala je skupom. Onda je vizija prekinuta i Elen je zatekla sebe kako još uvek sedi pred listom papira, s perom u ruci. Sledile su božanske reči: "Celo nebo čekalo je da se tako nešto dogodi." "Ovo je trebalo da se dogodi." Dah razočaranja uvlačio bi se u dušu verne Božje sluškinje svaki put kada bi pomislila na tu viziju.

Iako je, sve u svemu, zasedanje 1901. godine značilo veliki uspeh za crkvu i delo u celini, ostala je jedna velika rana, koja se zvala odnos između propovednika i medicinskih radnika. Kada je mislila o dr. Kelogu, Elen Vajt je mogla, slomljenog srca od tuge, samo da ponovi reči cara Davida u vezi s Avesalomom: "Avesalome, sine moj! Avesalome, sine moj!"

Polarizacija odnosa propovednici - lekari postajala je sve veća i izraženija, naročito nakon zasedanja 1903. godine. Ulje na vatru dolio je dr. Kelog svojom knjigom ŽIVI HRAM, u kojoj je iznosio svoja panteistička gledišta, i svojim upornim traženjem da se medicinske ustanove izdvoje iz crkvenog sistema i dozvoli im se samostalnost. Veliki broj propovednika potpuno je okrenuo leđa Kelogu. U isto vreme Ed Saderlend i Persi Megen, vođe pokreta reformnih vaspitnih radnika, postali su nestrpljivi i netrpeljivi prema propovednicima koji nisu odmah prihvatali sve njihove ideje na "Emmanuel" koledžu. Na saboru mičigenske oblasti 1904. godine, održanom na kampusu "Emmanuela", 16-godišnja kriza došla je do vrhunca.

"Majka Elen", kako su s puno topline nazivali Elen Vajt u Betl Kriku, pružala je ruke pomire-nja prema svim trima zavađenim grupama, ali bez uspeha. Na spomenutom saboru, na jednom od sastanaka jednog popodneva govorio je dr. Kelog. Međutim, u toku govora, primetio je da se pažnja slušalaca okrenula od njega i da sve oči prate nekoga ko je bio iza njegovih leđa. Kada se okrenuo, video je ostarelu Elen kako se penje na podijum. U znak poštovanja ustupio joj je mesto za govorničkim pultom, a sam se povukao do zida iza njenih leđa. Kelogov brat Vil takođe je prisustvovao sastanku. Elen je stupila na podijum i pred svima obnovila sećanje na dan kada je majka Kelog, pre svoje smrti, zamolila Elen da povede i njena dva sina sa sobom u Božje carstvo. Vil je zaplakao; ali Džon je ostao neosetljiv. Samo je pogledao na časovnik, zaključio da još može da uhvati voz za Betl Krik i izašao iz dvorane.

Majka Elen nije se predavala do svoje smrti. Istina, Keloga više nije mogla da povrati, ali je ponovo podmetnula svoja ostarela leđa u cilju spasavanja drugih. Ona je bila začetnik škole za "zdravstvene evanđeliste" u Loma Lindi i nosilac ideje odbora u kojima su bili zastupljeni i propovednici i zdravstveni radnici. Deniels, predsednik Generalne konferencije, prihvatio je izazov, lekari takođe. Izgledalo je da stare rane zarastaju. Saderlend i Megen pristali su da ih Elen prati na jug, gde im je uputila poruku prekora koja ih je pokrenula na pokajanje i pomogla im u podizanju "Madison" koledža i sanatorijuma tako što je, jedini put u svom dugom i bogatom životu, prihvatila da bude aktivni član odbora.

Vreme i događaji u godinama između 1901. i 1904. zaista su bili uzbudljivi. Ali usred njih, kao u sredini jednog trougla, stajala je "majka Elen" i povlačila krugove ljubavi, dovoljno velikog prečnika da ih obuhvati sve i zadrži u atmosferi međusobnog podnošenja i prihvatanja.

< 30. Poglavlje Sadržaj 32. Poglavlje >