< 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Treće poglavlje
FENOMEN ZALJUBLJIVANJA
Ta
žena se pojavila u mojoj kancelariji bez najave i zamolila moju sekretaricu da
pet minuta razgovara sa mnom. Poznavao sam je osamnaest godina. Imala je
trideset i šest godina i nikada se nije udavala. U toku svih tih godina
prijateljevala je s nekoliko muškaraca, s jednim šest godina, sa drugim tri, s
nekolicinom kratko vreme. S vremena na vreme ugovaral se susret sa mnom da
razgovaramo o teškoćama koje je imala sa svojim prijateljima. Po prirodi je bila
disciplinovana, sređena, promišljena i brižljiva osoba. Njen nenajavljeni
dolazak je potpuno osudarao od njenog uobičajenog ponašanja. Moja prva pomisao
je bila da je morala zapasti u neku teškoću kada se tako neočekivano pojavila.
Rekao sam sekretarici da je uvede, spremivši se za provalu suza i bolno jadanje
čim bude ušal. Međutim, skoro da je doskakutala u moju ordinaciju, blistajući od
sreće.
- Kako ste, Dženis? – upitao sam
oprezno.
- Super! – odgovorila je. Nikad
bolje! Udajem se!
- Zaista? – uzviknuo sam, ne
krijući iznenađenje. Kada i za koga?
- U septembru. Za Dejvida
Gilespija!
- Krasno!!! Koliko dugo se
poznajete?
- Tri sedmice. Znam da je to
ludost, posle svih muškaraca s kojima sam se družila i za koje sam se nameravala
udati. Ni sama ne mogu da verujem, ali Dejvid je pravi muškarac za mene. Oboje
smo to shvatili od prvog trenutka. Svakako, nismo o tome odmah razgovarali, ali
zaprosio me je posle prve sedmice. Znala sam da će me zaprositi i da ću
pristati. Doktore, nikada nisam bila ovako srećna. Potnate su vam sve moje veze
i sve teškoće kroz koje sam prolazila. U svakoj vezi je nešto nedostajalo.
Nikako se nisam mogla pomiriti s mišlju da se udam za bilo kojega od njih, ali
sam za Dejvida odmah shvatila da je onaj pravi.
Dženis
se ljuljala u stolici, smeškala se i govorila: «Znam da je ovo ludo, ali nikada
nisam bila ovako srećna. Zaista sam srećna!»
Šta se
to zbilo s Dženis? Zaljubila se. U njenim očima Dejvid je najbolji muškarac
kojega je ikada srela. Savršen u svakom pogledu. Idealan muž. Misli o njemu dan
i noć. Potpuno joj je beznačajna činjenica da onima iza sebe tri propala braka,
troje dece i da je u toku mprotekle godine promenio tri radna mesta. Ona je
srećna i uverena da će s Dejvidom biti večno srećna. Zaljubljena
je!
Većina
od nas ulazi u brak u fazi zaljubljenosti. Sretnemo nekoga čije fizičke
karakteristike i ličnost upute dovoljno snažan električni šok da pokrene naš
«ljubavni alarm». Zvono zazvoni i se bacamo na upoznavanje te osobe. Prvi korak
može da bude odlazak u restoran brze hrane, ali mi ionako nismo zainteresovani
za hranu. Mi smo u stvari krenuli u potragu za ljubavlju. «Može li biti da je
ovo toplo, treperavo osećanje u meni ono pravo?»
Ponekad se treperenje ugasi već pri prvom
susretu. Otkrijemo da naš novi poznanik bučno srče napitak, treperenje prestaje
i mi ne želimo s njime više ni na sladoled. U drugim prilikama, međutim,
treperenje je jače posle restorana nego pre njega. Dogovaramo još nekoliko
susreta i za čas se nivo osećanja podiže do granice kada sebe hvatamo kako
priznajemo: «Mislim da sam se zaljubila!»
Konačno postajemo sigurni da je naše
osećanje «ono pravo» i priznajemo to drugoj osobi u nadi da je osećanje
obostrano. Ako nije, oduševljenje se hladi, ili mi udvostručujemo svoje napore u
želji na pridobijemo ljubav voljene osobe. Ukoliko su osećanja obostrana,
počinjemo razgovarati o braku, jer svi misle da je zaljubljenost neophodan
temelj za dobar brak.
Pre
venčanja maštamo o bračnoj sreći... Dok smo zaljubljeni, sigurni smo da nam je
dostižna.
Na
svom vrhuncu, stanje zaljubljenosti je euforično. Emocionalno smo opsednuti
jedno drugim. Idemo u postelju razmišljajući jedno o drugome. Kada se budimo,
voljena osoba nam je prva u mislima. Čeznemo da budemo zajedno. Zajednički
provedeni trenuci nam izgledaju kao predvorje raja. Kada se držimo za ruke,
osećamo kao da nam krv teče zajedničkim žilama. Mogli bismo se ljubiti beskrajno
i prestati da idemo u školu ili na posao.
Zaljubljena osoba gaji iluzije da je
njena ljubljena ili ljubljeni bez ikakve mane. Majka joj nalazi mane, ali ne i
on. Majka opominje: «Sine, da li si uzeo u obzid da se ona pet godina lečila kod
psihijatra?» On odgovara: «Ali, mama! Ostavi me na miru! Već tri meseca je
prestala da uzima lekove!» I njegovi prijatelji primećuju nedostatke,
Ali se
ustručavaju da mu išta kažu, jer on misli da je ona savršena i nije ga briga šta
drugi misle.
Pre
venčanja maštamo o bračnoj sreći: «Biće nam prekrasno. Drugi parovi se svađaju,
ali to nama ne pada na um. Mi se volimo!» Naravno, nismo baš sasvim naivni.
Razum nam govori da će se pokazati razlike među nama. Međutim, mi smo uvereni da
ćemo o razlikama razgovarati otvoreno i iskreno i da meo uvek biti spremni na
ustupke. Kada je čovek zaljubljen teško mu je da misli
drugačije.
Zaljubljenost nas navodi na verovanje da
će naša ljubav trajati večito. Uvek ćemo se opijati prekrasnim osećanjima koja
nas sada obuzimaju. Ništa če se neće moći isprečiti između nas. Ništa neće biti
u stanju da nadjača našu uzajamnu ljubav. Zaljubljeni smo i uhvaćeni u mrežu
šarma i lepote druge osobe. Naša ljuba je nešto najlepše što smo do tada
iskusili. Kada primetimo da su neki bračni parovi izgubili to osećanje, ali nama
se to nikada neće dogoditi. «Možda njihova ljubav nikada nije ni bila prava!» -
glasi naš zaključak.
Nažalost, večno trajanje stanja
zaljubljenosti je izmišljotina, a ne činjenica. Dr Doroti Tenov je dugo
ispitivala stanje zaljubljenosti. Proučavajući bezbroj parova došla je do
zaključka da prosečan vek trajanja romantične zaljubljenosti iznosi oko dve
godine, u nekim slučajevima i nešto duže. Naposletku se ipak svi spustimo iz
oblaka i ponovo stanemo na čvrsto tlo. Oči nam se otvaraju i vidimo nedostatke
druge osobe. Otkrivamo da nam neke njene osobine «idu na živce». Njeno ponašanje
nam smeta. Ona je u stanju da nas povredi, da se razbesni, da izgovori grube
reči i kritičke primedbe. Ove sitne karakteristike koje smo u stanju
zaljubljenosti prevideli, sada nam izgledaju vrlo krupne i važne. Prisećamo se
majčinih upozorenja i pitamo se: «Kako sam mogao biti tako
lud?»
Posle
buđenja iz pijanstva zaljubljenosti, dobro došli u bračnu stvarnost u kojoj uvek
ima smeća u slivniku, u kojoj je ogledalo uvek isprljano prstima, u kojoj se
sukobljavamo oko toga ko treba da dodaje papir u WC- u i treba li poklopac školjke da bude
podignut ili spušten. To je svet u kojemu cipele neće same da se smeste u
ormarić, ladice se ne zatvaraju same, u kojoj kaputi ne vole vešalice, i čarape
se u pranju rastežu. U tom svetu pogled može da povredi, a reč da uništi.
Zaljubljeni mogu da postanu smrtni neprijatelji, a brak bojno
polje.
Šta se
dogodilo sa osećanjem zaljubljenosti? Nažalost, to je bila samo obmana, koja nas
je navela da stavimo svoja imena ispod dokumenta o večnom zajedništvu i u dobru
i u zlu. Nije nikakvo čudo što mnogi proklinju brak i partnera kojega su nekada
voleli. Uostalom, pošto smo prevareni, imamo pravo da se ljutimo. Da li smo
zaista u rukama imali «pravu stvar»? Svakako, samo su informacije o njoj bile
pogrešne.
Pogrešna informacija je bila da će
zaljubljenost večno potrajati. Trebalo je da budemo mudriji. ‚Posmatranje bi nas
navelo na zaključak da bi i celo čovečanstvo bilo ugroženo kada bi ljudi ostali
u stanju opsednutosti. Plimni talas bi uzdrmao preduzeća, industriju, Crkvu,
obrazovanje i ostale segmente društva. Zašto? Zato što zaljubljeni ljudi gube
interesovanje za sve ostale poslove. Upravo zato i nazivamo ovo stanje
«opsednutošću». Srednjoškolcu zaljubljenom preko ušiju naglo padaju ocene. Teško
je učini kada je čovek zaljubljen. Sutra će imati ispit iz istorije o ratu iz
1812. godine, ali, ko još mari za rat iz 1812. godine? Kada ste zaljubljeni sve
drugo vam izgleda nevažno. Jedan čovek mi je rekao: «Doktore, poji poslovi se
raspadaju!»
- Kako to
mislite?
- Sreo sam jednu devojku,
zaljubio se i ništa ne mogu da radim. Ne mogu da usredsredim misli na posao.
Provodim dane maštajući o njoj.
Euforija zaljubljenosti pruža nam iluziju
da smo uspostavili prisnu vezu. Osećamo da pripadamo jedno drugome. Verujemo da
možemo da savladamo sve probleme. Osećamo da voljenom biću ne bismo mogli
učiniti ništa na žao. Jedan mladić je rekao o svojoj verenici: «Ne mogu ni
pomisliti da bih ne nečim povredio. Moja jedina želja je da je usrećim!» Takva
opsednutost pruža nam lažno osećanje da smo se oslobodili svoje sebičnosti i da
smo postali neka vrsta Majke Tereze, da smo spremni sve staviti na oltar voljene
osobe. Razlog zašto smo spremni na sve te žrtve je naša sigurnost da bi i
voljena osoba bila spreman da sve učini za nas. Verujemo da se i ona posvećuje
zadovoljavanju naših želja, da nas voli istom merom i da nikada ne bi mogla
učiniti bilo šta čime bi nas povredila.
Takvo
razmišljanje je daleko od stvarnosti. Mi nismo neiskreni u svojim
rtazmišljanima, nego nerealni. Ne uzimamo u obzir stvarnost ljudske prirode. Po
svojoj prirodi, svi smo mi egocentrični. Niko nije potpuno altruističan. Samo
nam euforija zaljubljenosti pruža takav privid.
Kada
stanje zaljubljenosti krene svojim prirodnim tokom – setite se da ono traje oko
dve godine - mi se vraćamo u svet
stvarnosti i počinjemo tražiti svoja prava. On će početi da izražava svoje želje
i one će se razlikovati od njenih. On želi seks, a ona je suviše umorna. On želi
da kupi novi auto, a ona kaže: «To je besmisleno!» Ona želi da poseti roditelje,
a on misli: «Ne želim da provodim toliko vremena sa tvojom porodicom!» On želi
da učestvuje na nogometnom turniru, a ona kaže: «Ti više voliš nogomer nego
mene!» Malo po malo, prividna bliskost se rasplinjuje, a na površinu izbijaju
posebne želje, osećanja, razmišljanja i ponašanja. Ponovo su dve posebne osobe u
pitanju. Njihove misli se nisu stopile, a njihova osećanja su se samo nakratko
pomešala u okeanu ljubavi. Sada ih talasi stvarnosti počinju razdvajati. Nisu
više zaljubljeni, pa se u toj fazi povlače, odvajaju, razvode, kreću u potragu
za novim doživljavanjem zaljubljenosti ili, što je mnogo bolje, počinju ozbiljno
raditi na tome da nauče da vole jedno drugo bez euforije opsednutosti
ljubavlju.
Stanje zaljubljenosti nije usredsređeno
na lični razvoj ili napredak zaljubljenih. Ono ostavlja utisak da smo već stigli
do cilja.
Neki
psiholozi, među njima dr Skot Pek i Doroti Tenov, smatraju da se stanje
zaljubljenosti uopšte ne bi smelo nazivati ljubavlju. Dr D. Tenov je čak skovala
novi termin «limesija» kao stanje u kojemu je najmanji intenzitet podražaja
dovoljan da izazove snažnu reakciju, po čemu se zaljubljenost i razlikuje od
prave ljubavi. Dr Pek smatra da zaljubljenost nije prava ljubav i navodi tri
razloga. Prvo, zaljubljivanje nije čin volje ili svesnog izbora. Bez obzira
koliko želite da se zaljubite, to ne možete postići na silu. Sa druge strane,
iako ne želimo to stanje, ono nas obuzima iznenada. Često se zaljubljujemo u
nevreme i u neprikladne osobe.
Drugo,
zaljubljivanje nije prava ljubav zato što ne zahteva nikakav napor. Ma šta da
činimo u stanju zaljubljenosti, činimo to bez svesnog napora da sebe u bilo čemu
ograničimo. Dugi telefonski razgovori koje obavljamo, skupi pokloni koje
kupujemo, dela koja činimo, sve nam se to čini kao samo po sebi razumljivo i
prirodno. Kao što nagonska priroda nagoni pticu da pravi gnezdo, tako nas
nagonska priroda stanja zaljubljenosti navodi da jedni za druge činimo neobična
i neprirodna dela.
Treće,
zaljubljena osoba nije istinski zainteresovana da radi na ličnom razvoju
voljenog bića. Ako na pameti imamo ikakav cilj, onda je to nastojanje da
prekinemo svoju usamljenost ili vezu ovekovečimo brakom. Stanje zaljubljenosti
ne bavi se ni našim ličnim razvitkom. Umesto toga pruža nam osećanje da smo večć
stigli na cilj i da nam dalje napredovanje uopšte nije ni potrebno. Mi se već
nalazimo na vrhuncu životne sreće i jedina nam je želja da tu i ostanemo. Ni
naša ljubljena se sigurno ne mora dalje razvijatgi, jer je već savršena. Mi se
jednostavno nadamo da će i ostati savršena.
Šta je
onda zaljubljenost ukoliko nije prava ljubav? Dr Pek smatra da je to «genetski
određena instinktivna komponenta potrebe za produženjem vrste. Drugim rečima,
privremeni kolaps obuzetosti sobom, koji je posledica zaljubljenosti,
predstavlja stereotpnu reakciju ljudskih bića na konfiguraciju unutrašnjih
seksualnih nagona i spoljašnjih seksualnih stimulansa da bi se povećala
verovatnoća seksualnog parenja i stapanja sa ciljem da se osigura produženje
vrste.» (M. Scott Peck, The Road Lless Travelled, New York, Simon and Schuster,
1978, 89-90)
Bez
obzira da li ćete se vi složiti s ovim zaključkom, oni među nama koji su se zaljubili i
odljubili verovatno će kazati da nas to stanje baca u emocionalnu orbitu koja ne
lini ni na šta što smo do tada doživeli. To stanje isključuje mogućnost zdravog
rasuđivanja, te sami sebe hvatamo da činimo ili govorimo ono što inače nikada ne
bismo činili ni govorili. U stvari, kada izađemo iz tog stanja opijenosti, vrlo
često se pitamo kako smo se uopšte mogli tako ponašati. Kada se talas emocija
stiša i kada se vratimo u normalno stanje, koliki među nama se pitaju: «Zašto
smo se nas dvoje uopšte uzeli? Pa, mi se ni u čemu ne slažemo!» To se pitamo
iako nam se na vrhuncu opisjenosti činilo da se u svemu slažemo, bar u svemu
važnome.
Znači
li to da smo sada, pošto smo u stanju opijenosti ušli u brak, suočeni sa samo
dve mogućnosti: da budemo celoga života nesretni sa svojim pogrešno izabranim
bračnim drugom ili da iskočimo iz bračnog broda i da potražimo sreću na nekom
drugom mestu. Savremene generacije običnoi biraju ovo drugo rešenje, dok su
nekadašnje ostajale pri prvom. Pre nego što se naprečac odlučimo šta ćemo
činiti, da pogledamo neke statističke podatke. Trenutno se 40% prvih brakova u
Americi završava razvodom. I 60% drugih i 75% trećih brakova dele istu sudbinu.
Očigledno je, dakle, da očekivanje da će drugi ili treći brak biti srećniji nije
utemeljeno na stvarnosti.
Istraživanja pokazuju da postoji i treća,
mnogo bolja alternativa: da stanje zaljubljenosti prepoznamo i odredimo kao
privremeni emocionalni uzlet – i da potom nastavljamo «pravu ljubav» sa svojim
bračnim drugom. Ta vrsta ljubavi u suštini je utemeljena na emocijama, ali nije
opsednutost. To je ljubav koja ujedinjuje razum i emocije. Ona obuhvata volju i
zahteva disciplinu, prepoznaje potrebu za ličnim razvojem i usavršavanjem. Naša
najosnovnija emocionalna potreba nije da budemo zaljubljeni, nego da volimo i da
budemo voljeni, da upoznamo i doživimo ljubav koja proizlazi ne samo iz emocija
i nagona, nego i iz razuma i sposobnosti biranja. Meni je potrebno da me voli
neko ko je mene odabrao mkao predmet svoje ljubavi, neko ko u meni vidi biće
dostojno ljubavi i poverenja.
