|
Različiti oblici molitve
1. MOLBA
2. ZAHVALJIVANJE
3. SLAVOSPEV
4. RAZGOVOR
5. NEIZREČENA MOLITVA
”Izlivajte
svoje srce pred Njim.” (Psalam 62,8)
S obzirom
da je molitva funkcija života duše, ona je gotovo isto tako
raznolika i istančana kao i život uopšte. Molitva se na vrlo
različite načine izražava: može biti smirena i misaona, goruća i čak
borbena. Molitva je stnje duha, stav srca, što se ponekad izražava
jednim jednostavnim uzdahom ili neizraženom misli ili pak
izgovorenim rečima.
Molitva
suočava dve ličnosti, jednu božansku, drugu ljudsku i time ostvaruje
nešto vrlo lično, intimno. Svi znamo da se razgovor između dve ili
više osoba ne uspostavlja prema nekim strogo postavljenim pravilima.
Razgovor je slobodan, nestegnut, vođen prilikama toga časa. Ali baš
to mu daje svežinu i živahnost izražaja što je vrlo cenjeno. Što je
predmet razgovora ličniji, tim je i povezanost realnija, a izmena
misli dragocenija. Život govori životu.
Tako je i s
molitvom. Ona se mora slobodno izraziti, nezadrživo, ona treba da
bude životna veza koja sjedinjuje stvorenje sa svojim Stvoriteljem i
kroz koju se život spaja sa životom.
Ovaj način
ophođenja s Bogom, dakle, poprima različite oblike; razmatranja i
mirnog razmišljanja s pogledom usmerenim u Božji pogled; ili to može
biti samo jedan uzdah koji izvire iz dubine našeg bića ili pak
iznenađujući uzvik, poklik radosti, zahvalnosti ili ljubavi i
poštovanja. Može biti samo jedna reč: ”Bože, Isuse.” Ali i razgovor
od nekoliko minuta, kad nije upućen teskobni zov duše, koja se
nalazi u smrtnoj borbi. Ove različite oblike molitve svrstaćemo pod
sledećim nazivima:
1. MOLBA
Tim
podrazumevamo molbu koju upućujemo Bogu sa svrhom da nešto dobijemo.
Najviše se molitava izražava baš u ovom obliku. Reč koja se najčešće
upotrebljava u Pismu, kad se odnosi na molitvu, upravo je reč: molba.
Ima u tome nečeg vrlo lepog. Naš nebeski Otac hoće da se Njegova
deca približavaju Njemu u punoj slobodi i da Ga upoznaju sa svim
svojim potrebama. Ovaj stav neusiljenosti i poverenja razveseljuje
Njegovo srce isto onako kao što raduje srce roditelja kad im deca
slobodno izražavaju svoje želje. Na roditeljima je onda da odluče
jesu li ove bezazleno izrečene želje ostvarive ili nisu. ako nisu,
to ipak ne obeshrabruje decu da se u punoj slobodi i dalje
poveravaju roditeljima. Molim Boga da ništa od onoga, što sam malo
pre kazao, ne prekrije ovaj dragoceni vid molitve.
Napisano je:
”U svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu
iskanja vaša.” (Filipljanima 4,6). U svemu? Da. Čak i u onome za šta
smo naknadno otkrili da nije trebalo da molimo. Drugim rečima:
nemojmo dozvoliti da se ukočimo od straha pred tim da nešto pogrešno
iznosimo u molitvi, pa da onda zbog toga ne možemo da slobodno
govorimo Bogu.
Prijatelju
koji se moliš i koji nisi uvek na ispravan način molio, nastavi
dalje da upoznaješ Boga sa svim tvojim potrebama. Izmena misli među
prijateljima uvek je od koristi i pomaže da se nađe rešenje za
različite probleme. Prepusti Gospodu da odluči da li ti može dati
ono za šta si Ga molio. A ako ne može, daće ti da to shvatiš istom
onom srdačnošću kojom je uverio sinove Zavedejeve (Matej 29,20.23) i
apostola Pavla (2. Korinćanima 12,7-10), kad je odbio njihove molbe.
na taj način ćeš uvideti tri važne stvari: Božju brigu za tebe koja
unapred vidi: tvoj nedostatak poslušnosti i tvoju sebičnost koja čak
i u molitvi dolazi do izražaja, raspolaganje bezgraničnom slobodom
da Bogu iznosiš sve želje tvoga srca.
2. ZAHVALJIVANJE
Ovo sasvim
prirodno sledi molbi. Samo se po sebi razume da se zahvali pošto se
nešto primilo. Pismo nas često opominje da zahvaljujemo. U Efescima
poslanici 5,20 naročito preporučuje: ”zahvaljujte neprestano za sve
bogu u ime Gospoda Isusa Hrista.”
Takvo je
dakle zahvaljivanje po Božjoj volji. Zahvalnost je dakle bitni
elemenat molitve. To je navika koja se ne stiče jednostavno. Ako je
teško naučiti moliti, još je teže biti zahvalan. Pogledajte decu.
Nije potrebno da ih se nauči da mole za nešto, ali koliko muke dok
kažu hvala.
Možda
pomišljamo da je Bog toliko iznad nas, da ne pridaje važnost
izrazima naše zahvalnosti. Ako tako rasuđuješ, znači da nikada nisi
uvideo kolika je nežnost u Božjem srcu. Ništa nije suviše maleno i
suviše bezvredno a da On na to ne obrati pažnju, bilo da se radi o
nekom dobru ili zlu. Nije li Isus rekao da ni čaša hladne vode neće
biti zaboravljena ako je data u Njegovo ime?
Priča o
desetorici gubavih iz Luke 17,17-19 pokazuje na koji je način Isus
bio ganut onim jednim koji se vratio da mu zahvali. Pripazite na ton
Njegovog pitanja: ”Ne isceliše li se desetorica? Kako se među njima
koji ne nađe da proslavi Boga, nego ovaj stranac?”
Zahvaliti
znači, dakle, proslaviti Boga. Isus nam to sam kaže. Ovo u isti mah
tumači blagoslov koji proističe iz zahvalnosti. I najmanji napor
koji činimo da bi zahvalili Bogu, odmah je nagrađen radošću koja
ispunjava naše srce. To je zbog toga tako, jer smo stvoreni da
proslavljamo Boga sada i u večnosti. Zahvaljivanje nas dovodi u
sklad s planovima koje Bog ima za nas i ono postaje sastavni deo nas
samih. Zbog toga je ono tako blagosloveno.
No to nije
sve. Zahvaljivanje igra vrlo važnu ulogu u našem molitvenom životu.
Činjenica da smo uslišeni i da smo zahvalili, hrabri nas na daljnju
molitvu. Ispravno je dakle da počinjemo naše molitve sa
zahvaljivanjem. Ovo je tim podesnije, jer dobijamo ”Izobilnije od
svega što ištemo” (Efescima 3,20). Nismo uvek ni svesni svih naših
dnevnih potreba. Ponekad nas nešto odbije od toga da ih iznesemo
pred Boga. No, međutim, Bog se ipak za sve to brine. Kakvom
zahvalnošću bi trebalo da bude ispunjeno naše srce?
Prijatelju,
ako si nazahvalan, kao što sam i ja često, dozvoli mi da ti dam
savet. Počni da zahvaljuješ Bog na svim prolazni dobročinstvima, na
telesnom zdravlju, sposobnostima, snazi kojom obavljaš sve dnevne
potrebe; na radosti u poslu i sreći da voliš i da si voljen. Počni s
tim pa ćeš videti da će ti biti lako da slaviš Bog zbog duhovnih
darova koje On s tolikim izobiljem nad tobom izliva.
Ako ti je
neko učinio uslugu ili te izveo iz nevolje, osećaš potrebu da ga
sretneš, da mu stisneš ruku i iz dna srca kažeš ”Hvala za sve što
ste za mene učinili”. Čini isto prema Gospodu. Njegov srce nije
kameno. Svaki put se ono raduje kad vidi da znaš da ceniš Njegova
dobročinstva. Uhvati Njegovu ispruženu ruku govoreći mu:
”Zahvaljujem Ti, Gospode, što si umro za mene.” zahvali Mu i na
blagoslovu koji ti dnevno daje. Čini to češće tokom dana, bilo da si
na poslu ili na odmoru. Njegovo će se srce radovati, ali i tvoje
takođe.
3. SLAVOSPEV
Već se u
Starom Zavetu Gospod slavio molitvom. Tadažnji verujući ljudi bili
su upravo majstori u tome da pevaju slavospeve Bogu. Pogledajte
Psalme. Većina Psalama su himne posvećene slavi i veličini
Stvoritelja, Njegovoj dobroti i dobronaklonosti prema ljudskim
sinovima. A oni Psalmi kojima glavna tema nije slavljenje Boga, i
oni počinju ili završavaju sa hvalospevom.
”Prvednima
dolikuje slaviti” (146,2)
”Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda i sve što je u meni sveto ime
Njegovo (103,1)
”Hvaliću
Gospoda za života svoga” (146,2)
”Blagosiljam Gospoda u svako doba” (34,2)
”Gospodom
se hvali dušo moja”
”Veličajte
sa mnom Gospoda” (34,3-4)
”Lepo je
hvaliti Gopsoda i pevati imenu Tojemu, Višnji” (92,2)
Zahvaljivanje Bogu i slavospev usko su povezani. Praktično, nemoguće
ih je rastaviti. Već odavno je pokušano da se učini razlika između
ta dva stava i rečeno je sledeće: zahvaljivanje je izraz naše
zahvalnosti prema Bogu za ono što je učinio za nas; slavospev je
izraz poštovanja koji Mu dugujemo za ono što je On sam po sebi.
Oboje se sastoji u davanju slave Bogu. Ako je ta definicija ispravna,
onda je slavospev iznad zavhaljivanja i to zbog toga jer dok
zahvaljujem, još sam uvek donekle zauzet samim sobom. Međutim, dok
proslavljam Gospoda molitvom, moja duša, oslobađajući se same sebe,
vidi jedino veličinu, snagu i spasonosnu milost oNoga koga u ljubavi
poštuje. Posmatrajući u isti mah veličinu i dobrotu Božju,
razumećemo da se slavospev i zavhaljivanje nadopunjuju.
Zahvaljivanje se služi rečima slavospeva, a slavospev izvire tamo
gde ima razloga da se zahvaljuje Bogu.
Isus je u
dva navrata izgovorio slavospev. Prvi se odnosi na Oca ”Hvalim Te,
Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i
razumnih, a kazao si jednostavnima, da, Oče, jer je tako bila tvoja
volja.” (Matej 11,25-26) Drugi je na završetku molitve kojom je učio
učenike da se mole: ”Jer je Tvoje carstvo, sila i slava u vijek
vijeka, amin.” (Matej 6,13)
Himne
hrišćanstva slave najveću od Božjih milosti a to je dar Njegovog
ljubljenog Sina, koji je u telu došao da trpi i umre za naše grehe:
”Hvala Bogu na Njegovom neiskazanom daru” (2. Korinćanima 9,15)
Jovanovo Otkrivenje nam pokazuje da će se na nebesima iz večnosti u
večnost oriti slavospevi. A sadržaj ove pesme večnosti biće: ”Onome
što sedi na prestolu i Jagnjetu blagoslov i čast i slava i moć u
vijek vijeka”. (Otkrivenje 5,13)
Slavospev
će biti savršen na nebu. Tada će konačno Bog dobiti slavu koja Mu
pripada. Odasvuda će se dizati izrazi trijumfa na koje će se sva
nebeska bića odazvati kao jeka. Kao harmonične, sasvim usklađene
harfe, tako će se i naši raznoliki glasovi stopiti u jednu jedinu
čudesnu simfoniju koja će obradovati Božje srce.
Apostol
poziva iskupljene da pojedinačno i zajednički slave Gospoda:
”Govorite među sobom u psalmima i himnama i duhovnim pesmama,
pevajući i slaveći svim srcem svojim Gospoda.” (Efescima 5,19.,
Kološanima 3,16)
Čini mi se
da mi to vrlo retko činimo. Tako bogata ostavština nekadašnjih
vernika dovodi do pretpostavke da su oni lakše slavili Boga.
Upotrebljavamo dakle njihove divne pesme kad se sastajemo da odamo
Bogu slavu i čast. Te pesme će nas izdignuti daleko iznad doline
suza i uzdaha i odvesti do vrhunca večnosti. A gledajući s te visine
ugledaćemo svo zemaljsko zbivanje, dobro i zlo, u njegovoj pravoj
perspektivi, pa kad poprimimo način izražavanja kojim su nekadašnji
vernici slavili večnoga Boga, onda će iz naše sopstvene duše poteći
novi slavospevi.
4. RAZGOVOR
S obzirom
da je molitva izivanredno sredstvo saobraćanja duše s Bogom,
prirodno je da ona često poprima oblik razgovora. Moliti, kažimo to uvek, znači pustiti
Isusa da uđe u naš život. On ne kuca samo
u posvećenim časovima skrovite molitve kad klečimo i sklapamo ruke
da Bogu iznesemo važne molbe ili kad s braćom izričemo zajedničke
molitve. Ne, On kuca u svako doba dana u časovima rada i dnevne
užurbanosti. A nije li tako da nam je baš u tim časovima
najpotrebniji?
On uvek
pokušava da nam se približi i večera s nama. On zna dobro da nam je
Njegova blagotvorna prisutnost najpotrebnija u vrtlogu svakodnevnih
poteškoća. Zbog toga slušaj uvek kad kuca. Osluškuj glas Duha koji
ti savetuje da sve očekuješ od Onoga koji te sledi dan i noć.
Došavši do
ove tačke našeg proučavanja, morali bismo već da budemo uvereni u to
da moliti znači više nego tražiti. Onaj koji nam je dao takvu
mogućnost, nikada nije umoran da sluša naše molbe, ali On bi takođe
hteo da naša molitva poprimi oblik razgovora.
Ovu sam
istinu bolje razumeo kad su u moj dom došla deca. Ona mi ispovedaju
sve svoje greške s apsolutnim uverenjem da njihov otac može ispuniti
sve njihove budalaštine. A ako njihovi drugovi ima nešto, što oni
nemaju, onda to traže od mene s istim takvim poverenjem.
Ovo
poverenje mi je vrlo dragoceno, iako ne mogu da ispravim sve njihove
neispravnosti a još manje da udovoljim njihovim željama. Radost mi
je kad dođu k meni, gurajući se užurbano ko će prvi da podeli sa
mnom neko novo otkriće. Nošeni mladalačkim oduševljenjem, govore bez
predaha, jer toliko žele da me upoznaju s onim što ih zanima.
Isto se
tako Bog raduje kada delimo s Njim sva naša dnevna iskustva i sve
ono što sačinjava naš život. A nije li tako i među onima koji se
vole? Oni dele sve dobro i zlo, nevolje i radosti. A baš to ulepšava
i obogaćuje život.
pričajte
bogu i pojedinosti vašeg dana. Detalji Ga zanimaju isto tako kao i
važne stvari. Jeste li srećni? Kažite Mu to. Jeste li žalosni,
neodlučni, obeshrabreni? On je uvek spreman da vas sluša.
Po Božjoj
zamisli hrišćanski život se ne može živeti bez upliva duhovne snage,
koja će nam pomoći da se oslobodimo nas samih, da se žrtvujemo u
službi za druge, da podnosimo nepravdu, da prepuštamo drugima zadnju
reč. Bog hoće da nosi naš teret s nama, a to čini olakšavajući nam
materijalne i duhovne dužnosti. On nam se potpuno daje.
Ništa nije
tako dragoceno kao ta duboka i stalna zajednica s Njim. Duša je
ispunjena mirom, radosti, zadovoljstvom i do tada nepoznatim
osećajem sigurnosti. nevolja i briga gube svoj žalac kad sve delimo
s Gospodom.
Oni koji su
otkrili tajnu ovog svakodnevnog obnavljanja, samo oni poznaju
radosti i pobede hrišćanskog života. Duhovna slabost od koje pati
toliko hrišćana, sigurno je prouzrokovana činjenicom da je ova
strana njihovog molitvenog života bila zanemarena. Molitva je
disanje duše. Dišući održavamo svoj fizički život. Jedemo i pijemo
tri do četiri puta dnevno, ali dišemo celog dana i cele noći. I kao
što ej nemoguće disati jedanput ujutro za celi dan, isto je tako
nemoguće moliti jedanput za celi dan. Molite bez prestanka, rekao je
apostol.
Neka bi se
naša duša neprestano uzdizala bogu, bilo osećajem ili izrečenom
rečju, već prema postojećim prilikama.
5. NEIZREČENA MOLITVA
Videli smo
da je molitva pre svega stav srca pred Bogom. Ovo se izražava
ponekad rečju, a ponekad i bez reči, kao što to često biva među
onima koji se vole. Ukoliko se radi o čestitim i savesnim osobama,
rečima im izražavamo ono što u sebi osećamo. Ovo čovekovo svojstvo
da saobraća sa svojim bližnjim, zapravo je izvor bogatstva, a čoveka
stavlja iznad ostalih bića. Međutim ne zaboravimo da se u krajnjoj
linij naš složeni život ne može uvek izraziti rečima. Ako je nešto
neizraženo i neizrečeno, ipak može biti zajedničko iskustvo dvoje
ljudi koji su navikli da sve kažu.
Kad duša
stoji u vezi s Bogom, ona to izražava najpre rečima. To smo već
spomenuli. Ima, međutim, časova kad su reči nemoćne, da izraze ono
što osećamo; to je možda ono što apostol naziva u Rimljanima
poslanici 8,26 ”neiskazani uzdisanjem”.
Jednog dana
kad sam radio u svojoj radnoj sobi, moj sinčić proturi glavu kroz
otškrinuta vrata. On je dobro znao da me za vreme rada ne sme
smetati, pase to očitovalo na njegovoj, po malo uznemirenoj savesti.
On podigne svoj bezazleni dečački pogled prema meni i reče: ”Tata,
obećavam ti da ću biti sasvim miran, dozvoli mi samo da sedim pored
tebe”. Koji bi otac mogao odbiti ovakvu molbu?
Ovo malo
iskustvo dovelo me je do razmišljanja; nije li to ono isto što često
osećamo kada kucamo na vrata svog nebeskog Oca? Bilo koje doba, mi
Ga ipak ne smetamo. Počinjemo s time da Ga upoznamo s onim što nas
zaokuplja, a onda dolazi čas kad nemamo više šta da kažemo. Kad
bismo nastavili s molitvom samo bismo ponavljali. kako je divno
kazati tada Bogu: ”Dozvoli mi da ostanem pored Tebe, čak ako i ćutim.
Gospode, tako je dobro uživati Tvoju prisutnost.”
Dešava se
da s nekim osobama, koje vrlo dobro poznajemo, dugo ćutimo; ti
prijatelji se ne vređaju, ali s ljudima koji nam nisu bliski, moramo
tražiti predmet interesanstnih ili dubokih razgovora, već prema tome
s kim smo. S onima s kojima smo bliski možemo govoriti i o
beznačajnim stvarima ili ćuteti ako hoćemo. Kad boravimo u
prisutnosti Boga, nismo prisiljeni da govorimo. Dolazimo k Njemu
umorne duše da jednostavno u razmišljanju o Njegovoj ličnosti
potražimo tako potreban odmor našem telu i duhu. Naši uzdasi dolaze
do Njega i pokazuju Mu bolje nego reči, koliko zavisimo od Njega.
Naš mali
dečak igrao se celog dana. Uveče, sav umoran, neprimetno se
približio svojoj majci i lagano se smestio na njeno krilo, mesto
koje je naročito voleo. ne rekavši ni reč, nasloni svoju umornu
glavu i dok je uživao njeno milovanje, san mu je blago zaklopio oči.
Mi smo
takođe često umorni, umorni od nasa samih, od drugih, od sveta,
života i svega. kako je dobro ako se zna mesto gde se može odmoriti
umorna glava, govoreći nebeskom Ocu: ”Gospode, Ti vidiš da sam na
kraju svoje snage i hrabrosti. Ništa nemam da Ti kažem; dozvoli mi
samo da ostanem jedan čas u Tvojoj prisutnosti. Sve će onda bolje
ići kad se odmorim u Tvom naručju.”
Ovu ćemo
molitvu izreći, ako ne ranije, a onda bar u času poslednje borbe,
koja će nam uzeti svu našu energiju. Moguće je da će se od nas
tražiti da se predamo u ovoj poslednjoj borbi pre nego dođe kraj.
Prisustvovao sam zadnjim časovima mnoge dece Božje i video sam
njihovu fizičku i moralnu patnju. No to nije bilo njihovo najveće
iskušenje. Gledajući me teskobnim pogledom, govorili su mi: ”Što će
biti od mene kad ne budem mogao ni misliti, ni moliti?”
Ah, kad bi
oni koji čekaju da postanu teško bolesni, pa onda da se obrate,
zaista mogli to ostvariti. Prijatelju, kad budeš na pragu večnosti,
patnje će tako nemilosrdno zaokupiti tvoje fizičke i duševne snage,
da nećeš više biti sposoban da razmišljaš. Seti se šta ti govorim:
sada se pokaj, danas je dan spasenja.
Kako je
dobro akd se onima koji su spremni za odlazak, može reći: ”Izgnajte
sav strah; vi sami ste molitva, sve vaše patnje su u isti mah
krikovi koji stižu do Boga. On čuje bolno jadikovanje i čuje uzdahe
koji se ne daju izraziti. A ako bol na čas popusti, zahvalite Bogu
da ste već pomireni s Njim i da već počivate u Njegovom večnom
naručju.”
|