| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
Završen
je svetlosno-zvučni spektakl na gori Sinaj. Božji glas koji je izgovarao deset
reči više ne grmi u ušima naroda. Vrhunac teofanije (viđenja Boga) sada se
premešta u relativni mir svakodnevnog življenja.
Deset
zapovesti izlažu temeljne principe života; međutim, za praktičnu upotrebu u
kritičnim slučajevima svakodnevnog života, u raspravama na sudu, one se moraju
tumačiti. Svakodnevni život je odviše složen, njegovi specifični slučajevi
odviše raznovrsni za davanje brzih odgovora. Sada treba objasniti šta zapravo, u
praktičnom smislu, znači poštovati Boga Jahve.
To
je, u stvari, sadržaj zavetnog kodeksa. Kako živiš, u kontekstu zaveta, kao
Božji narod u svakodnevnom životu? Pre nego što Izrailj zaista dođe u priliku da
zapečati i potvrdi svoj “brak” s Bogom Jahve, potrebno je da upozna fine detalje
svojih odgovornosti. Ovom prilikom želimo da se pozabavimo tim finim detaljima.
Verujem da nas to može naučiti mnogo čemu u vezi s Bogom i našim svakodnevnim
živoom kao Njegovog naroda.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku 21,1 – 23,13 pažljivo pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, potraži
odgovore na sledeća pitanja i zapiši ih. Ako tako učiniš, tvoje proučavanje će
imati znatno više smisla.
1. Ispiši
na listu hartije brojeve od 1 do 10, ostavljajući posle svakog broja izdašno
mesta za upisivanje reči i citata. Ti brojevi predstavljaju Deset zapovesti. Dok
čitaš ovaj odsek teksta, upiši pominjanje svakog od zakona koji se odnosi na
Deset zapovesti, pored ili ispod odgovarajuće brojke. Da li si pronašao da se
neka zapovest ne pominje, da se “ugojila”, proširila ili da je pojačana? Šta si
iz ovog kratkog proučavanja naučio novo o Deset zapovesti? Da li se ti zakoni
odnose na zapovesti koje treba držati danas? Zašto tako
misliš?
2. Neki
od tih zakona govore o ljudima koje ne treba zlostavljati niti iskorišćavati.
Načini spisak takvih ljudi. Kakvi razlozi se navode za takvu posebnu pažnju?
Čemu nas ti razlozi uče u pogledu Boga? Posebno obrati pažnju na tekst u
22,26.27.
3. Načini
spisak svih prestupa za koje se izriče smrtna kazna. Šta nam to poručuje o
ozbiljnosti tih zločina? Da li bi i ti načinio isti takav spisak? U čemu bi se
razlikovao tvoj spisak? Koji principi stoje iza takvih kažnjavanja u
Izrailju?
4. Načini
spisak svih zakona koji zahtevaju nadoknadu. Kakva vrsta nadoknade se traži?
Zašto je nadoknada neophodna? Koji princip izvodiš iz
toga?
5. Tekst
u Izlasku 23,10-12 bavi se pitanjem subote. Kako u tom tekstu vidiš proširenje
sadržaja četvrte zapovesti? Kakav je povod za takvo proširivanje? Vidi tekst u
3. Mojsijevoj, 25. glavi, radi dodatnog proširivanja teme o suboti. Kakve
dodatke tamo nalaziš? Da li su neka od tih proširenja važeća za nas danas? Zašto
tako misliš?
6. Vidi
tekst u Izlasku 21,23-25. Taj zakon lex
talionis često se citira kao varvarski. Po tvome mišljenju, kakvo značenje
on ima u očima većine ljudi? Vrlo pažljivo čitaj stih u njegovom kontekstu. Šta to, po tvom mišljenju,
znači u Izlasku? Da li je to varvarstvo? Zašto tako
misliš?
l
Istraživanje Reči
Možda
ćeš se setiti razlike između apodiktičkih i kazuističkih zakona, istaknutih u
prethodnom poglavlju knjige. Apodiktički zakoni su široki, opšti, direktni
iskazi načela, poput Deset zapovesti. U ovom odseku prvi put se srećemo s
kazuističkim zakonima. Oni su često povezani sa specifičnim kaznama. Zakoni u
Izlasku 21,2 – 22,17 uglavnom su kazuistički zakoni. Tekst u Izlasku 22,18 –
23,19 sadrži mnoge apodiktičke zakone, uz nekoliko kazuističkih, ubačenih za
“meru dobru”.
Pošto
smo upravo proučili Deset zapovesti, impresioniraće te koliko je od ovih zakona
u tesnoj vezi s onih “deset reči”. Ako si uradio prvu vežbu, nesumnjivo si
zaključio da je s gotovo svakom zapovešću povezan najmanje jedan kazuistički
zakon, a s nekima su povezani čak brojni slučajevi. Mogući izuzeci su druga
zapovest protiv idolopoklonstva i deseta protiv priželjkivanja tuđeg. Međutim,
treba da se podsetimo da se o drugoj zapovesti prošireno govori u tekstu neposredno ispred ovog
(slučajevi u 20,23; 22,20 takođe se mogu povezati s tom zapovešću), i da deseta
zapovest po svom karakteru nije zapovest koja govori o delanju. Deseta zapovest,
u stvari, mogla bi da stoji iza mnogih od tih zapovesti, kao stav koji vodi u
kršenje zakona.
Prva
zapovest se nesumnjivo nalazi u pozadini teksta u 23,13. Pominjanje imena drugih
bogova povezano je s obožavanjem drugih bogova i zato je zabranjeno. Tekst u
22,28, kojim je zabranjeno ruženje Boga [sudija], povezan je s trećom zapovešću.
Zapovest o suboti delimično je ponovljena i proširena u 23,10-12. Tekst u
21,15.17 traži smrtnu kaznu za one koji napadaju svoje roditelje ili ih ruže,
čime proširuje petu zapovest.
U
tekstu 21,12-15 dato je proširenje šeste zapovesti protiv ubijanja, na mestu gde
su dati zakoni koji zabranjuju nanošenje povreda ili napade na druge ljude.