Takva
vrsta ljubavi zahteva napor i disciplinu, ona prepoznaje potrebu za ličnim
razvitkom. To je odluka da se
utroši vreme i energija u nastojanju da se pomogne voljenoj osobi, prožeto
saznanjem da će na taj način njen život biti osmišljen i obogaćen, saznanjem da
ćete i vi sami doživeti osećanje dubokog zadovoljstva – zadovoljstva koje pruža
iskrena ljubav prema drugom biću. Za ovo zadovoljstvo euforija zaljubljenosti
nije potrebna, jer prava ljubvav i ne može ni započeti da se razvija sve dok ne
prođe stanje zaljubljenosti.
Razumna, dragovoljna ljubav ... to je
ljubav na koju su nas legende uvek pozivale!
Ne
možemo sebi pripisivati u zaslugu plemenita i milosrdna dela koja smo činili u
stanju opsednutosti. Tada nas je nosila nagonska snaga koja premašuje naše
uobićajene načine ponašanja. Međutim, ako i posle povratka u stvarni svet
odlučimo da ostanemo plemeniti i milosrdni, onda je to prava
ljubav.
Da
bismo ostali emocionalno zdravi, moramo zadovoljiti svoju emocionalnu potrebu za
ljubavlju. Bračni drugovi čeznu za naklonošću i ljubavlju svojih partnera. Mi se
osećamo sigurni kada znamo da nas naš partner prehvata, da nas želi i da se
predano stara o našem dobru. Sve te emocije smo osećali u toku perioda
zaljubljenosti. Bilo je lepo dok je trajalo. Greška je bila samo u tome što smo
mislili da će trajati večito.
Međutim, u svakom priručniku za brak,
faza zaljubljenosti predstavlja tek uvodno poglavlje. Osnovna tema knjige je
razumna, dragovoljna ljubav. To je ljubav na koju su nas bajke uvek pozivale, To
je svesna, namerna ljubav.
Ovo je
svakako dobra vest za one bračne partnere koji su izgubili sve karakteristike
zaljubljenosti. Ako je ljubav svesno biranje, onda oni imaju mogućnost da vole i
kada nestane zaljubljenosti i kada se vrate u stvarnost. Ta vrsta ljubavi
započinje s određenim gledištem – načinom razmišljanja. Ljubav je gledište koje
kaže: «Oženjen sam tobom i odlučujem da ću se starati o tvom dobru!» U rtom
slučaju onaj koji je odlučio da voli, naći će već prikladan način da izrazi
svoju ljubav i da ostvari svoju odluku.
«To mi
zvuči tako prazno!» - uzviknuće neko. «Ljubav kao gledište, ljubav kao prikladno
ponašanje! Gde su, onda, zvezde padalice, baloni, duboka osećanja? Šta je sa atmosferom iščekivanja,
treperenja, elektrizirajućom snagom poljupca, šta je sa seksualnim uzbuđenjem?
Šta je sa emocionalnom sigurnošću saznanja da se nalazim na prvom mestu u
njegovim ili njenim mislima? O tome je reč u ovoj knjizi. Kako da jedno drugome
zadovoljimo duboku emocionalnu potrebu za ljubavlju? Ako uspemo da to naučimo i
ostvarimo, onda će ljubav koju delimo biti uzbudljivija od bilo čeka što smo osetili dok smo
bili slepo zaljubljeni.
Već
godinama na seminarima o braku govorim o pet jezika ljubavi. Na hiljade parova
će vam potvrditi verodostojnost onoga što ćete čitati. Moje police su pune
pisama nepoznatih ljudi koji kažu: «Prijatelj mi je dao jednu od vaših kaseta o
jezicima ljubavi. Ona je preporodila naš brak. Godinama smo se trudili da jedno
drugome dokažemo da se volimo, ali su se naša nastojanja razmimoilazila. Sada,
kada govorimo istim jezikom ljubavi, emocionalna klima u našem braku se
drastično popravila.
Kada je emocionalni rezervoar vašeg partnera pun i od je siguran u vašu ljubav, celi svet mu izgleda pun radosti i on će pregnuti da ostvari sovje najviše životne ciljeve. Ali, kada mu je rezervoar prazan, celi svet mu izgleda mračan, i on verovatno nikada neće ostvariti svoj životni potekcijal. U sledećih pet poglavlja objasniću pet emocionalnih jezika ljubavi, a u devetom ću objasniti kako otkrivanje jezika ljubavi vašeg partnera može da unapredi vaš život u braku.
< 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |