Završena je faza izbavljenja u knjizi Izlazak. Nastupilo je vreme za zvanično predanje Bogu. Izbavljenje se može uporediti s s predbračnim udvaranjem. Izrailj je upoznao Božju milostivu silu spasavanja. Sada je trenutak za “venčanje” — za zavet i predanje.

Svadbe koje ostavljaju snažan utisak učvršćuju bračnu vezu. Određena mera ceremonije korisna je svim stranama-učesnicama. Sinajska svadba Boga Jahve i Izrailja odgovara ovome što je rečeno, jer se odigrava uz učešće oblaka, vatre, groma, dima i truba. Gospod dolazi lično na susret sa svojom nevestom. Razmenjuju se ozbiljne zakletve i izgovaraju Deset zapovesti. Događaj je zastrašujući i vredan pamćenja.

U ovom delu istraživaćemo brak i pažljivo ispitati celu materiju. To može umnogome da nas pouči o onome što se dogodilo, ali i da nas uputi u ono što se događa danas. Šta “venčanje” s Bogom donosi sa sobom i kako se ono pravilno obavlja? Ovakva pouka čini da predanje dobije punije značenje i uspešnije sprečava “razvod”.

Tekst 19. glave Izlaska pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja, imajući stalno pri ruci beležnicu za Izlazak radi upisivanja odgovora:

1. Koji je geografski ambijent ovih događaja? Uporedi 3,12 sa 19,1-3. Kakav je značaj tog mesta? Kakav je vremenski kontekst tih događaja? Uporedi 19,1 sa 12,2.3.17.18. Koliko je vremena prošlo od kad je Izrailj izašao iz Egipta? Zašto se, po tvom mišljenju, pominje vreme?

2. Tekst u Izlasku 19,3-6 opisuje osnovne uslove zaveta. Navedi posebne elemente uputstava koje je Bog dao Mojsiju u pogledu zaveta. Šta je Bog učinio za Izrailj? Ako prihvati, šta će Izrailj biti? Da li u tom krugu Božje brige ima mesta i za druge ljude, koji ne pripadaju Izrailju? Zašto tako misliš? Na koji način Izrailj odgovara na te uslove zaveta?

3. Za Izrailjev sastanak s Bogom izdate su posebne uredbe. Navedi posebne propise koji su uređivali odnose između Izrailja i Boga. Kakvi su razlozi za njihovo izdavanje? Čemu Bog želi da pouči ljude, izdajući te uredbe?

4. Bog se na gori pokazuje na mnogo načina. Navedi različite načine na koje se Bog predstavio na Sinaju. Zašto je tom prilikom bilo tako mnogo prirodnih fenomena? Pomoću biblijskog rečnika ili komentara pokušaj, ako možeš, da utvrdiš značaj tih pojava. Kakav je bio njihov uticaj na izrailjski narod (20,18.19)?

5. Izbroj koliko je puta Mojsije išao uz goru i niz goru. Šta se događa na planini? Ko može, a ko ne može da ide s Mojsijem? Zašto? U čemu se sastoji važnost svih tih odlazaka?

Pozadina zaveta

Budući da predstoji odigravanje veličanstvenih događaja, osećaj za određivanje mesta i vremena postaje ključno važan. Narod je napustio Rafidin i došao u Sinajsku pustinju. Izrailjci tamo podižu logor “pod gorom” (19,2). Kako je već rečeno u jednom ranijem poglavlju, iako otprilike znamo gde se planina nalazi, njena tačna lokacija ne može se pouzdano utvrditi.

Od presudne važnosti je to što dolazak na to mesto predstavlja ispunjavanje reči koju je Bog uputio Mojsiju u 3,12. Poklonjenje Izrailja pred Bogom na gori, gde se Bog najpre pokazao Mojsiju u zapaljenom grmu, znak je da je Božje obećanje ispunjeno. Tako je to mesto postalo znak pouzdanosti Božje reči. Na tom mestu se zapravo odigrava sve što imamo u ostatku knjige Izlazak. Pomeranja odatle neće biti sve do događaja iz 4. Mojsijeve.

U 19,1 saznajemo da dolazak pod Sinaj pada u treći mesec posle Izrailjevog napuštanja Egipta. Ne govori nam se koji je to dan. Razlog što se to ovde pominje verovatno nije samo davanje vremenskog okvira nego i dovođenje u vezu s Praznikom sedmica ili Pedesetnicom. Izrailj je putovao od Egipta oko sedam sedmica, ili pedeset dana. U judejskom obrednom kalendaru se davanje Tore, ili Zakona, proslavljalo u vreme Pedesetnice/Sedmica, sedam sedmica posle Pashe (vidi: Williams, 82). Tako imamo da se vreme između izlaska iz Egipta i dospevanja pod Sinaj uklapa s kalendarom proslavljanja izrailjskih praznika. Priča i praznik stoje u tesnoj vezi.

Izrailj je doživeo svakovrsne posebne Božje blagoslove. Sada je nastupilo vreme kada narod treba da se zapita kakve su njegove obaveze u znak odgovora na Božju milost i izbavljenje.

Većina prevoda Biblije izraz “prvoga dana” povezuje s trećim mesecom, precizno određujući dan dolaska Izrailjaca pod Sinaj. Jedini problem je što, u nekim prevodima, nije dat redni broj dana koji se odnosi na to vreme.

Neki su taj izraz povezali s Mojsijevim “izlaskom” na goru, iz 19,3. Ako je to tako, onda je 2. stih zapravo umetnut iskaz, kojim se daje informacija o Izrailjevom putovanju i lokaciji (vidi: Durham, Exodus, 256, 257). Svrha teksta (stihovi 1-3) je izražavanje Mojsijeve žive želje da pođe u goru. Želi odmah da se sretne s Bogom. Čim je Izrailj stigao pod Sinaj, “prvoga dana” [tog istog dana], Mojsije “izlazi” na goru. Ovakvo razumevanje konteksta je sasvim opravdano.

Šta je rekao Bog kad se Mojsije uspeo na goru? Kratak rezime toga nalazimo u 19,3-6, i to je u stvari suština božansko-ljudskog odnosa. Ostatak Staroga zaveta, a praktično i Novi zavet, jedostavno su proširenje i razrada toga odnosa. Treba da mu posvetimo veliku pažnju dok razmatramo njegova tri glavna dela.

Prvi deo se bavi onim što je Bog već učinio za Izrailj. Usmerenje je uglavnom ka prošlosti. Drugi deo se bavi oni što Izrailj treba da čini sada i u budućnosti. Poziv se upućuje na predanje, na osnovu prvog dela. Treći deo je rezultat prva dva dela. Usmerenje je ka budućnosti i bavi se nečim što će Izrailj biti ako pristane na taj zavet s Bogom Jahve.

Težište prvog dela je podatak da su Mojsije i Izrailj lično doživeli Božje izbavljenje u vrlo bliskoj, neposrednoj prošlosti. Poruka počinje rečima videli ste. Njihove oči su videle i njihove misli su pod utiskom Božjih dela. On je svojim sudovima pohodio Egipat i potpuno uništio faraonovu vojsku.

Osim toga, nosio je Izrailj na “krilima orlovim”. Ta divna ilustracija Božjeg staranja na način kako to radi ženka orla sa svojim mladuncima najpotpunije je data u 5. Mojsijevoj 32,10-12. Tu je slika ženke orla koja lebdi nad svojim ptićima i širi krila da ih prihvati dok se još uče letenju. To je način na koji je Bog bdeo nad svojim narodom. Ne samo što ih je rodio nego se i starao za njih i obučavao ih. Oni koji traže snažne materinske opise Boga svakako će voleti ovaj upravo pomenut. Opis se često pojavljuje i u psalmima (vidi, npr. Psalam 17,8; 36,7; 57,1; 61,4; 63,7; 91,4).

Konačno, Bog kaže: “Doveo [sam] vas k sebi.” Celokupni naglasak ima ličnu notu. Bog želi neposredne lične odnose sa svojim narodom. Izbavljenje nije sve, nije dovoljno. Staranje može da bude i bezlično. Kulminacija onoga što je Bog učinio jeste stupanje u blisku zajednicu sa svojim narodom. Upravo je to Njegova želja!

Upravo je to Bog učinio i zato mi sada treba da pitamo — šta se očekuje od Izrailja. Pominje se dvoje: “Budi mi potpuno poslušan” i “čuvaj moj zavet” (19,5). Svaka reč iz ta dva odgovora ili stanja presudno je važna za potpuno razumevanje onoga što Bog želi od svog naroda.

Izrailj treba da bude poslušan. Hrišćani su vrlo, vrlo dugo slušali teologiju koja pravi ogromnu razliku između vere i poslušnosti. Za taj način razmišljanja vera je dobra, dok je poslušnost neprijatna i legalistički pojam. Takva razlika nije postojala u semitskom umu. Ljudi koji su stvarno verovali odlikovaće se poslušnošću i sleđenjem. Ako si sledio/bio poslušan (jevrejska reč doslovno znači “čuti” ili “slušati”), to je znak da si verovao [imao veru]. Te dve reči i ideje nisu suprotnosti, nego su pre komplementarne, dopunjuju se. Jedna označava stav poverenja i prihvatanja (vera), a druga akciju sleđenja (poslušnost). Sama po sebi, poslušnost nema legalistički karakter. Pogrešan stav može poslušnost (ili veru, u ovom slučaju) da pretvori u legalizam.

Od Izrailja se ne očekuje samo da bude poslušan, nego da bude poslušan “meni”, odnosno, Bogu Jahve. Poslušnost nije ropsko povinovanje nekom apstraktnom zakonu, nego srcem doživljeni odgovor upućen Ličnosti koja spasava.

Raduje me što u ovoj osnovnoj izjavi zaveta Bog jasno ističe da je poslušnost nešto lično. Svakako, tačno je da se od Izrailja na mnogo mesta traži da bude poslušan zakonima, uredbama, pravilima itd. Međutim, rečima koje se odnose na zakon obično prethodi zamenica moj. Zakoni su zakoni Boga Jahve. Biti poslušan znači s ljubavlju slediti Onoga koji nas nosi na svojim krilima.

Poslušnost Izrailja ne treba da bude samo lična, nego i potpuna. U poslušnosti koju traži Jahve prisutna je dimenzija isključivosti i potpunosti. On ne podnosi suparnike. Nijedan drugi bog ne može da polaže pravo na takvu vrstu poslušnosti. Selektivna poslušnost nečemu od onoga što Jahve traži ne može se prihvatiti. Poštovati se mora sve što Jahve kaže.

Drugi izraz u odseku koji se bavi odgovorom Izrailja je “čuvaj moj zavet”. Prve dve reči bliska su paralela izrazu koji smo upravo proučili. Od Izrailja se očekuje da “čuva” — odnosno, sledi zavet i da živi po njemu. To čuvanje zaveta je lični odgovor zato što je to moj — Jahveov — zavet.

Reč zavet zaslužuje posebno razmatranje. Rasprava o poreklu, značenju i teološkom značaju zaveta nije se stišavala godinama ni u crkvi ni u svetu nauke. Ne mislim da mogu da odgovorim na sva pitanja koja su nastajala tokom godina, ali verujem da možemo pronaći određene smernice koje će nam pomoći da razumemo značenje reči zavet u knjizi Izlazak.

Odakle je potekla ideja zaveta? Znamo da je reč zavet (i pojmovi povezani s njom) bila vrlo uobičajena u kulturi drevnog Bliskog istoka. Konkretna oblast o kojoj najviše znamo bili su politički ugovori, naročito međunarodni ugovori.

Raspolažemo velikim brojem dokumenata koji se bave obrascem zaveta u ugovorima iz tri glavna vremenska razdoblja: hetejsko carstvo (oko 1450 – 1200. pre Hrista), aramejski ugovori iz Sirije (deveti vek pre Hrista) i asirski ugovori (deveti do sedmog veka pre Hrista) (Sarna, 135 i dalje). Period koji je vremenski najbliži Izlasku i razdoblje na koje su se biblijski naučnici najviše usredsredili je hetejsko carstvo.

Ti ugovori spadaju u dve opšte kategorije. Prva, postoje paritetni ugovori među strankama uglavnom podjednakog statusa. Druga, postoje ugovori vladar/vazal, između viših i nižih.

Neki naučnici su pokušali da prikažu kako je ono što imamo u zavetu na Sinaju zapravo ugovor vrste vladar/vazal, hetejskog tipa. Međutim, moramo imati na umu da, i pored postojanja mnogih sličnosti s tim hetejskim ugovorima, postoje i značajne razlike (Sarna, 140-144). Neke od tih razlika su u tome što Stari zavet prikazuje Boga koji sklapa zavet sa celim narodom, a ne sa čovekom pojedincem, kao što je to kralj. Zavet iz knjige Izlazak jedinstven je po tome što je Bog izvor i davalac zakona koji stoji u vezi sa zavetom.

Ono što treba reći u zaključku pitanja o izvoru ideje zaveta jeste da je drevna bliskoistočna kultura imala zavetni koncept kakav je bio poznat Izrailju, ali Bog je upotrebio tu ideju i dalje gradio na njoj. Koristio je poznate pojmove da bi pomoću njih išao ka nepoznatim, a svoj narod poveo ka jedinstvenom i snažnom zavetnom odnosu, koji je slične političke ugovore/zavete bacao u zasenak, jer su u poređenju s njim delovali plitko i siromašno.

Kakvo je bilo značenje tog sinajskog zaveta? Moramo biti pažljivi da ga ne predstavimo kao nešto potpuno novo i/ili jedinstveno. Iako je tačno da je Izlazak silan događaj i da je situacija u kojoj se Izrailj nalazi nova, moramo imati na umu da se koreni toga nalaze u najranijim vremenima. Osnovni razlog naveden u Izlasku za izbavljenje iz Egipta koje je Bog ostvario jeste Njegovo sećanje na ranije učinjeni zavet s Avramom, Isakom i Jakovom (2,24.25). Prema tome, koreni sinajskog zaveta nalaze se u zavetu s precima.

U pogledu poštovanja zaveta Bog je opšteći s Avramom (1. Mojsijeva 17,9.10) koristio isti jezik koji je upotrebio u komunikaciji s Izrailjem na Sinaju. Ideja poslušnosti nije nova (vidi: 1. Mojsijeva 22,18; 26,5). Ona se pojavljuje i u ranijem delu knjige Izlazak (15,26; 16,28).

Prema tome, ovaj zavet u kontekstu Izlaska nije potpuno nov niti različit. U njemu se koristi slična terminologija kao u Božjem ranijem zavetu s Avramom. On svoje postojanje duguje onom ranijem zavetu. Smatram da je to, zapravo, razvoj toga zaveta. Osnovni principi koji su ovde uključeni, isti su.

Međutim, važni su novi elementi toga zaveta, utemeljeni na specifičnoj istorijskoj situaciji. Taj zavet Bog čini s jednim narodom, a ne s čovekom kao pojedincem. Iako su raniji zaveti imali na umu jednu širu grupu (Avramovi potomci), taj zavet je Bog učinio lično s patrijarhom. Ovom prilikom, odgovor Bogu upućuje ceo narod. Oslobođeni ropski narod u novim okolnostima iziskuje posebnu pažnju. Zakone koji su bili ranije primljeni ne treba posebno formulisati, dok se uredbe koje se odnose na nove okolnosti moraju precizno izraziti. Međutim, princip poslušnosti oduvek je bio i ostaje prisutan.

Iako bi to do ovog trenutka trebalo da bude jasno, ja ću to izraziti tako da neće biti potrebe za pitanjima: Zavet o kojem Bog ovde govori nije legalistički zavet zasnovan na delima. Stvarni temelj zaveta je Bog, koji je izbavio velikodušno i milostivo. Jedino što Bog traži je uzvrat, da bi video da li Izrailj želi da nastavi uzlaznom putanjom njihovog međusobnog odnosa. On se do tada “udvarao” narodu. Od Izrailja se ne traži poslušnost kao uslov za izbavljenje. Narod je u ovom trenutku slobodan narod, koji stoji pod Sinajem. Postavlja se pitanje da li je spreman da nastavi sa Bogom.

Ako je Izrailj voljan da nastavi s Bogom, dogodiće se divne stvari. Bog daje trojako obećanje u pogledu onoga šta će narod postati.

Prvo, Izrailj će, između svih okolnih naroda, biti Božje naročito, “moje blago”. Izrailj će mu pripadati na način na koji to ne mogu drugi narodi. Biće to poseban narod. Prava priroda te njegove “posebnosti” bila je često pogrešno shvatana. To sigurno ne znači da će Bog brinuti samo za taj jedan narod. Značenje se izvesno odnosi na Božju nameru. Izrailj će biti posebno upotrebljen da ispuni Božji plan za ovaj svet.

Tu misao pojačava drugi deo obećanja: oni će biti “carstvo svešteničko”. Sveštenici su posrednici između Boga i ljudi. Sveštenici imaju i status i odgovornost. Ceo Izrailj će, u određenom smislu, biti sveštenik. Teologija sveštenstva svih vernika nije počela u Novom zavetu. Bog je još na Sinaju obećao da će Izrailj biti carstvo sveštenika, koji će posredovati da Božju silu i prisutnost osete i drugi narodi.

Izrailj, osim toga, treba da bude i svet narod. Ovaj izraz, ponovo, kombinuje posebnu “odvojenost” sa dužnošću i odgovornošću. Svet narod se poštuje, ali taj status on može da uživa jedino ako živi svetim životom.

Na taj način, Izrailju se obećavaju preimućstva i odgovornosti. On istovremeno biva pozvan i na poseban položaj i na službu. Uz njegovu posebnost dolazi i njegova misija u svetu.

Bitno je zapaziti da u tim stihovima, koji opisuju slavnu ulogu Izrailja, autor dva puta pominje proširenje horizonta. “Svi narodi” i “sva zemlja” deo su Božjeg plana (19,5). On ih nije zaboravio. Iako u ovo vreme On priprema Izrailj za njegovu posebnu ulogu — to je predmet naglaska — jasno je da Bog istovremeno ima na umu sve one narode koje je obećao da blagoslovi preko Avrama. Slavni misionar-Bog uvek ima u vidu celi svet.

Tu veličanstvenu trostruku poruku o izbavljenju u prošlosti, sadašnjem uzvratu naroda i budućim blagoslovima Mojsije nosi narodu dole, niz goru. Saziva starešine i izlaže im šta je doneo. Šta želi narod? Želi li da nastavi svoj odnos Bogom Jahve? Hoće li da se “uda” za Njega?

Da! Svi odgovaraju, “što je god kazao Gospod činićemo” (8. stih). U tome kao da nema nikakvog oklevanja. Mojsije žuri ponovo uz goru, da o tome obavesti Boga.

Izrailju su često upućivane kritike zbog tog odgovora. Smatram da je veliki deo tih kritika bio nekorektan. Ja u tome nalazim izvesnu privlačnost i otvorenost. Zapravo, taj njihov odgovor je zadivljujući. Narod do tog trenutka još nije bio čuo pojedinosti onoga što će Bog zapovediti, a ipak već tada odgovara potvrdno. Oni su voljni da, na osnovu onoga što su do tada videli od Božjih dela i postupaka, svojim odgovorom ukažu Bogu poverenje.

Jasno je da Izrailjci ne razumeju sve. Možda su i brzopleti, ali hitro odgovaraju potvrdno zato što je Bog za njih učinio sve to. Sve to zvuči im razumno i dobro. Pozornica je postavljena za sledeći čin drame.

Bog se susreće s Izrailjem

Kad je Mojsije odneo odgovor naroda Bogu, Bog mu obećava da će se sresti s njime u gustom oblaku; za Izrailj je to jasan pokazatelj da Bog govori njegovom vođi. Zahvaljujući tome, narod će verovati Mojsiju i dopustiti mu da u potpunosti obavlja svoju ulogu posrednika između njih i Boga. Osim toga, Bog se brine za vođu koga je postavio i želi da mu obezbedi poštovanje koje mu je potrebno u njegovoj službi.

Odmah zatim, Bog iznosi uslove pod kojima želi da se sretne s Izrailjem. Uredbe i zahtevi su vrlo određeni. Mojsijev zadatak je da “osvešta” narod danas i sutra (10. stih). Ne zna se tačno značenje tog izraza. Doslovno, izraz znači izdvojiti ih za svetost. Narod treba da obustavi svoje uobičajene aktivnosti. Tekst, najverovatnije, podrazumeva da su pranje odeće (10. i 14. stih) i uzdržavanje od polnih odnosa (15. stih) deo te naredbe o “osveštavanju”.

I ne samo to, nego će i pristup gori biti strogo regulisan. Ljudi ne smeju da se uspinju gorom, pa čak ni da dotaknu njeno podnožje. Prekršaj te uredbe značio bi smrt kamenovanjem ili strelom iz luka. Niko ne sme da dotakne onoga koji se ogrešio. Životinjama treba upravljati na isti način. Narodu će pristup gori biti dopušten tek kada se oglasi ovnujski rog.

Trećega dana, kada se Bog spustio na goru, ljudima se ponovo upućuje upozorenje da ne pokušavaju da dođu do gore kako bi videli Boga, ili da se penju uz goru. I sami sveštenici su morali da se “osveštaju”, čuvajući se da ne idu uz goru, pod pretnjom smrti.

Ceo sadržaj ovog uputstva, kako izgleda, treba da stvori ravnotežu između blizine i udaljenosti. Bog želi da mu pripadnici Njegovog naroda odgovore lično. Želi da priđe blizu i želi da ih dovede k sebi. Želi da narod vidi Njegov oblak i da ga čuje dok razgovara s Mojsijem. S druge strane, On mora da održi određeno odstojanje. Boga treba voleti, ali ljubavlju koja znači obožavanje i molitvu, a ne igru. To nije odnos kao među drugovima. Moraju biti očuvani Božja moć i veličanstvo, da ljudi ne bi izgubili osećaj strahopoštovanja.

Jednim delom ove dinamike obuhvaćen je i Mojsije. Celokupni doživljaj na Sinaju podiže ga još više u očima Izrailja. On je ličnost koja komunicira s Bogom. On je neko ko daje instrukcije i, što je najvažnije, samo on može da se popne na goru. Kasnije se i Aronu dopušta da ide uz goru (4. stih), ali je Mojsije u početku jedini.

Iako je teško reći tačno koliko je bilo Mojsijevih odlazaka na goru pre čina davanja Deset zapovesti, izgleda da ih je bilo najmanje četiri (stihovi 3, 7, 20, 24 25). Tri od ta četiri puta Mojsije odlazi sâm. To jasno podrazumeva da je Mojsije posebna, naročita spona između Izrailja i Boga. I Bog i Mojsije zauzimaju visok položaj.

Nakon što se Izrailj “osveštavao” dva dana, Bog se spušta na goru trećeg dana, pred očima celoga naroda. Svako treba da vidi Onoga koji je dao zavet. Prizor je pravi spektakl.

Prvo, tu su grmljavina, i munje, i gusti oblak na gori. Sve je praćeno veoma snažnim trubljenjem trube. Ljudi drhte u skladu s doživljenim. Tada Mojsije vodi narod iz logora ka podnožju gore. Gora Sinaj je pokrivena dimom, zato što je Gospod na nju došao u ognju. Dim se podiže u talasima, kao dim iz peći. Cela gora se trese, a truba trubi sve jače i jače.

Potom imamo prizor kada Mojsije govori, a Bog mu odgovara. Kakav zastrašujući prizor! Nastupa vrhunska završna demonstracija zvuka i svetlosti. Kasnije čitamo da se u tim trenucima Izrailj trese od straha (20,18). Ko se uostalom ne bi tresao? Bog je zadobio njihovu punu pažnju!

Čemu sve to? Bog želi da svi shvate da je to nešto izuzetno. To je zapravo jedini primer u celom Starom zavetu kada se okupljeni “zbor” Izrailja susreće s Bogom neposredno i sluša Njegov glas, bez posrednika. Svrha te vrhunske, potpune teofanije, ili prikazivanja Boga, bila je usredsrediti poštovanje i pažnju naroda na zavetni odnos i Deset zapovesti, ili deset reči, koje su njegovo središte.

U određenom smislu, dobro je da postoji određena doza strahopoštovanja. Izrailj i mi, deca dvadesetog veka, pre nego što se sretnemo sa zavetom i zapovestima koje idu za njim, treba da se susretnemo s Bogom tog zaveta i zakona. Mi nismo toliko pozvani ka jednom apstraktnom zakoniku, koliko ka Bogu toga zakona. Nismo toliko čuvari zakonskog zaveta, koliko poštovaoci Božjeg zaveta. Osnov vere i poslušnosti je Ličnost —Ličnost koja uliva strahopoštovanje može da nam pristupi i da govori s nama. Tu Ličnost Izrailjci susreću direktno na Sinaju i Ona ih poziva da je se boje i da joj budu poslušni.

Postoji li neko simbolično značenje svih onih prirodnih fenomena koji su pratili spuštanje Boga na goru Sinaj? Teško je dati posebno značenje svemu onome što se dogodilo. Neki smatraju da su se istovremeno dogodili oluja s grmljavinom i vulkanska erupcija. Ne postoji nijedan [istorijski] zapis o vulkanskoj aktivnosti u tom području u tom vremenskom periodu. Osim toga, izveštaj i nije dat na taj način. To nije ni bio vulkan ili oluja, nego — Bog. Sav taj slikoviti opis na drugim mestima se koristi za opisivanje Boga i Njegove prisutnosti. Razlika je u tome što je ovo vrhunac svih teofanija i zato se istovrmeno koriste svi elementi slikovitog prikazivanja. Obično je to oblak i/ili oluja ili oganj. Ovde je prisutno oboje, uz trube, dodate za “meru dobru”. Sve to zajedno govori: “Zaista, Bog je stvarno prisutan!”

Sada nam se nameće pitanje: Čemu je sve to vodilo? jŠta Bog hoće da kaže svim tim zapanjujućim prizorima koji prate Njegov silazak na goru? To je tema našeg sledećeg odseka.

Izlazak, 20. glava

Tekst Izlaska, 20. glave, pročitaj polako, najmanje dva puta. Čitajući, razmišljaj, a potom odgovori na sledeća pitanja:

1. Šta je ono prvo što Bog kaže u Izlasku 20,2? Da li je to sastavni deo Deset zapovesti koje potom slede? Čemu ovaj stih ovde? Kakav je njegov značaj, u svetlosti našeg dosadašnjeg proučavanja?

2. Uporedi tekst iz Izlaska 20,1-17 s onim iz 5. Mojsijeve 5,6-21. Načini spisak svih razlika. Koliko ih ima? U kojim zapovestima? Jesu li te razlike značajne? Zašto one postoje po tvom mišljenju?

3. U Izlasku 20,5.6 postoje reči koje govore o načinu na koji se Bog ophodi prema ljudima. Uporedi prevod [recimo, Stvarnosti] s Daničićevim tekstom. Koja je ključna reč dodata u prevodu Stvarnosti? Na koji način ona menja značenje? Kakav kontrast donosi stih? Vidi takođe Izlazak 34,6.7; 4. Mojsijeva 14,17-19 i 5. Mojsijeva 7,9.

4. Tekst u Izlasku 20,18-21 beleži reakciju naroda na Božji glas. Kakva je to reakcija? Zbog čega, prema Mojsijevim rečima, narod nema potrebe da se boji? Od čega se sastoji test? Šta bi u tom slučaju značilo zgrešiti?

5. Navedi pogrešne načine obožavanja na koje Bog upozorava Izrailj, u Izlasku 20,22-26. Kakav će biti rezultat ispravne službe Bogu? Zašto se ovaj tekst pojavljuje ovde, odmah posle Deset zapovesti?

Prve Božje reči

Kada Jahve objavljuje svoju poruku sa gore, prve reči su od životnog značaja. One obrazuju presudni kontekst za Deset zapovesti koje zatim slede. “Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga” (2. stih). On se neposredno predstavlja kao Bog Izlaska, Bog koji izbavlja. Zapovesti koje slede nisu nikakav apstraktni zakonik, nego volja Boga koji izbavlja, Onoga koji uspostavlja odnos sa svojim izbavljenim narodom.

U mnogim crkvama video sam sliku dveju kamenih ploča sa ispisanim zakonom, Deset zapovesti. Takva slika se ponekad nalazi i u foajeima crkava, ali je često postavljena i na istaknuto mesto u prednjem delu crkvene dvorane, na zidu iza propovedaonice. Nikada nisam imao prilike da vidim sliku na kojoj bi se nalazio i taj stih (2. stih). Kakve li tragedije! Proučavati Deset zapovesti, a ne znati da taj stih dolazi na prvo mesto, siguran je način dozivanja nesporazuma i legalizma u crkvu. Zanimljivo je zapaziti da je, za Jevreje, taj stih — prva zapovest.

U jednom veoma stvarnom smislu, taj stih je rezime svega što se zbivalo u prvih devetnaest glava knjige Izlazak. Taj jedan stih, u sažetom obliku, izražava sve što je vodilo Sinaju. Svi koji zapovesti uče napamet trebalo bi prvo da nauče taj stih. Zapovesti koje slede, mogu ispravno da drže jedino oni koji znaju da je Taj koji traži poslušnost — Gospod, koji ih je izbavio iz ropstva. To izbavljenje je, zapravo, ono što Bogu daje pravo da od svog naroda traži poslušnost.

Taj stih je važan i zbog toga što zapovesti dolaze jednom već izbavljenom narodu. Zapovesti nisu način da se zasluži spasenje. Spasenje je u tom trenutku već bilo ostvareno. Zapovesti su uputstvo koje izbavljeni narod treba da povede u pravi način života i ponašanja.

Važan deo ove glave je i rasprava o jednom značajnom i jedinstvenom strukturnom obeležju knjige Izlazak. Mnogi zakonici su samo to — zakonici. Knjiga Izlazak sadrži zakonike, ali oni su utkani u priču ili pripovedanje. Ta poenta je, doduše, pomenuta u uvodu za ovu knjigu, ali zahteva dalje istraživanje.

Svaki segment knjige Izlazak koji predstavlja zbirku zakona ili propisa, uredaba ili zapovesti nalazi se u okviru neke priče. U knjizi imamo četiri takva bloka zakona: Deset zapovesti (20,1-17), zavetni zakon (20,22 – 23,33), sveštenički kodeks (25,1 – 31,18) i kodeks svetilišta (35,1 – 40,33). Svakom bloku prethodi i posle svakog bloka sledi priča. Zakoni se ne mogu razumeti pravilno bez te priče i obratno. Sama struktura knjige čine da su zakon i priča neodvojiva celina.

To jedinstveno obeležje Izlaska ima značajne implikacije i uči nas mnogo čemu (za kompletno tumačenje, vidi: Fretheim, 201-207). Zapazi nekoliko stvari koje može da prikaže takav način organizacije.

Bog je dominantna sila, kako u priči, tako i u zapovesti. Mi u priči možemo da vidimo Božja dela, dok u zakonima čujemo Njegove reči. Ta kombinacija je potpuna slika Boga koji deluje i govori.

Zakoni se jasnije shvataju kao milostivi Božji darovi kada se dovedu u vezu s pričom o Njegovoj milosti i izbavljenju. Budući da je karakter priče spasavanje i pomaganje, lakše nam je da vidimo da i zakon ima karakter spasavanja i pomaganja.

Ne samo što su zakoni shvaćeni kao oni koji pomažu nego je i motivacija za držanje zakona sadržana u priči. Razlog za držanje zakona nije neko racionalno-etičko objašnjenje nego — Izlazak.

Spajanje priče i zakona olakšava stvaranje celine, “upotpunjavanje” života. Tu imamo spajanje božanske akcije spasavanja i ljudskog odgovora u vidu držanja zakona. Spojeni su zakon i svakodnevni život, koji izvire iz priče. Zakoni se uklapaju s ličnim iskustvom naroda. Delovi života, koje su neki smestili u posebne odeljke, spajaju se, kada uredba i priča idu ruku pod ruku.

To je razlog zašto Jevreji celo Petoknjižje nazivaju imenom “Zakon”. Svakako, zakon znači uputstvo. Uputstva su u Starom zavetu ujedno i priča i uredba, istorija i zapovest, pripovedanje i propis. To dvoje se nikada ne smeju razdvojiti. Učinimo li to, narušićemo samu strukturu Pisma i način na koji Bog postupa s nama.

Deset zapovesti

Pre nego što se pozabavimo svakom zapovešću pojedinačno, biće korisno dati nekoliko uvodnih opaski. Zapovesti su date u apodiktičkom obliku — direktna zapovest ili objava osnovnog principa. Taj oblik zakona bio je veoma redak na području drevnog Bliskog istoka. Najčešće korišćen oblik zakona u onom području i vremenu (uključujući Izrailj) bio je kazuistički zakon za pojedinačne slučajeve. Takav zakon jednostavno navodi određeni slučaj — “ako” se dogodi to i to, “tada” će uslediti to i to. To znači da su Deset zapovesti, kao apodiktički zakoni, predviđene da služe kao široki opšti principi, a ne kao uski oblik kazuističkog zakona, kakav se primenjuje na specifične slučajeve.

Osam od Deset zapovesti izražene su negacijom: “Ne [čini]…” To znači da one ne ograničavaju mogućnosti i sâm život, nego ih podstiču. Može se učiniti bezbroj najraznovrsnijih dobrih dela, dok je samo mali broj onih koja se ne mogu učiniti. Težište je na stvaranju svojevrsne ograde koja određuje spoljne granice, umesto na davanju detaljnih uputstava za obavljanje pozitivnih dužnosti. Zbog toga su one kratke. One dve pozitivne zapovesti nas, međutim, podsećaju da postoji i pozitivna strana zapovesti.

Zapovesti su jasno smišljene da izgrađuju zajednicu. Date su tek stvorenom Božjem narodu. Njihova svrha je da pripadnici tog naroda ostanu zajedno i da ih zaštite od oblika ponašanja koji bi prekinuli i razorili odnose. Zamišljene su tako da ih poštuje grupa, skup ljudi.

Zapovesti su kratke — lako se naučavaju, pamte i izgovaraju. Izrailj je to verovatno često činio u svom bogoslužbenom životu. Osim toga, jasno je da su zapovesti zamišljene da ih svako razume i primenjuje, a to je, u vremenu kada je bilo vrlo malo pismenih ljudi, podrazumevalo učenje napamet i recitovanje.

Prva zapovest

Ova zapovest čini temelj za sve ostale. Jahve zahteva isključiv odnos sa Izrailjem. On ne trpi konkurenciju u svojim pravima u odnosu na Izrailj. Nikome drugome ne smeju se klanjati niti mu biti poslušni.

Bilo je vrlo žustrih rasprava o tome da li ta zapovest zagovara verovanje u čist monoteizam ili demonstrira henoteizam[1] ili monolatriju.[2] Čist monoteizam negira postojanje drugih bogova, dok henoteizam i monolatrija zahtevaju obožavanje jednog Boga, pri čemu nema negiranja postojanja i drugih bogova.

U stvari, baveći se sadržajem ove zapovesti i zaveta, zaključujemo da pitanje nije od značaja. Verovatno je da su Izrailjci, teoretski, u većini bili henoteisti. Osnovno pitanje, međutim, nije teologija nego prvenstvo, obožavanje i privrženost. Jahve mora biti prvi i iznad svih, u svim područjima života. On je jedini koji zaslužuje odanost, poslušnost i predanje s obožavanjem. Upravo je to bitno za zavet i odnos između Boga i čoveka kao pojedinca.

Prva zapovest ima univerzalni značaj. Nije samo Izrailj bio taj koji je često lutao idući za drugim bogovima, nego i “nevernici” danas služe različitim bogovima ovoga sveta. Presudno pitanje je život odanosti, a ne neka apstraktna teologija. U tom smislu je prva zapovest prava tema i za Izrailj i za nas danas!

Druga zapovest

Prva zapovest je jasno pokazala koga treba, a koga ne treba obožavati. Druga, treća i četvrta zapovest opisuju kako treba obožavati tog Boga Jahve.

“Ne gradi sebi lika rezana.” Idol znači oblik bilo čega na nebu, na zemlji ili u podzemnom svetu. Kao deo bogosluženja ne mogu se upotrebiti ni ljudi, ni životinje, ni duhovi, ni anđeli itd. Izrailj ne sme da imse klanja niti da im služi. Zapovest očito aludira na predstave Boga Jahve, pošto je služenje idolima ili drugim bogovima bilo zabranjeno u prvoj zapovesti.

Definicija idola je, kroz istoriju, bila predmet žestokih rasprava. Karakteristična zapadnjačka definicija idola kazivala je da su to torimenzionalni likovi. Muslimani i deo hrišćana definisali su idole kao dvodimenzionalne predstave božanstva. Po toj definiciji bi slike Boga ili Isusa u knjigama ili na zidovima bile — idoli.

Želimo li da budemo korektni prema onima koji koriste likove i slike, moraćemo priznati da će tek poneko od njih reći da obožava određeni lik. Ti ljudi bi ono što čine objasnili kao služenje Bogu kroz dati lik, pri čemu je lik samo pomoćno sredstvo za “služenje”. U čemu je, prema tome, problem kada je reč o “idolima”?

Stvarna opasnost od idola je u lokalizovanju Boga. Mi ga, recimo to na taj način, “zarobljavamo” tvorevinom svojih ruku. Mi ga “srećemo” najlakše na mestima i u predmetima koje smo sami načinili ili postavili. Možemo početi da “vladamo” Bogom i koristimo ga za svoje svrhe i na svoje načine.

Ako je to tako, tada mnogo toga može ući u kategoriju idola. Grob nekog sveca, svetilište, posebna crkva, privatni obred, koji postaju to sredstvo koje koristimo za obožavanje, mogu da zauzmu mesto stvarnog Boga, koji se može pojaviti kad god, gde god i kako god sâm poželi.

Drugi deo zapovesti često je bio predmet nesporazuma. Deo razloga je doslovna primena reči “revnitelj” iz 6. stiha, koja je u nekim drugim prevodima izražena kao “ljubomorni Bog”, koji kažnjava decu za grehe njihovih očeva, do treće i četvrte generacije onih koji Njega mrze. S druge strane, On “čini milost”, ispoljava ljubav prema hiljadama generacija [u nekim prevodima] onih koji ga ljube i drže Njegove zapovesti.

U ovom tekstu i Daničićev prevod, između ostalih, izostavlja reč generacije (naraštaji, pokolenja). Iako dotične reči nema ni u jevrejskom tekstu, ona bi u našem jeziku ipak trebalo da bude, zato što se podrazumeva u kontekstu. Prisutna je jasna suprotnost između kažnjavanja koje traje tri i četiri “kolena” i ljubavi koja traje hiljadu “kolena”.

Čitajući tekstove preporučene u odseku “Ulaženje u Reč”, naći ćeš da je taj odeljak preslikan još na tri mesta u Petoknjižju, ne ubrajajući 5. glavu 5. Mojsijeve. U svakome od tih drugih tekstova naglašavaju se Božja ljubav i milost, a u jednom od njih (5. Mojsijeva 7,9) u tekstu se i stvarno nalazi reč za generaciju (koleno). Tako imamo da i kontekst i analogija sa sličnim tekstovima podupiru prevode koji sadrže pomenutu reč, generacija.

Taj tekst, tako, znači da je Bog istovremeno i pravedan i pun ljubavi. Postoji sud, i blagoslov/spasenje. Ipak, preovladavajuća obeležja su ljubav i milost. Posledice greha mogu trajati tri ili četiri generacije, dok rezultati ljubavi i pravde traju hiljadu generacija.

Treća zapovest

Bog, Tvorac svemira, ne samo što ne sme biti “zarobljen” u likovima nego se i Njegovo ime mora poštovati i brižljivo izgovarati.

Popularna teologija dvadesetog veka dovela je ovu zapovest u vezu sa zapadnjačkim [i ne samo zapadnjačkim] običajem izgovaranja kletvi uz upotrebu Božjeg imena. Taj običaj je čak u popularnom govornom jeziku nazvan “uzimanjem uzalud Gospodnjeg imena”, što zapravo odgovara tekstu zapovesti, između ostalih, i u Daničićevom prevodu.

Nema sumnje da je taj običaj zapravo zloupotreba imena Boga Jahve. Taj običaj nije bio problem izrailjskog naroda. Oni tako nešto nikada ne bi učinili. Božje ime je, u kasnijim vremenima, bilo tako sveto da se nije moglo koristiti čak ni u najsvetijim od verskih običaja. Zloupotreba ili čak i olako korišćenje Božjeg imena bilo bi ludost i povod za neodložno izvršavanje smrtne kazne.

Konkretni problem Izrailja bio je verovatno zaklinjanje Bogom. Ono je značilo korišćenje zakletvi radi potvrđivanja obećanjâ ili jamstava. Ljudi bi se, u poslu ili ličnim odnosima, zaklinjali nekim verskim imenom, ličnošću ili simbolom, kako bi uverili ljude u istinitost svojih reči. Na taj način se Božje ime izlaže zloupotrebi, zbog ljudi koji su ga upotrebili za ličnu dobit ili čak prevarili druge upotrebljavajući ga. Ova zapovest se možda odnosi i na upotrebu tog imena za kletve i/ili magijske formule.

Tako imamo da je zapovest zabranila upotrebu Božjeg imena za ličnu korist ili dobit, a na štetu Njegovog stvarnog karaktera. Ljudima koji tvrde da su vernici, a nastave da se bave sumnjivim poslovima i radnjama ili da varaju, svakako je potrebno da čuju ovu zapovest.

Ključni pojam u ovoj zapovesti je Gospodnje ime. Jahve vodi brigu o svom dobrom imenu. On nije samo neki Bog, nego milostivi Bog Izlaska, tako da je sve što bi odvraćalo pažnju od Njegovog identiteta — greh. Ovo se uklapa s misionarskim ciljem Boga Jahve. Ako drugi ljudi treba da ga upoznaju preko Izrailjaca i na osnovu njihovog ophođenja s tim ljudima, to svekoliko ophođenje mora da čuva dobro ime Boga Jahve, predstavljajući ga na primeren način.

Četvrta zapovest

Došli smo do najduže od Deset zapovesti. Ona je zaključak odseka koji se bavi dužnostima prema Bogu.

Iako zapovest ne znači izričitu naredbu o obožavanju u subotu, dan treba da bude poseban dan, posebno odvojen za Boga. On je “odvojen” (tj. sveti) dan. Ovakav opis je lako doveo do toga da je taj dan načinjen danom bogosluženja.

Zapovest kaže da taj dan treba da bude dan odmora. Bog je u sedmici stvaranja mirovao sedmoga dana. Tom prilikom blagoslovio je i posvetio taj dan, a od nas se zapovešću traži da činimo isto.

Zbog čega je odmor tako važan? Pre svega, možemo reći da je u fizičkom,emocionalnom i društvenom pogledu, ljudima koji naporno rade odmor potreban. Subota je, ujedno, simbol da je Bog Onaj koji na svetu čini ono što je zaista važno. Naše odmaranje pokazuje da od Njega potiče sve — naročito ono što je bitno, kao što su stvaranje i spasenje. Mi ih ne možemo zaslužiti, ali se možemo jednostavno odmarati u Božjim dobrim darovima.

Taj dan je simbol humanog postupanja. Ne odmaraju se samo Izrailjci; tim odmorom su obuhvaćeni i njihova deca, sluge, životinje i stranci koji su gosti u njihovim domovima. Sva ljudska bića i sve životinje uživaju u blagoslovu slobodnog dana.

Subota je prema tome i simbol ravnopravnosti. Odmor se daruje svima, mladom i starom, muškom i ženskom, robu i slobodnjaku, Izrailjcu i neznabošcu, bogatome i siromahu. U tom divnom daru subote Bog nema mezimaca.

Zapovest o suboti, danu odmora, u 5. Mojsijevoj 5,12-15, donekle se razlikuje od verzije u knjizi Izlazak. Tekst u 5. Mojsijevoj kaže: “Drži dan od odmora”, dok u knjizi Izlaska stoji: “Sećaj se dana od odmora.” Još važnije od ovoga je što 5. Mojsijeva navodi drugačije obrazloženje za svetkovanje subote. U Izlasku stoji da je svetkujemo zato što je Bog počivao od svojih dela stvaranja, dok 5. Mojsijeva kao obrazloženje ističe izlazak iz Egipta. Nije potrebno pitati šta je od tog dvoga ispravno, pošto je ispravno i jedno i drugo. Ljudska bića nisu stvarala niti su ostvarila poduhvat Izlaska; učinio je to Bog. Jedini način da na to odgovorimo jeste počivanje u dan koji je Bog odredio za znak sećanja i na stvaranje i na izbavljenje. To pokazuje da se zapovest nije promenila, nego da se samo može proširiti obrazloženje i objašnjenje za nju. Naredba o počivanju ostaje nepromenjena, dok razlog za počivanje može da se sve više proširuje i obogaćuje kako vreme protiče.

Ako uopšte postoji zapovest neophodna užurbanim i uzrujanim ljudima savremenog doba, onda je to ova o suboti. Do te mere smo angažovani, trudeći se da svom životu damo neki smisao i služeći sebi, da zaboravljamo da je Bog jedini koji može da pruži smisao našim životima. Svoje “počivanje” u Njemu pokazujemo počivajući u Njegov dan.

Peta zapovest

Naše dužnosti i odgovornosti prema našim bližnjima počinju od naših roditelja. Porodica je ključna ustanova društva i ona može biti jaka tek kada svaka generacija poštuje one koji su ih rodili.

Poštovanje znači više od poslušnosti. Poštovanje podrazumeva ukazivanje časti, staranje, ljubav i uvažavanje. Ono podrazumeva potpunu svest o tome da ti ne bi bio živ da nije bilo to dvoje ljudskih bića koji su te doneli na svet. Mi ni u jednom trenutku nećemo prestati da budemo deca svojih roditelja.

Ova zapovest je, kako izgleda, upućena odraslima. Manja deca, uglavnom, mogu biti prisiljena da poštuju roditelje, bar do izvesne mere. Izazov je prisutan kod odraslih, koji tek treba da poštuju roditelje, u vreme kada je tim njihovim roditeljima potrebna posebna briga i kada odrasla deca imaju veću slobodu da zanemare svoje odgovornosti.

Za flagrantno kršenje ovog zakona u Izrailju su bile predviđene sasvim određene kazne. Napad na oca ili majku i psovanje [proklinjanje] roditelja kažnjavalo se smrću (21,15.17). To pokazuje koliko su ozbiljno Bog i Izrailj shvatali tu zapovest. Smrt porodičnog života bila bi smrt Božjeg naroda, zato je prestupe trebalo tretirati kao krupna ogrešenja.

Izrailj je bio patrijarhalno društvo. Jedno od važnih obeležja te zapovesti i najvećeg dela zakonodavstva koje se odnosilo na porodice jeste da se majka posebno pominje. Prema njoj se, u tom pogledu, treba odnositi na isti način kao prema ocu i ona zaslužuje istu čast i poštovanje.

Osim toga, ova zapovest u 5. Mojsijevoj 5,16, drugačija je od zapovesti u knjizi Izlazak. Jedna od razlika je nebitna (“kao što ti je zapovedio Gospod”), ali druga dodaje nešto vredno pomena. Umesto jednog obećanja za poslušnost, kako stoji u Izlasku, tekst u 5. Mojsijevoj sadrži dva obećanja. Izrailjcima je rečeno, da će im, ako poštuju svoje roditelje, biti dobro u zemlji obećanja. Opet se, kao u četvrtoj zapovesti, osnovna zapovest ne menja, ali Mojsije ima slobodu da doda deo zapovesti koji sadrži obećanje.

Šesta zapovest

Reč ubiti u opštem smislu budista ili aktivista društva za zaštitu životinja shvatio bi kao nešto što se odnosi i na životinje i na ljude; međutim, u Bibliji ta reč nikada nije upotrebljena u kontekstu klanja životinja. Reč ubiti takođe pokreće i pitanja najteže kazne i rata. Nema sumnje da je starozavetna teokratija verovala u smrtnu kaznu, a i sigurno je da su u ratu ubijani neprijatelji. Kada se upotrebi reč “umorstvo”, dolazi se bliže suštinskom značenju ove zapovesti. Ja niti govorim u prilog smrtne kazne, niti protiv pacifizma, nego jednostavno iznosim starozavetne činjenice na način kako ih vidim. (Za suprotnu argumentaciju, vidi: Fretheim, 233.)

Međutim, moramo voditi računa da previše ne ograničimo značenje te reči. ona se ponekad može odnositi na nehotično ubijanje (5. Mojsijeva 4,41.42; 19,3.4.6) ili na egzekuciju ubice s dokazanom krivicom (4. Mojsijeva 35,30).

Možemo pouzdano reći da se zabranjuje nasilje nad drugim čovekom učinjeno iz mržnje, pakosti, prevare ili koristoljublja. Ništa tako ne razara zajedništvo naroda koji Bog stvara kao nasilje nad drugim čovekom. Bog je Tvorac života i jedino On ima pravo da ga oduzme.

Ova zapovest je prva od nekoliko zapovesti koje se bave odnosima među jednakima. Roditelji su nešto posebno i oni zaslužuju čast. Druga ljudska bića zaslužuju pravo postojanja uz nas, bez straha od nasilja ili gubitka života od naše ruke. Ako se služe nasiljem, oni zaslužuju da izgube svoj status u zajednici vere.

Sedma zapovest

Preljuba je na području drevnog Bliskog istoka i u Novom zavetu bila poznata kao “veliki greh”. Počinioci su bili i muškarci i žene, iako neuporedivo češće muškarci. Preljubom se, po analogiji, označava obožavanja idola, čime se raskida zavetni (“bračni”) odnos s Bogom Jahve.

U Starom zavetu je preljuba bila polno opštenje muškarca sa ženom ili verenicom drugog muškarca ili polno opštenje žene s muškarcem, verovatno oženjenim (vidi: Durham, Exodus, 293). Što se tiče polnog/ bračnog neverstva, Stari zavet je na verenicu jednog čoveka gledao kao što bi gledao na suprugu, što pokazuje da se u Izrailju vereništvo daleko više poštovalo (5. Mojsijeva 22,23-29).

Preljuba se smatrala vrlo ozbiljnim prestupom. Kazna za taj “veliki greh” bila je ili smrt kamenisanjem (5. Mojsijeva 22,24) ili spaljivanjem (1. Mojsijeva 38,24; 3. Mojsijeva 20,14; 21,9). Preljuba nije bila samo gaženje ljudskog poverenja, čime se kidalo porodično jedinstvo, nego se smatrala i direktnim grehom protiv Boga (1. Mojsijeva 20,9; 39,9). Nesumnjivo je da naše društvo iz toga može da uči, jer često čak i vernici smatraju da preljuba nije nešto naročito ozbiljno.

Razvrat je u Starom zavetu očigledno spadao u drugačiju kategoriju nego preljuba. Međutim, ima tekstova koji bar za određene vrste razvrata govore da su ružno ponašanje (22,16.17).

Neki oblici izopačenog seksualnog ponašanja, izvan preljube, takođe su bili oštro kažnjavani, kao što je polno opštenje sa životinjama (22,19). Za one koji žele dublje istraživanje ovakvih tema, najopširniji opis nalazi se u 3. Mojsijevoj, 18. glavi.

Od onih koji su sklopili zavet s Bogom Jahve očekuje se da verno poštuju svoj bračni zavet. To je bilo i zbog dobra porodice i zbog Boga. Svako ozbiljno ogrešenje o bilo koji od dva zaveta predstavljalo je osnov za izricanje smrtne kazne.

Osma zapovest

Možeš li zamisliti život u nselju od gusto poređenih šatora, u kojem se mnogo krade? Ništa više ne razara život u staništima tako malim i tako blizu jedna drugima, od krađe. Život u zajednici zahteva da se krađa osudi i zabrani. Kao i u slučaju svih ostalih zapovesti, krađa je greh protiv čovečnosti, ali je ujedno i greh protiv Boga. Čuvari zaveta ne smeju uzimati imovinu drugih ljudi.

Imovina u Izrailju nije toliko govorila o materijalnom bogatstvu neke osobe, koliko se ticala dostojanstva vlasnika. Biti žrtva krađe bilo je više od gubljenja dela imovine, to je značilo gaženje ličnosti. Krađa je bila lična uvreda.

Mnogi stručnjaci smatraju da se posebno težište ove zapovesti odnosilo na krađu ljudi, tj. kidnapovanje ljudi da bi postali robovi. Iako je takva krađa nesumnjivo bila strašna (i kažnjavala se smrću — 21,16), većina izučavalaca Biblije smatra da se zapovest odnosila na bilo koju vrstu krađe. Uobičajena kazna za takvu krađu opšteg karaktera bila je vraćanje ukradenog, ma šta to bilo. U nameri da se postigne odvraćanje od krađe, u mnogim slučajevima se od ljudi zahtevalo da nadoknade više nego što su ukrali.

Deveta zapovest

Osnovno težište ove zapovesti je sudskog karaktera. Ona štiti integritet sudskog pravnog sistema. Svedočiti lažno, znači lagati na sudu na štetu svojih bližnjih, svojih sugrađana.

Pravni postupak u Izrailju se temeljio na svedočenju svedoka. Da bi se jedna optužba održala, bilo je potrebno najmanje dva svedoka (4. Mojsijeva 35,30; 5. Mojsijeva 19,15). Svedok koji laže upropastio bi postupak. Krivi ljudi bi bili oslobođeni, ili bi nevini ljudi bili osuđeni. Zbog toga su kazne za lažne optužbe bile posebno oštre (5. Mojsijeva 19,16-21). U pitanju su bili ugled, status, pa čak i život ljudi. Na sudu se morala govoriti istina.

Izrailj je Boga shvatio kao pravednog sudiju, koji je sa svima postupao pošteno. Izrailjci su na isti način morali da se ponašaju u međusobnom ophođenju, kako bi se članovima zavetne zajednice omogućilo pošteno suđenje.

Šire gledano, zapovest se odnosi na laž bilo koje vrste. Ako bi laganje na sudu moglo nekoga upropastiti, to isto bi se moglo dogoditi laganjem njemu ili o njemu izvan suda. Jedini način zaštite međuljudskih odnosa jeste davanje istinitog svedočanstva, kako u pravnim situacijama, tako i u životu uopšte.

Nešto šira implikacija zapovesti proističe iz načina na koji je zapovest izražena u 5. Mojsijevoj 5,20 (Durham, Exodus, 296, 297). Iako srpski prevod Daničića daje od reči do reči istovetan tekst u Izlasku 20, i 5. Mojsijevoj 5. glavi, jedna jevrejska reč je drugačija. Reč u Izlasku, 20. glavi koja je prevedena sa “svedoči” odnosi se direktno na laganje ili lažno svedočenje. Reč koja je upotrebljena u 5. Mojsijevoj znači nešto uzaludno, bezvredno ili prazno. Neuverljivo, besmisleno svedočenje koje navodi na pogrešan zaključak time je takođe prikazana kao lažno svedočenje.

Reputacija i život naših bližnjih zavise od toga koliko smo istinoljubivi. Kohezija zajednice ljudi temelji se na pravnom sistemu utemeljenom na poštenju. Bog je u ophođenju s nama bio istinoljubiv i on zahteva da i mi budemo istinoljubivi u međusobnim odnosima. To je deo zaveta.

Deseta zapovest

Deseta zapovest je jedinstvena, pošto se bavi unutrašnjim stavom, a ne spoljašnjim činom. Na jedan stvaran način, ona slovi kao rezime svih zapovesti, pošto priželjkivanje, pohlepa može da nas navede na kršenje ostalih devet.

U naporu da tu zapovest usaglase s drugim zapovestima, neki su pokušali da ustvrde kako priželjkivanje ne podrazumeva samo stav nego i delanje. Ta tvrdnja nema temelja ako se u Starom zavetu prouči reč prevedena sa poželeti, a i kontekst pokazuje da je pogrešna. Ako bi se gledanje na tuđu ženu sa željom odnosilo na delovanje, ono bi već bilo obuhvaćeno sedmom zapovešću. Ako bi priželjkivanje tuđe imovine značilo uzimanje imovine, i to bi bilo zabranjeno zapovešću protiv krađe.

Prema tome, vraćamo se prvobitnom značenju. Pohlepa znači priželjkivanje nečeg na šta nemaš pravo. Ona označava želju koja je plod štetnog umovanja. Osoba koja priželjkuje u stvari čezne, teži i oseća požudu za nečim na šta on ili ona nema pravo. To ne mora da znači prosto želeti imovinu ili porodicu nekoga drugog. To se može odnositi i na priželjkivanje religije ili verskog iskustva druge osobe, što bi moglo povesti u idolopoklonstvo i kršenje prve četiri zapovesti, kao i onih koje se tiču odnosa među ljudima.

Tekst ove zapovesti u 5. Mojsijevoj donekle se razlikuje od onog u 20. glavi Izlaska. Redosled nabrajanja kuće i žene je zamenjen, dok 5. Mojsijeva kući dodaje zemlju, kao nešto što se ne sme priželjkivati. Deo teksta zapovesti koji je izazvao najviše rasprava jeste izbor drugačije jevrejske reči za priželjkivati, u drugom delu stiha. Tu razliku neki prevodi ističu prevodeći je sa “usmeriti želju prema” umesto sa “poželeti”. Smatram da nijedna od pomenutih razlika ne donosi pomena vrednu izmenu, odnosno promenu značenja zapovesti.

U prvih devet zapovesti Bog se nedvosmisleno stara za pravilno postupanje. Deseta zapovest daje nam na znanje da se On stara i za pravilne stavove i misli. Gaženje Božje zapovesti o unutrašnjem stavu je greh protiv Njega i može lako da odvede u kršenje bilo koje od ostalih devet.

U zaključku, imamo nekoliko ključnih principa koje bi trebalo imati na umu dok razmišljamo o zapovestima.

Prvo, ove zapovesti možemo istinski shvatiti i poštovati jedino ako ih posmatramo u kontekstu zaveta, sklopljenog posle Izlaska, izbavljenja iz Egipta. Zapovesti koje su samo zakonik gube udarnu snagu. Dodavanjem pomenute priče, one postaju lične reči Boga Jahve koji izbavlja i spasava, koji sa svojim narodom uspostavlja zavetni odnos. One su lične i relacione, a ne samo pravni, sudski akt. Kršenje tih zapovesti nije prosto povreda zakona, nego greh protiv Gospoda Jahve i povreda jednog odnosa. To je ono što zapovestima daje snagu i čini ih jedinstvenima.

Drugo, te zapovesti su istinski univerzalne. Ja sam živeo i radio u više različitih kultura. Izučavao sam i drevnu i savremenu istoriju. Zapanjujuće je kako se te zapovesti primenjuju u svim vremenima i kulturama. Bilo bi teško naći kulturu u kojoj principi ovde ocrtani ne bi bili shvaćeni kao idealno ponašanje.

Treće, ove zapovesti treba danas da se čuju. Mi trpimo zbog toga što se previše govori o pravima i prednostima, a premalo o obavezama i odgovornostima. Potrebno je da se čuje o divnoj ravnoteži koja u knjizi Izlazak postoji između milostivog Božjeg izbavljenja i odgovarajućih dužnosti koje iz toga proističu. Deset zapovesti objavljene u kontekstu Izlaska upadljivo su povezane s potrebama današnjeg ljudskog društva.

Odgovor naroda

Narod je potpuno obuzet tim celokupnim doživljajem. Možda je s njihovim strahom i drhtanjem pomešano i preopterećenje njihovih čula. Previše su videli, čuli i doživeli. Oni žele da im govori Mojsije. Njega će slušati. Boje se da će pomreti ako im govori Bog. Mojsije odgovara na potvrdan način.

“Ne bojte se”, kaže im Mojsije, “jer Bog dođe da vas iskuša i da vam pred očima bude strah Njegov da ne biste grešili” (20. stih). Šta hoće da kaže Mojsije? U kom smislu je sve to “iskušavanje” ili proba, i šta bi u tom slučaju značilo “grešiti”?

Reč prevedena sa “iskuša” ili “okuša” može značiti i da “vidi” ili “iskusi”. Daram (Exodus, 301; vidi takođe 303) prevodi taj izraz ovako [slobodno prevedeno na srpski]: “Jer je u tome svrha što vam je dato da iskusite da je Bog došao” [For it is the purpose of giving you the experience that God has come]. Bog želi da ga narod neposredno doživi. To će doneti sveto poštovanje i strahopoštovanje (reči koje nešto šire objašnjavaju značenje reči “strah” u ovom kontekstu), što će sprečiti greh, odnosno, buduće kršenje zapovesti.

Paralelni tekst u 5. glavi 5. Mojsijeve, u 24. stihu, kao da podupire taj prevod/tumačenje. Taj stih naglašava viđenje, čuvenje i doživljavanje Boga, kako stoji u Izlasku 20,18. U stvari, samarjanska verzija Petoknjižja umeće deo teksta iz 5. Mojsijeve 5,24-27 u tekst Izlaska 20,19.

Način na koji su Izrailjci doživeli Boga na Sinaju treba da učini ne da se boje u smislu paralisanosti zbog užasa, nego da se boje u smislu svetog poštovanja i držanja u strahopoštovanju. To sveto strahopoštovanje se na mnogim mestima u Petoknjižju pokazalo kao moćni podsticaj za ispravno ponašanje.

Posle te svojevrsne razmene Mojsije odlazi natrag Bogu, u goru. Dobijamo utisak da je uvažio zahtev naroda. Bog ima još toga da kaže i zato Mojsije odlazi da to primi. Ubrzo ćemo saznati šta Bog još hoće da kaže.

Izrailjeva služba Bogu

Kao što je to normalno u odgovoru na najveća Božja otkrivenja, na površinu izbija pitanje službe Bogu. Ovaj deo teksta (20,22-26) nije nikakav izuzetak. Vatromet na gori Sinaj doveo je do rasprave o pravilnom obliku bogosluženja.

Ovim odsekom o propisima za bogoslužbene aktivnosti počinje ceo odsek zakona, možda kao svojevrstan uvod u taj odsek. Ovaj odsek se često označava kao zavetni kodeks. Njime ćemo se detaljno baviti u sledećem poglavlju. Ovde pak želimo da zapazimo da taj blok zakona počinje na uglavnom isti način kao Deset zapovesti — izjavom o Božjem milostivom ophođenju s Izrailjem u prošlosti. Deset zapovesti su otpočele prisećanjem na Izlazak, dok zavetni kodeks počinje podsećanjem na događaj kada im je Bog govorio sa Sinaja.

Postoje određeni načini na koje ne treba održavati bogosluženje. Među njima su građenje drugih bogova, naročito onih od dragocenih metala, zlata i srebra. Oltar koji će biti korišćen u obožavanju Boga Jahve ne sme se načiniti od tesanog ili bilo kako obrađivanog kamena. Kamen za oltar biva oskvrnjen ako se na njemu upotrebi metalno oruđe. Oltari se ne smeju praviti tako da ka njima vode stepenice, da se na taj način ne bi otkrila golotinja sveštenika.

Zabrana idolopoklonstva i drugih bogova potpuno je jasna i upućuje na Deset zapovesti. Jedina razlika je, kako izgleda, pominjanje zlata i srebra. Divno izrađeni idoli drugih naroda, načinjeni od dragocenih metala, ne treba da zavedu Izrailj. Idoli načinjeni od takvih materijala obuhvaćeni su onim što je zabranjeno kodeksom Deset zapovesti.

Značenje zabrane da se oltr pravi od obrađivanog kamena manje je jasno. Ono se verovatno odnosi na hananejske i običaje drugih neznabožaca da za svoje oltare koriste takaV kamen. Oltari Izrailjaca moraju biti drugačiji. Mnogi oltari drugih naroda bili su opremljeni stepenicama, a neki sveštenici pod svojim odorama nisu imali ništa na sebi. Izrailjski sveštenici se ne smeju otkrivati na takav način, dok služe za oltarom.

Za bogosluženje Bog želi oltar od zemlje, a žrtve od sitne i krupne stoke svog naroda. Važnije od toga je što će On izabrati mesto za postavljanje oltara (24. stih). Tamo gde to On izabere, On će se sastati s onima koji dođu i tu će ih blagosloviti.

Bog se van svake sumnje stara o specifičnim detaljima bogosluženja. Izrailj ne sme da služi po ugledu na narode koji ga okružuju. Treba da služi na način i na mestu koje Jahve izabere. Kada to učini, Bog će biti prisutan na tom mestu i blagosloviće ga.

Ovim se završava snažno sinajsko iskustvo Božjeg glasa i Božje prisutnosti. Izgovoreni su temelji Izrailjeve odgovornosti u odnosu prema Bogu. Sada treba razraditi pojedinosti, što je predmet narednih poglavlja.

Izlazak, 19. i 20. glava

1. Pokušaj sebe da zamisliš u podnožju gore Sinaj i ponovo doživi s Izrailjem ono što se tamo odigralo. Šta je sadržaj tvojih misli i osećanja? Šta te najviše impresionira? Šta te najviše privlači u vezi s tim iskustvom, a šta najviše uznemirava? Kada bi Bog danas došao da govori sa svojim narodom, da li bi to učinio na isti način? Zašto tako misliš?

2. Da li te je Bog nosio na “krilima orlovim” i učinio te sveštenikom? Ako nije, zašto? Ako jeste, kako je to učinio? Želi li Bog da Njegov današnji narod bude poseban, naročit? Zašto tako misliš? Ima li opasnosti u tome što je neko “Njegovo blago”? Koje su to opasnosti? Kako se one mogu izbeći?

3. Imaš li danas nešto poput “svete gore”, što ne smeš dotaći i na šta se ne smeš popeti? Ima li nečega u tvome životu tako svetog da moraš jako da paziš da ga ne dotakneš? Da li bi trebalo to da imaš? Zašto tako misliš? Prema čemu se odnosiš sa svetim strahopoštovanjem?

4. Pročitaj svih deset zapovesti i primeni ih na svoju situaciju. Kojim drugim bogovima si u iskušenju da služiš? Koji te idoli mame? Na koji način zloupotrebljavaš Božje ime i tako dalje? Pošto sada znaš šta su sve zapovesti značile tada, razmisli o tome šta svaka od njih znači u tvom životu.

5. Kako gledaš na zapovesti? Jesu li one za tebe neugodna pregršt propisa ili ih vidiš kao dobri Božji dar? Da li ih gledaš u kontekstu izbavljenja kojim je tebe lično izbavio Bog ili kao preduslov za spasenje? U koji se deo tvoje životne priče uklapaju zapovesti? Da li ti istorija tvog života otežava ili olakšava da ih poštuješ? Zašto tako misliš?

6. Gde Bog želi da se danas slavi Njegovo ime? Kako On želi da ono bude slavljeno? Koji propisi bi trebalo da uređuju tvoje današnje služenje Bogu? Koja bi vrsta služenja Bogu bila pogrešna zbog oponašanja onih koji služe drugim bogovima?

[1] Vujaklija: Poštovanje jednog (glavnog) Boga, koje ne isključuje postojanje i drugih bogova (prvi stepen monoteizma).

[2] Obožavanje samo jednog boga, iako se priznaje postojanje i drugih bogova.

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >

< 7. Poglavlje Sadržaj 9. Poglavlje >

TREĆI DEO

BOG SKLAPA ZAVET S NARODOM

Izlazak, 19 – 24. glave

osma glava

BOG KAO POKRETAČ SKLAPANJA ZAVETA

Izlazak 19. i 20. glava

Izlazak, 19. glava

Pozadina zaveta

Bog se susreće s Izrailjem

Izlazak, 20. glava

Prve Božje reči

Deset zapovesti

Prva zapovest

Druga zapovest

Treća zapovest

Četvrta zapovest

Peta zapovest

Šesta zapovest

Sedma zapovest

Osma zapovest

Deveta zapovest

Deseta zapovest

Odgovor naroda

Izrailjeva služba Bogu

Izlazak, 19. i 20. glava