Tekst u 22,16.17.19 u vezi je sa zapovešću protiv preljube. U prvom primeru,
blud izgleda da nije svrstan u grupu s preljubom, ali ima određene posledice,
dok je drugi primer, polno opštenje sa životinjama, po svoj prilici svrstana u
kategoriju s preljubom. Razrada osme i devete zapovesti, koje govore protiv
krađe i lažnog svedočenja, ima u ovom odseku previše da bi sve bile
pomenute.
Potrebno
je da zapazimo nekoliko činilaca. Nesporno je da je veliki broj tih zakona
direktno ili indirektno povezan sa zakonom Deset zapovesti. Isto se odnosi i na
druga dva glavna odseka o zakonima u Petoknjižju — 3. Mojsijevoj od 17. do 25.
glave i 5. Mojsijevoj od 12. do 28. glave. Ako bismo izostavili zakone koji se
tiču žrtava u svetilištu, sveštenika i prazničnih dana, većina zakona stoji u nekoj vezi s Deset
zapovesti. Svrha tih zakona je pokušaj da se načela sadržana u zakonu Deset
zapovesti primene u životu.
Sasvim
prirodno nastaje pitanje: Do koje mere treba danas poštovati te kazuističke
zakone? Jesu li oni i dalje na snazi? Moj kratak odgovor bio bi da sve njih treba poštovati u načelu. Kao što smo videli, oni su,
opšte uzev, primene božanskih principa na Izrailjevu specifičnu istorijsku
situaciju. Ti zakoni pokazuju kako je Bog očekivao od Izrailja da živi u svom
konkretnom prostoru, vremenu i kulturi. Kultura i vremena se menjaju. Načela se
ne menjaju, ali menjaju se
njihove primene. U onoj meri u kojoj se u tim zakonima ogleda božanski princip,
oni treba da budu poštovani. Međutim, ukoliko nešto što je promenjivano u
Izrailjevom okruženju više nije primenjivo u našoj kulturi, moramo to preraditi
i prilagoditi našim uslovima.
Većina
od nas više nema volove koji bodu rogovima, ali možda imamo pse koji ujedaju,
ili možda bezobzirno vozimo automobile. Mi danas nemamo robove, ali imamo
radnike i učenike koji zaslužuju korektan i ljubazan
tretman.
Merilo
za svaki zakonik je uglavnom u ovome — ko dobija pomoć i zaštitu. Da li zakoni
štite interese privilegovanih i moćnih, ili brane slabe i ugrožene? Očekivali
bismo da Božji zakoni čine ovo potonje i zato ovaj odsek o zakonima obilno
ilustruje predmetnu misao.
Našem
svetu se ne dopada pojam sluge; on naročito ne voli ropstvo. Međutim, ti običaji
su na području drevnog Bliskog istoka bili gotovo sveopšta pojava. Danas bismo
možda žalili što Bog nije u jednoj velikoj zapovesti zabranio ropstvo. Očigledno
je da On to nije učinio, ali
je uložio veliki trud da ropstvo učini humanijim i uputi pravcem koji će se
završiti slobodom za sve robove.
Najbolji
način da se ovi zakoni o slugama i robovima istinski razumeju jeste uporediti ih
s drugim zakonicima s područja drevnog Bliskog istoka. Želiš li više
pojedinosti, obrati pažnju na citate na kraju ovog poglavlja. Za sada ću ti dati
dokaz samo u vidu rezimea.
Robovi
u Mesopotamiji i Izrailju bili su uglavnom domaći robovi. Iako su bili članovi
domaćinstva i priznati kao ljudska bića, robovi su istovremeno bili i pokretna
imovina. Mesopotamski rob je bio žigosan, a njegovo/njeno porodično poreklo i
mesto rođenja nikada nisu bili zapisivani. Obeštećenje za uvredu/ povredu roba
davano je njegovom gospodaru. Rob je mogao biti dat kao zalog za pozajmicu i
prodat ili razmenjen.
Iako
izrailjski zakoni nisu bili idealni, oni su znatno humaniji, odišu znatno većim
čovekoljubljem. Oni traže da se s robovima postupa više kao s ličnostima. U
Izlasku 21,20 kaže se da je gospodar kriv ako pretuče roba na smrt. Ta odredba
je jedinstvena u drevnim bliskoistočnim zakonima. Takođe je bez presedana propis
da rob ili robinja, ukoliko pod rukom svog gospodara izgube oko ili zub,
automatski dobijaju slobodu.
U
Hamurabijevom vavilonskom zakoniku, neko ko robu pomogne u bekstvu ili skriva
odbeglog roba, biva osuđen na smrt. Sasvim se suprotno nalaže u 5. Mojsijevoj
23,16.17. Robove koji traže zaklon kod Izrailjaca ne treba vraćati, već oni mogu
da odluče gde žele da žive i ne smeju biti zlostavljani.
Mnogi
zakoni o ropstvu iz Petoknjižja zvuče okrutno za naše uši, ali moramo imati na
umu da su oni predstavljali veliki napredak u odnosu na zakone u svetu kojim je
Izrailj bio okružen. Osim toga, oni usmeravaju u dobrom pravcu i ispoljavaju
ispravne tendencije.
U
tim zakonima posebno se pominju i neke druge grupe. Izrailjcima se u dva navrata
posebno zabranjuje da zlostavljaju ili tlače strance (22,21; 23,9). Navedeni
razlog glasi — zato što je Izrailj bio “tuđin” u Egiptu. Bog je bio milostiv
njima kao tuđincima i zato oni moraju biti milostivi prema onima koji imaju
njihov nekadašnji status. Zlostavljanje takvih ljudi značilo bi odvajanje
Izrailjaca od sopstvene istorije.
Niko
ne sme da iskorišćava udovice i siročad. Bog će čuti njihovu viku i oštro
kazniti one koji ih zlostavljaju. Zlostavljanje udovica i siročadi gnevi Boga
(22,22-24).
Dužnike
su u drevnom bliskoistočnom društvu često maltretirali. Utamničenje ili bacanje
u ropstvo mogli su biti posledica neplaćenog duga. Bog se brine za takve ljude.
Njima se ne sme nametati kamata, a ako se od njih kao zalog uzme odeća koja ih
greje noću, ona im mora biti vraćena do zalaska sunca. Njima treba omogućiti da
noću budu toplo pokriveni (22,25-27).
Siromašnima
se ne sme uskraćivati pravda (23,6). Sudovi moraju biti korektni. Osim toga,
siromašnima treba obezbediti besplatnu hranu (23,11)! Ova briga za strance,
udovice, siročad, dužnike i siromašne zaista je jedinstvena. Hamurabijev zakonik
i drugi drevni bliskoistočni kodeksi gotovo da ne pokazuju nikakvu brigu za
manje srećne pripadnike društva. Neizrailjski zakoni svojim najvećim delom
čuvaju interese više klase — zemljoposednika i robovlasnika. Ljudski život je
jeftin, dok se imovina vrlo visoko vrednuje. Mnogi prestupi koji se odnose samo
na imovinu predviđaju smrtnu kaznu za vinovnike. Izrailjski zakoni brinu za one
koji su u nepovoljnijem položaju i vrednuju ljudski život više od imovine.
Uz
pitanje tretmana “manje srećnih”, zakonici se mogu ocenjivati i po osnovu kazne.
Ispitivanjem zlodela koja se sankcionišu najtežim vrstama kazni možemo
zaključiti šta je zapravo najvažnije. Ispitivanjem gde se u izrailjskom zakonu
predviđa smrtna kazna saznajemo mnogo o o tome što Bog smatra
važnim.
Smrtna
kazna se deset puta traži u 21. glavi. Zapazi da pod “istrebiti” u 22,20 ja
podrazumevam smrt. Ta kazna je predviđena za ubistvo i namerno ubijanje
(21,12.14), napadanje i psovanje svojih roditelja (21,15.17), otimanje
[kidnapovanje], a potom zadržavanje ili prodavanje osobe (21,16), držanje u
vlasništvu vola za koga se zna da ubija, koji ponovo ubije (21,29), vračanje
(22,18), polno opštenje sa životinjama (22,19), žrtvovanje drugim bogovima
(22,20) i zlostavljanje udovica i siročadi (22,24).
Sve
su to gresi protiv ljudskih bića ili
Boga.
Gresi protiv imovine ne smatraju se zločinima koji povlače smrtnu kaznu. Tako
nam biva očigledno da su ljudi Bogu važniji od stvari.
Imaj
takođe na umu da je većina tih nedela direktno povezana s Deset zapovesti. Ako
pretpostavimo da je vračanje oblik obožavanja drugih bogova ili duhova, jedini
izuzetak je postupanje prema udovicama i siročadi. U ovom poslednjem slučaju
tekst kazne je drugačiji. U svim drugim slučajevima tekst kazne nam sugeriše da
će neka osoba izvršiti kaznu, dok u tom slučaju Jahve kaže: “Pobiću vas mačem.”
Prestupnici u ovom slučaju suprotstavljaju se ne samo ljudima, nego i
Bogu.
Misao
koja iza ovoga stoji jeste da Bog brine za ta ljudska bića. On je “milostiv”
(22,27). Kada se brineš za nekoga, ti obezbeđuješ da se to praktično vidi u
odredbama zakona i u svakodnevnom životu.
Među
zakonima koji kao kaznu traže nadoknadu ili globu nalaze se oni koji se odnose
na povredu nanetu ljudskom biću bez smrtnog ishoda (21,19), na određeni čin
nasilja protiv robova (21,26-32) i na krađu ili uništavanje imovine (22,1-15).
Neko će možda i miraz [prćiju]
shvatiti kao nadoknadu ili globu u slučaju kada onaj koji je zaveo
devojku mora da plati, čak i ako kada ne može da je dobije za ženu
(22,16.17).
Takvo
kažnjavanje jasno pokazuje da su ti gresi manje bitni od onih za koje se izriče
smrtna kazna. Oni se uglavnom odnose na povrede ljudskih bića i ogrešenja o
imovinu, uključujući krađu. Ovaj spisak potkrepljuje ono što je ranije rečeno:
prema tim zakonima, stvari su manje
važne od ljudskih bića i Boga.
Iako
nam se možda neće svideti činjenica da je Jevrejima bilo dozvoljeno držanje
robova i da su sluškinje tretirane drugačije od slugu, od tih zakona možemo još
mnogo naučiti. Oni su nedvosmisleno Božje prilagođavanje Izrailjevoj kulturi,
koja je bila robovlasničko patrijarhalno društvo. U svim zakonima težilo se
smanjivanju zlostavljanja i upućivanju Izrailja na pravac kojim bi trebalo da
ide. Taj narod robova dobio je zakone s kojima će moći da živi, ali i koji će ga
“gurati” u dobrom pravcu. Oni su bili putnici-hodočasnici i narod koji se kretao
ka jednom velikom idealu.
Pre
nego što kompletiramo ovaj odsek, dva specifična pitanja zaslužuju da o njima
razmislimo: subota i pravilo leks
talionis.
Tekst
u Izlasku 23,10-12 ponovo navodi neke delove četvrte zapovesti i znatno je
proširuje. U 20. glavi Izlaska naređeno je da se svi ljudi i životinje odmaraju sedmog dana. U 23. glavi Izlaska Izrailju je
zapoveđeno da omogući i zemlji da se
odmara. Pošto nije logično da se zemlja odmara svakog sedmog dana, određeno je da se zemlja odmara
svake sedme godine. To znači da
zemlju svake sedme godine treba ostaviti neuzoranu, nezasađenu i neupotrebljenu.
To isto treba učini i s vinogradima i maslinjacima. A razlog je da bi siromašni
i divlje životinje mogli da jedu ono što je ostalo. Tu se, verujem, podrazumeva
da i vlasnici mogu odatle da uzimaju hranu.
Zapazimo
da se ta zapovest ne pojavljuje samo ovde nego, u proširenom obliku, i u 3.
Mojsijevoj 25,1-7. Izrailjcima se posebno zapoveda da puste “neka praznuje
zemlja subotu Gospodnju” (3. Mojsijeva 25,2). Ista zamisao pominje se i u 5.
Mojsijevoj 15,1-3 i 31,10, gde se dodaje da u to vreme treba oprostiti dugove
siromašnim Jevrejima. To je “godina oslobađanja” od dugova.
Neposredno
se nadovezujući na raspravu o subotnoj godini, 3. Mojsijeva ide korak dalje u
pogledu ideje o suboti. Sedam subotnih godina treba brojati — i to je četrdeset
devet godina. Godina koja nastupa potom, pedeseta godina, jeste oprosna godina,
kada treba proglasiti slobodu. Pažljivim čitanjem teksta vidimo u čemu se
sastoji ta “sloboda”. To je sloboda od statusa otuđenja zbog gubitka
zemlje.
U
jednom agrarnom društvu zemlja je primarno sredstvo kojim ljudi stiču status i
zarađuju za život. Međutim, zemljovlasnik svoju zemlju ponekad mora da daje u
zalog ili u zakup, kako bi vratio neki dug. U izrailjskom društvu dužnik je to
činio tako što je zemlju predavao svom poveriocu. Međutim, da bi se zemlja
sačuvala u krugu porodice, svake pedesete godine svako takvo zakupljeno
zemljište se vraćalo prvobitnom vlasniku ili njegovim naslednicima. To je
sprečavalo da ljudi padnu u trajno siromaštvo zbog gubitka svog izvora
izdržavanja. Drugim rečima, ljudima se darovao odmor od bezemljaškog
statusa.
Budući
da primenu ovakve subote nije bilo praktično izvršiti svake sedme godine, to se
događalo svakih pedeset godina. Godinu dana pre te jubilarne ili oprosne godine,
svi dugovi su bili opraštani, tako da je oprosna godina svakome, ekonomski,
davala mogućnost novog početka. Nije dakle neobično što u Jevanđelju po Luki
Isus svoj dolazak upoređuje s prednostima oprosne godine (Luka 4,18.19). To je
konačni subotni odmor. Neko će se možda prisetiti jedne crnačke duhovne pesme
koja drugi Gospodnji dolazak upoređuje s tom jubilarnom, oprosnom godinom.
Poređenje je sasvim na mestu.
Poštovaoci
subote naći će posebno značenje u načinu na koji Petoknjižje proširuje njeno
značenje. Ono počinje danom odmora za
nas i završava se godinama odmora za zemlju i “manje srećne” druge ljude. Šta bi se
dogodilo kada bi naše svetkovanje sedmičnog dana odmora postalo polazna tačka za
moćno objavljivanje savremene subotne i oprosne godine, kada bismo se zapregli
da nahranimo i oslobodimo sve one koje Gospod ljubi? Može biti da smo tek
započeli s istraživanjem onoga što Bog želi da učinimo dok svetkujemo sve ono što subota
podrazumeva.
U
Izlasku 21,23-25 — oko za oko, zub
za zub, itd. — zakon izražava nešto što se obično naziva terminom lex talionis, ili zakon odmazde. Taj
zakon je često prikazivan kao primitivan i varvarski. Ružne priče po kojima neko
nekome vadi oko zbog osvete za izvađeno oko navodile su na zaključak da će na
kraju ceo svet biti slep. Isti zakon se pojavljuje i na drugim mestima u
Petokjižju (5. Mojsijeva 19,21; 3. Mojsijeva 24,19). U tom kontekstu zakon
sasvim sigurno nije zamišljen da istakne ideju odmazde. Naprotiv, on ispravlja
dve sudbene greške i smatra se putokazom napretka. Prvo, zakon je predviđen da
obezbedi da težina kazne odgovara težini zločina. U kontekstu Izlaska 21,22-25,
ako plod u utrobi pretrpi samo malu štetu, odgovarajuća kazna će biti mala
globa. Međutim, nastane li ozbiljna povreda, kazna mora biti teže prirode.
Drugo,
taj zakon je predviđen da reši problem koji je u praksi poznat kao zakon protiv
svađa i neprijateljstava koji zahtevaju odmazdu, brzu i preteranu. Ako uzmeš
jednog od naših, mi ćemo uzeti tri od tvojih. Nasuprot takvom shvatanju osvete
stoji princip sadržan u lex talionis — jednakost. Ne uzimaš više
nego nešto što je, grubo ocenjeno, ekvivalent onoga što si izgubio. Na taj način
kazna treba da odgovara zločinu po vrsti i obimu.
U
kontekstu izrailjske kulture ovaj zakon je bio korak u dobrom pravcu — dalje od
odmazde, krvnih neprijateljstava i preteranog reagovanja na nepravde. Bio je
zamišljen da istakne adekvatnost, jednakost i nadoknađivanje, kako bi sistem bio
korektan.
Citirajući
taj princip u Mateju 5,38, Isus je reagovao na iskrivljenje zakona lex talionis u svome vremenu, zakona
odmazde. Šta je mogao drugo učiniti u jednom društvu u kojem je lex talionis bio pogrešno shvaćen i
iskrivljen? Pozivao je ljude da na zlo uzvrate dobrom — a to je upravo smer na
koji je upućivalo i samo Petoknjižje.
Zapravo,
s izuzetkom smrtne kazne, nigde se u Starom zavetu fizičko sakaćenje ne traži
kao kazna za učinjenu nepravdu. Čak je i sama smrtna kazna utemeljena na
principu jednakosti u zakonu lex
talionis. Jedan život je jednako jedan život. Ubica ne može da kupi svoju
slobodu (4. Mojsijeva 35,31). Tako imamo da je lex talionis — opšti princip koji
upućuje na pravedno suđenje u smislu ravne nadoknade. Zakon nije varvarski, nego
korektan, fer.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Izlasku 23,14 – 24,18 pročitaj najmanje dva puta. Čitajući, traži odgovore na
sledeća pitanja:
1. Koja
tri praznika je Bog tražio od Izrailjaca da svetkuju? Ko treba da bude prisutan
na tim svečanostima? Da li je tekst u 23,18.19 na neki način povezan s tim
praznicima? Uz pomoć nekog biblijskog rečnika pokušaj da nađeš što više o svakom
od tih praznika.
2. Čitajući
23,20-33, ispiši pojedinosti o tome kako će Bog voditi Izrailj u preuzimanju
Hananske zemlje. U čemu se sastoji postupak? Da li to zvuči kao da Izrailj treba
da se upusti u bitku? Zašto? Kakav je udeo Izrailja u tom preuzimanju? Kakav je
Božji udeo? Konačno, koju će zemlju zauzeti Izrailj?
3. Načini
spisak stvari koje Bog navodi o odnosu Izrailja prema tadašnjim stanovnicima
Hanana. Šta Izrailj naročito mora da izbegava? Šta će se dogoditi ako Izrailj u
tome ne uspe?
4. Šta
se od Izrailja očekuje u odgovoru Božjem “anđelu”? Šta se očekuje od Izrailja da
učini u odgovoru Bogu? Ako Izrailjev odgovor bude valjan, kakve će blagoslove to
doneti?
5. Ispiši
kako je tekao postupak potvrđivanja zaveta, u 24. glavi Izlaska. Zašto se taj
proces smatra neophodnim, nakon onoga što se dogodilo na Sinaju? Šta je, po tvom
mišljenju, bilo sadržano u “knjizi zavetnoj” (24,7)?
6. Pregledaj
i obnovi ceo zavetni postupak, od 19. do 24. glave. Kroz kakve faze Bog vodi
izrailjski narod? Šta Bog želi od svog naroda? Šta ti ostaje u mislima posle
proučavanja ovog odseka?
l
Istraživanje Reči
Ovaj
odsek knjige Izlazak prelazi sa zakona koji se bave svakodnevnim životom na
posebne zakone koji se bave praznicima i žrtvama. Završava se saopštenjem o
načinu na koji će Bog uvesti Izrailj u Obećanu zemlju i potvrđivanjem
zaveta.
Značajan
je podatak o uključivanju praznika u Knjigu zaveta. Izrailju se, u 23,14-17, tri
puta zapoveda da svetkuju. Zapovest
se izriče u vezi sa svakim od Izrailjeva tri praznika. Ta zapovest je podjednako
deo Božjeg plana kao što je i činiti što je pravedno i kloniti se krađe. Jahve
ne samo što želi da Njegov narod
svetkuje praznike nego i zapoveda da
praznici budu deo Njegovog zaveta. To je na određeni način poruka onima među
nama koji pojmove kao što su radost služenja Bogu, zajednička obedovanja,
bogosluženja u prirodi ili pod šatorima i časove za okupljanje i druženje
vernika, posmatraju kao sporedna događanja u religiji. Svetkovanje je bitan
deo Božjeg plana za Njegov narod Izrailj.
Drugi
tekstovi iz Petoknjižja takođe govore o ista tri praznika (Izlazak 34,18-23; 5.
Mojsijeva 16,1-17; 3. Mojsijeva 23,1-44). Te svečanosti su najvažniji događaji u
izrailjskom godišnjem verskom kalendaru i poklapaju se s tri glavna događaja u
njihovoj agrarnoj godini: rana žetva ječma, žetva drugih žitarica oko dva meseca
kasnije i berba voća i drugih kultura u jesen.
Prvi
od ta tri praznika je Praznik beskvasnih hlebova. On je padao neposredno posle
Pashe, od 15. do 21. dana prvog meseca Izrailjevog verskog kalendara. To vreme
odgovara našem martu/aprilu. Tokom toga praznika održava se obred prvina, pri
čemu se Bogu prinosi jedan snop od prvih količina žetve ječma. U agrarnom
smislu, praznik je proslavljao Boga za prvinu od nove žetve, dok je u
religijskom smislu služio kao podsećanje na Izrailjev izlazak iz Egipta takvom
brzinom da nisu imali vremena ni da stave kvasac u hleb.
Drugi
od tih praznika zove se Praznik žetve ili sedmica, ili Pedesetnica. On je padao
pedeset dana posle Praznika beskvasnih hlebova u Izrailjevom trećem verskom
mesecu — po našem računanju, maj/juni. Bio je to praznik velike radosti, kada se
proslavljala žetva svih žitarica osim ječma. Pšenica od te nove žetve prinosila
se Bogu tokom praznika. U verskom smislu ona je služila kao podsećanje na
davanje zakona na gori Sinaj.
Treći
praznik se zove Praznik berbe ili Praznik senica. Sedmi Izrailjev mesec, od 15.
do 21. dana, bio je termin za taj praznik — po našem računanju,
septembar/oktobar. Počinjao je petnaest dana posle praznika truba, a pet dana
posle svečanog dana Pomirenja. Taj period velike radosti i sreće nastupao je na
kraju Izrailjeve berbe
voća. U religioznom smislu, on je podsećao na putovanje pustinjom iz Egipta do
Hanana i na Božje staranje i ljubav tokom tog perioda.
Iako
tekst iz Izlaska ne daje sve ove podatke, on se uklapa u sliku, ako pažljivo
čitaš. Zapovest da “niko ne izađe preda me prazan” (15. stih) prilikom Praznika
beskvasnih hlebova verovatno se odnosi na donošenje dara sa žetve ječma. Za
Praznik žetve traže se prvine od useva koje “poseju” (16. stih), što su
verovatno žitarice, dok Praznik berbe zahteva useve koji se “sabiraju”, a to je
voće.
Iako
17. stih izričito traži da dođu samo muškarci, ti praznici su u stvarnosti bili
pravi porodični praznici. Dobar
primer za to je porodica Samuila i Elkane, koji su zajedno praznovali. Smatram
da se plural iz 14. stiha koji u jevrejskom znači “ti” odnosi na celo telo
izrailjskog naroda.
Tekst
u Izlasku 23,18.19 verovatno predstavlja različite uredbe. Prva se može odnositi
na Praznik beskvasnih hlebova, ali
sledeće dve izgleda da su opšteg karaktera. Poslednja uredba kaže da jagnje ne
treba kuvati u mleku njegove majke. Ta uredba je osnov za judejska pravila u
ishrani, koja zabranjuju uzimanje mleka i mesa u isto vreme. Neki su tvrdili da
ta zabrana dolazi od toga štoje taj običaj postojao u hananejskim verskim
obredima. Za takvo objašnjenje nemamo nikakvih dokaza.
Pre
potvrđivanja zaveta Bog želi da Izrailju dâ pregled onoga što ima na umu za
njihovu budućnost. Nema sumnje da su mnogi pitali: “Kuda idemo odavde i šta će
se dalje događati?” Što je još važnije, hteli su da znaju: “Šta ima Bog na umu s
nama?” Bog im na ta pitanja milostivo odgovara.
Kakav
postupak će Bog primeniti da bi doveo Izrailj u Hanan? Prvo, kaže, poslaće pred
njima anđela da ih štiti i dovede na mesto koje je sâm pripremio. Bez obzira šta
bismo mogli reći o tom anđelu, on predstavlja Boga Jahve i obavlja Njegov posao.
Božji vesnik — Njegova produžena ruka — štitiće ih i voditi do mesta koje je On
pripremio za njih.
Kada
budu došli u Palestinu, Bog će zatrti, zbrisati njihove neprijatelje. Pustiće
svoj “strah” pred njima i “uplašiće” svaki narod s kojim se susretnu (27. stih).
Neki su smatrali da je reč o bolesti ili pošasti, ali je verovatnije da je reč o
velikom strahu i potištenosti koji dolaze na one koji shvataju da protiv sebe
imaju Boga i da ne mogu pobediti. Taj strah će učiniti da okrenu leđa i
pobegnu.
Bog
će upotrebiti i stršljene da istera neke od naroda. Ako je to doslovno tako,
možeš li zamisliti užas ogromnih rojeva insekata sa žaokama koji se spuštaju na
tvoj grad? Razumljivo je, dakle, što Bog kaže da će ljudi te zemlje biti obuzeti
užasom, “uplašeni”!
Sve
to, međutim, neće se dogoditi preko noći pa ni u toku samo jedne godine!
Odigraće se u jednom periodu vremena, da zemlja ne bi opustela, pa da se u njoj
namnože divlje životinje koje se više ne bi mogle držati pod kontrolom. Malo po
malo, kako narod bude brojčano rastao, Bog će proterivati ranije stanovnike, u
srazmeri s narastanjem Izrailjeve sposobnosti zauzimanja
zemlje.
Jahve
će ih na kraju utvrditi u zemlji. Granice će im se protezati od Crvenog mora
(verovatno Akaba zaliv) na istoku (i jugu) do “Mora Filistejskoga” (Sredozemnog
mora) na zapadu. One će se prostirati od pustinje na jugu (Sinajska pustinja) do
“reke” (Eufrata) na severu. Te granice su bile pozamašne i u potpunosti
ostvarene tek za vreme Davida i Solomuna.
Sâm
prolazak jasno pokazuje da će to biti Gospodnji posao. Učiniće to On i/ili
Njegov anđeo. Nema izričitog pominjanja da se Izrailj bori ili uzima oružje.
Jedini nagoveštaj da je Izrailj možda trebalo nešto da učini nalazi se u 31.
stihu gde, nakon što mu Bog predaje narod te zemlje, Izrailj ima zadatak da ih
“oteraju”. To bi se moglo odnositi jednostavno na isterivanje posle njihovog
poraza ili pokoravanja. To je potkrepljeno kontekstom koji sledi, kada se
Izrailju zabranjuje zbližavanje s tim narodom. Prema tome, stvarna aktivnost
pokoravanja Izrailjevih neprijatelja nalazi se u rukama Boga Jahve. On će sve to
izvršiti!
Šta,
onda treba da učini Izrailj? Imaju li oni neku obavezu ili odgovornost? Svakako.
Njihov zadatak je lako izraziti, ali im je bilo teško da ga izvrše. Trebalo je
da budu poslušni Gospodu i Njegovom vesniku i da ga slede.
Osnovni
odgovor u vidu poslušnosti i odanosti izražava se na mnogo različitih načina.
Odgovarajući Gospodnjem anđelu, Izrailj treba da pazi, da “sluša”, da ga “ne
srdi”, da “dobro sluša” i “ustvoriš sve što kažem”. U pozitivnom smislu, Izrailj
mora da “služi Gospodu Bogu svojemu”.
U
negativnom smislu, Izrailj ne sme da se klanja hananejskim bogovima, da im
služi, niti da čini “što oni čine”. Izrailjci će morati da obore tuđe,
hananejske idole i da sruše njihove svete kamenove. Taj narod mora biti oteran
iz zemlje, jer tamo ne može da živi. S njima se ne sme učiniti nikakav zavet,
“vera”, a ni s njihovim bogovima, jer bi Izrailja poveli stranputicom.
Obožavanje njihovih bogova biće zamka.
Ako
Izrailj bude bio odan i poslušan, Bog ne samo što će ih uvesti u zemlju nego će
od Njega primiti i mnoštvo drugih blagoslova. Biće blagosloveni njihova hrana i
njihova voda. Bolesti će biti uklonjene. Neće biti ni neplodnosti niti pobačaja
među ženama, a narod će živeti pun životni vek.
Putovanje
se može jednostavno rezimirati. Bog će silno delovati, vodeći Izrailj u sigurni
dom u Hananu. On će biti njihove bitke. Oni moraju da izbegavaju svaki dodir s
lokalnim stanovništvom i njihovim bogovima. Oni moraju biti potpuno odani i
poslušni Gospodu, pa će ih On obilno blagosloviti, na mnogo praktičnih načina.
Zvuči zaista dobro!
Međutim,
ima tu jedna zamka, jedno “ali”. Možda ste je prevideli, čitajući na brzinu. Ne
sme biti pobune. Ako se pobune (ili,
pretpostavljam, pokažu neposlušnost), praštanja neće biti (23,21). To nije samo
izostajanje obećanja o praštanju. To je jasan iskaz da praštanja neće biti.
Zašto? Kako Izrailjci s tim uopšte mogu da žive? Zar oni ne greše? Zašto se
stiče utisak da je Bog okrutan?
Odgovor
se, smatram, nalazi u kontekstu. To je prva osnovna izjava zaveta. Taj
beskompromisni iskaz pokazuje kako bi stvari trebalo da izgledaju u idealnim
odnosima. Ozbiljnost s kojom Bog pristupa tom odnosu naglašena je jasnim iskazom
o prirodi zavetnih principa. Bog zaslužuje i zahteva nepodeljenu odanost.
Neposlušnost vodi u smrt.
Kada
Izrailjci, u Izlasku, 32. glavi, čine svoj prvi greh sa zlatnim teletom, Bog
pokazuje da se opominje tog zaveta. Kasnije On, razume se, nudi milost i
praštanje (34,7.9). Ali, stvarno značenje milosti čovek može razumeti tek kad se
istinski suoči sa smrću. Bog u svom zavetu ne iznosi milost i praštanje kao
zahtev. Te reči su tačno ono što same i znače: milost i praštanje — nešto što
Bog velikodušno nudi izvan onoga što
se traži. Do istinskog razumevanja i vrednovanja praštanja dolazi tek kada prvi
osnovni iskaz zaveta iznese stvarne uslove.
Taj
tekst, prema tome, služi kao podsetnik na zahteve stvarnog pravnog akta zaveta,
ili ugovora. Praštanje je milostivi dodatak koji nije obavezan u tekstu
zaveta.
Jesu
li oni tada stvarno shvatili, ili da li mi stvarno shvatamo šta to
znači?
Završeno
je davanje posebnih odredaba i zakona. Definisani su Božji planovi za budućnost.
Došlo je vreme da se potvrdi zavet. U 24. glavi dat nam je pregled tog
postupka.
Prva
dva stiha 24. glave sadrže Božja uputstva o načinu na koji Mojsije treba da
postupi posle overe, ratifikacije zaveta. U tekstu u 24,3-8 dat je pregled
ceremonijala potvrde zaveta. Od 9. stiha i dalje Mojsije i starešine Izrailja
postupaju u svemu prema uputstvima iz 1. i 2. stiha. Evo redosleda u
ratifikaciji zaveta:
1. Mojsije
iznosi pred narod usmeno “sve reči Gospodnje i sve zakone”
(24,3). Reči se odnose na Deset
zapovesti (20,1), a zakoni na druge
zakone, upravo izložene od 21. do 23. glave (vidi 21,1).
2. Narod
uglas odgovara i izjavljuje: “Činićemo sve što je rekao Gospod.”
3. Mojsije
zapisuje sve što je Bog rekao, što
je, kako verujem, sadržaj prve tačke.
4. Mojsije
podiže oltar i postavlja dvanaest stubova, koji predstavljaju dvanaest plemena
Izrailja.
5. Mojsije
zapoveda mladićima da prinesu žrtve.
6. Mojsije
uzima krv od žrtava i deli je na dva dela. Jednu
polovinu stavlja u zdele, a drugu izliva na oltar.
7. Mojsije
čita narodu knjigu zavetnu.
Smatram da se to odnosi na zapis pomenut u tački 3.
8. Ljudi
se zavetuju da će činiti sve što je Gospod rekao i da će biti
poslušni.
9. Mojsije
uzima krv i prska njome narod. To
je ona polovina krvi od žrtava koja je bila sačuvana u zdelama. Ona se označava
kao krv zaveta.
10. Mojsije
i starešine odlaze u goru da bi se susreli s Bogom i da bi jeli pred Njim.
Mnogo
toga možemo naučiti od redosleda ratifikacije zaveta.
Proučimo
sada šta se događalo sa stanovišta tri ključna aktera — Boga, Mojsija i
naroda.
Bog
je nesumnjivo inspicijent, ili upravnik scene u kontekstu zaveta. Mojsije i
narod reaguju i odgovaraju na Njegovu zapovest. On postavlja granice
približavanja, a onda daje svoje reči i svoje zakone. U tom postupku Bog
demonstrira svoju prisutnost. Odlazeći na goru posle objavljivanja i prihvatanja
zaveta, Mojsije i starešine vide
Boga. Izgleda da ne vide Njegovo lice, jer opisuju providnu podlogu pod
Njegovim nogama, kao “delo” od kamena safira ili lapis lazuli. To je Božji
zavet; kada ga čini, On je aktivan i prisutan.
U
zavetnom postupku Mojsije ima značajnu ulogu. On je posrednik. Bez posrednika
zavet ne bi ni nastao. Ceo postupak naglašava naročiti Mojsijev status. On je
jedini koji pristupa Bogu (24,2).
Odgovor
naroda ima bitan značaj za zavet. Izrailjci, kao telo, moraju razumeti ono što
Bog govori i čini i reagovati na to. Nešto što se posebno izdvaja u postupku
zaveta je veliki uložen trud da se obezbedi da ga narod razume. Narodu se usmeno
upućuju posebni uslovi zaveta a onda se, pošto su napisani u knjigu, čitaju
naglas pred narodom. Napisana je knjiga, kako bi ostao jasan zapis Božjih reči i
da bi se te reči, po potrebi, mogle uvek iznova čitati. Bog želi svestan odgovor
obaveštenog naroda. Narod prihvata poslušnost, ne jednom, nego dva puta.
Narod
i Bog overavaju zavet uz živopisne ceremonije, kako bi prihvatanje bilo
sigurnije. Prinose se žrtve. Podiže se oltar i dvanaest stubova. Krv se prska po
oltaru i po narodu. Većina od nas ne bi zaboravljala kada bi krv bila prskana po
nama! To je jedini primer u Starome zavetu kada se krvlju direktno prska
mnoštvo.
Starešine,
kasnije, vide Boga i jedu i piju u Njegovoj prisutnosti. Na taj način, završava
se veličanstveni obred “venčanja” Boga i Izrailja — podizanjem mesta za
održavanje bogosluženja, žrtvama, krvlju i ceremonijalnim svetim
obedom.
Hrišćani
ne mogu a da sve to ne vide očima onih koji veruju u Isusa i da te žrtve i obed
u Božjoj prisutnosti ne uporede s večerom Gospodnjom. Rani hrišćani judejskog
porekla nisu mogli, a da obred večere Gospodnje ne gledaju kroz prizmu one
ratifikacije zaveta. Ponovno proživljavajući te događaje, verujem da su ih
posmatrali očima zavetne zajednice i zavetnih odnosa.
Žrtva
i obed potvrdili su odnos. Žrtvena krv bila je poprskana po oltaru (koji
predstavlja Boga) i po narodu.
Žrtvena krv povezala je dve strane i učinila da postanu jedno. Zajedničko
obedovanje, u semitskoj kulturi, nije samo fizičko uzimanje hrane. Ono
predstavlja uspostavljanje spona na društvenom nivou. Oni koji su jeli zajedno
ne mogu više ostati neprijatelji; naprotiv, postali su prijatelji preko hrane
koju su podelili. Izrailjske starešine na gori imaju obed zajedništva s Bogom.
Oni su sada u uslovima novog odnosa, zato što su obedovali
zajedno.
Večeru
Gospodnju današnji hrišćani često vide prvenstveno kao sredstvo sećanja i
očišćenja. Primanjem hleba i vina podsećamo se onoga što je Isus učinio za nas,
a i iznova smo očišćeni Njegovom smrću za nas. Ali koliko god da su važni, ti
elementi nam ne prenose celu priču. Večera Gospodnja je proslavljanje i ponovno
uspostavljanje prijateljstva. Mi u Božjoj prisutnosti jedemo i pijemo i iznova
učvršćujemo spone našeg zajedništva. Obred večere Gospodnje je, u određenom
smislu, svadbeni prijem, na kojem, družeći se, proslavljamo ono što je upravo
učinjeno zakonski. Radujemo se u novim sponama koje su načinjene. Žrtvom smo
postali jedno i sada jedemo u Božjoj prisutnosti.
Pošto
su Izrailj i Bog učvrstili svoj odnos, Bog Mojsija ponovo poziva u goru. Ono što
je Mojsije zapisao u knjigu Bog želi da rezimira na kamenim pločama. Ono što je
počelo rečima, zapisano je u knjigu, a sada Bog želi da Deset zapovesti budu još
trajnije, pa ih urezuje na kamene ploče. Taj odnos, prema onome kako je
predviđen, treba da bude neprekidan, trajan. Treba da ostane utisnut u
materijalu koji najduže traje, na kamenu.
Vrlo
je lako izgubiti se u detaljima dok čitamo različite delove teksta od 19. do 24.
glave Izlaska. Pošto smo došli na kraj tog presudno važnog teksta, potrebno je
da se podsetimo opšteg pregleda onoga što se dogodilo u ovom odseku, kako bismo
mogli jasno sagledati principe, kako one jasno izražene u materijalu, tako i one
koji nisu direktno izneti, ali se podrazumevaju.
Zapovesti,
zakoni i zavet jedino se mogu pravilno shvatiti u svetlosti priče o Izrailju.
Ako
se neki element izdvoji i posebno proučava, nastaje zbrka. Jedino narod koji je
Bog izbavio i vodio može da primi zapovest i da uđe u odnos zaveta. Zakon bez
zaveta je legalizam, a zavet bez zakona je prazan. I jedno i drugo je
bestemeljno — bez Izlaska. Svi
elementi moraju sarađivati u stvaranju ravnoteže i jedinstva.
Odnosi
su u srži celog
odseka. Bog se angažuje da bi se otkrio Izrailju i privukao ga u odnos sa sobom.
Ceo proces izbavljenja zamišljen je da povede ka zavetu, odnosu koji obostrano
obavezuje. Zakon upravlja odnosom, ali nepoštovanje zakona nije toliko kršenje,
koliko gaženje zaveta ili odnosa. Greh nije toliko nešto protiv zakona, koliko
protiv ličnosti Gospoda Jahve.
Značajni
događaji i odnosi treba da budu upamćeni na veoma upečatljiv način.
U
tom odseku ima mnogo zvukova, svetla, grmljavine i scenskih prikaza. Od onoga
što je blistavo prikazano u 19. glavi na gori, do živopisnog obreda u 24. glavi,
Bog stalno skreće pažnju na presudan značaj zaveta. On zaslužuje da bude oglašen
trubama, zapisan i urezan. Grmljavina, prskanje krvi po narodu i podizanje
stubova olakšavaju nam pamćenje. Zamisao kao da se ogleda u ovome: ako je nešto
važno, prikaži tu važnost na što je moguće više načina.
Važnost
ovih događaja kao obrazaca ili uzoraka za buduće događaje dovoljno je velika da
se ničim ne može prenaglasiti. Preostali
deo Starog zaveta i ceo Novi zavet vide događaje u ovim poglavljima kao one koji
obrazuju temelj. Na njih se stalno poziva, i na njih se neprekidno prave
aluzije. U Novom zavetu, posebno, često vidimo ponavljanja tumačenja, tako da je
to dodatna potvrda da je ono što se tamo događalo imalo centralni značaj. Kada
znamo šta se tada i tamo dogodilo, bićemo bolje pripremljeni da razumemo
tekstove koji nas vraćaju na ovaj deo Pisma.
l
Primena Reči
1. Mi
u našem društvu imamo ljude koji trpe zlostavljanja. Da li se još uvek na nas
odnose zakoni protiv iskorišćavanja siromašnih i hendikepiranih, bilo u celosti
ili delimično? Kada bi nam Bog danas davao precizne zakone protiv zlostavljanja
ljudi, kako je to učinio za Izrailj, kakve bi nam zakone dao, po tvom mišljenju?
Kakve kazne bi, po tvom mišljenju, on uključio u te
zakone?
2. Knjiga
Izlazak traži smrtnu kaznu za veći broj prestupa. Znači li to da mi kao hrišćani
treba da zagovaramo smrtnu kaznu? Zašto tako misliš? S kojim od zakona koji
traže smrtnu kaznu se slažeš? S kojima od njih se ne slažeš? Zašto? Na kom
osnovu si tako odlučio? Šta možemo naučiti od izrailjskih zakona sa smrtnom
kaznom?
3. Treba
li da tražimo odmazdu za krađu i oštećenja imovine? Da li se i danas mogu
primeniti kazne za “greh” protiv imovine? Zašto tako misliš? Šta reći o
povredama nanesenim ljudskim stvorenjima? Da li bi trebalo da plaćamo globe ili
odštete? Koji bi od principa iz tih zakona trebalo danas
primenjivati?
4. Imamo
li i mi praznike koje svetkujemo? Koji su to praznici? Da li bi trebalo da
proslavljamo dela koja je Bog učinio za nas? Kako treba to da činimo? Da li bi
bilo pogrešno proslavljati jevrejske praznike? Možemo li mi uspostavljati svoje
praznike? Čemu nas danas uče zakoni o praznicima?
5. Da
li hrišćani koje poznaješ vide zakone i zapovesti iz Petoknjižja u kontekstu
Božje istorije izbavljenja i odnosa s Njim? Zašto te zakone neki odvajaju od
Boga i Njegove ljubavi? Šta se događa ako dođe do odvajanja? Šta možemo učiniti
da ni mi ni drugi nikada ne zaboravimo ukupni kontekst zakona i
zaveta?
6. Kakvim događajima i odnosima u svom životu pridaješ značaj kao “velikim stvarima”? Kad je reč o tvojoj Crkvi — šta se obeležava na veličanstven, upečatljiv način, radi sećanja? Da li nešto naglašavaš i da li naglašavaš pogrešne stvari? Da li bi u tvom životu i Crkvi trebalo da bude više svetkovina? Šta je najvažnije, šta zaslužuje priznanje i pamćenje?
| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |