< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >

 

Treće poglavlje

 

FENOMEN  ZALJUBLJIVANJA

  

Ta žena se pojavila u mojoj kancelariji bez najave i zamolila moju sekretaricu da pet minuta razgovara sa mnom. Poznavao sam je osamnaest godina. Imala je trideset i šest godina i nikada se nije udavala. U toku svih tih godina prijateljevala je s nekoliko muškaraca, s jednim šest godina, sa drugim tri, s nekolicinom kratko vreme. S vremena na vreme ugovaral se susret sa mnom da razgovaramo o teškoćama koje je imala sa svojim prijateljima. Po prirodi je bila disciplinovana, sređena, promišljena i brižljiva osoba. Njen nenajavljeni dolazak je potpuno osudarao od njenog uobičajenog ponašanja. Moja prva pomisao je bila da je morala zapasti u neku teškoću kada se tako neočekivano pojavila. Rekao sam sekretarici da je uvede, spremivši se za provalu suza i bolno jadanje čim bude ušal. Međutim, skoro da je doskakutala u moju ordinaciju, blistajući od sreće.

- Kako ste, Dženis? – upitao sam oprezno.   

- Super! – odgovorila je. Nikad bolje! Udajem se!

- Zaista? – uzviknuo sam, ne krijući iznenađenje. Kada i za koga?

- U septembru. Za Dejvida Gilespija!

- Krasno!!! Koliko dugo se poznajete?

- Tri sedmice. Znam da je to ludost, posle svih muškaraca s kojima sam se družila i za koje sam se nameravala udati. Ni sama ne mogu da verujem, ali Dejvid je pravi muškarac za mene. Oboje smo to shvatili od prvog trenutka. Svakako, nismo o tome odmah razgovarali, ali zaprosio me je posle prve sedmice. Znala sam da će me zaprositi i da ću pristati. Doktore, nikada nisam bila ovako srećna. Potnate su vam sve moje veze i sve teškoće kroz koje sam prolazila. U svakoj vezi je nešto nedostajalo. Nikako se nisam mogla pomiriti s mišlju da se udam za bilo kojega od njih, ali sam za Dejvida odmah shvatila da je onaj pravi.

Dženis se ljuljala u stolici, smeškala se i govorila: «Znam da je ovo ludo, ali nikada nisam bila ovako srećna. Zaista sam srećna!»

Šta se to zbilo s Dženis? Zaljubila se. U njenim očima Dejvid je najbolji muškarac kojega je ikada srela. Savršen u svakom pogledu. Idealan muž. Misli o njemu dan i noć. Potpuno joj je beznačajna činjenica da onima iza sebe tri propala braka, troje dece i da je u toku mprotekle godine promenio tri radna mesta. Ona je srećna i uverena da će s Dejvidom biti večno srećna. Zaljubljena je!

Većina od nas ulazi u brak u fazi zaljubljenosti. Sretnemo nekoga čije fizičke karakteristike i ličnost upute dovoljno snažan električni šok da pokrene naš «ljubavni alarm». Zvono zazvoni i se bacamo na upoznavanje te osobe. Prvi korak može da bude odlazak u restoran brze hrane, ali mi ionako nismo zainteresovani za hranu. Mi smo u stvari krenuli u potragu za ljubavlju. «Može li biti da je ovo toplo, treperavo osećanje u meni ono pravo?»

Ponekad se treperenje ugasi već pri prvom susretu. Otkrijemo da naš novi poznanik bučno srče napitak, treperenje prestaje i mi ne želimo s njime više ni na sladoled. U drugim prilikama, međutim, treperenje je jače posle restorana nego pre njega. Dogovaramo još nekoliko susreta i za čas se nivo osećanja podiže do granice kada sebe hvatamo kako priznajemo: «Mislim da sam se zaljubila!»

Konačno postajemo sigurni da je naše osećanje «ono pravo» i priznajemo to drugoj osobi u nadi da je osećanje obostrano. Ako nije, oduševljenje se hladi, ili mi udvostručujemo svoje napore u želji na pridobijemo ljubav voljene osobe. Ukoliko su osećanja obostrana, počinjemo razgovarati o braku, jer svi misle da je zaljubljenost neophodan temelj za dobar brak.

  

Pre venčanja maštamo o bračnoj sreći... Dok smo zaljubljeni, sigurni smo da nam je dostižna.

   

Na svom vrhuncu, stanje zaljubljenosti je euforično. Emocionalno smo opsednuti jedno drugim. Idemo u postelju razmišljajući jedno o drugome. Kada se budimo, voljena osoba nam je prva u mislima. Čeznemo da budemo zajedno. Zajednički provedeni trenuci nam izgledaju kao predvorje raja. Kada se držimo za ruke, osećamo kao da nam krv teče zajedničkim žilama. Mogli bismo se ljubiti beskrajno i prestati da idemo u školu ili na posao.

Zaljubljena osoba gaji iluzije da je njena ljubljena ili ljubljeni bez ikakve mane. Majka joj nalazi mane, ali ne i on. Majka opominje: «Sine, da li si uzeo u obzid da se ona pet godina lečila kod psihijatra?» On odgovara: «Ali, mama! Ostavi me na miru! Već tri meseca je prestala da uzima lekove!» I njegovi prijatelji primećuju nedostatke,

Ali se ustručavaju da mu išta kažu, jer on misli da je ona savršena i nije ga briga šta drugi misle.

Pre venčanja maštamo o bračnoj sreći: «Biće nam prekrasno. Drugi parovi se svađaju, ali to nama ne pada na um. Mi se volimo!» Naravno, nismo baš sasvim naivni. Razum nam govori da će se pokazati razlike među nama. Međutim, mi smo uvereni da ćemo o razlikama razgovarati otvoreno i iskreno i da meo uvek biti spremni na ustupke. Kada je čovek zaljubljen teško mu je da misli drugačije.

Zaljubljenost nas navodi na verovanje da će naša ljubav trajati večito. Uvek ćemo se opijati prekrasnim osećanjima koja nas sada obuzimaju. Ništa če se neće moći isprečiti između nas. Ništa neće biti u stanju da nadjača našu uzajamnu ljubav. Zaljubljeni smo i uhvaćeni u mrežu šarma i lepote druge osobe. Naša ljuba je nešto najlepše što smo do tada iskusili. Kada primetimo da su neki bračni parovi izgubili to osećanje, ali nama se to nikada neće dogoditi. «Možda njihova ljubav nikada nije ni bila prava!» - glasi naš zaključak.

Nažalost, večno trajanje stanja zaljubljenosti je izmišljotina, a ne činjenica. Dr Doroti Tenov je dugo ispitivala stanje zaljubljenosti. Proučavajući bezbroj parova došla je do zaključka da prosečan vek trajanja romantične zaljubljenosti iznosi oko dve godine, u nekim slučajevima i nešto duže. Naposletku se ipak svi spustimo iz oblaka i ponovo stanemo na čvrsto tlo. Oči nam se otvaraju i vidimo nedostatke druge osobe. Otkrivamo da nam neke njene osobine «idu na živce». Njeno ponašanje nam smeta. Ona je u stanju da nas povredi, da se razbesni, da izgovori grube reči i kritičke primedbe. Ove sitne karakteristike koje smo u stanju zaljubljenosti prevideli, sada nam izgledaju vrlo krupne i važne. Prisećamo se majčinih upozorenja i pitamo se: «Kako sam mogao biti tako lud?»

Posle buđenja iz pijanstva zaljubljenosti, dobro došli u bračnu stvarnost u kojoj uvek ima smeća u slivniku, u kojoj je ogledalo uvek isprljano prstima, u kojoj se sukobljavamo oko toga ko treba da dodaje papir u WC- u  i treba li poklopac školjke da bude podignut ili spušten. To je svet u kojemu cipele neće same da se smeste u ormarić, ladice se ne zatvaraju same, u kojoj kaputi ne vole vešalice, i čarape se u pranju rastežu. U tom svetu pogled može da povredi, a reč da uništi. Zaljubljeni mogu da postanu smrtni neprijatelji, a brak bojno polje.

Šta se dogodilo sa osećanjem zaljubljenosti? Nažalost, to je bila samo obmana, koja nas je navela da stavimo svoja imena ispod dokumenta o večnom zajedništvu i u dobru i u zlu. Nije nikakvo čudo što mnogi proklinju brak i partnera kojega su nekada voleli. Uostalom, pošto smo prevareni, imamo pravo da se ljutimo. Da li smo zaista u rukama imali «pravu stvar»? Svakako, samo su informacije o njoj bile pogrešne.

Pogrešna informacija je bila da će zaljubljenost večno potrajati. Trebalo je da budemo mudriji. ‚Posmatranje bi nas navelo na zaključak da bi i celo čovečanstvo bilo ugroženo kada bi ljudi ostali u stanju opsednutosti. Plimni talas bi uzdrmao preduzeća, industriju, Crkvu, obrazovanje i ostale segmente društva. Zašto? Zato što zaljubljeni ljudi gube interesovanje za sve ostale poslove. Upravo zato i nazivamo ovo stanje «opsednutošću». Srednjoškolcu zaljubljenom preko ušiju naglo padaju ocene. Teško je učini kada je čovek zaljubljen. Sutra će imati ispit iz istorije o ratu iz 1812. godine, ali, ko još mari za rat iz 1812. godine? Kada ste zaljubljeni sve drugo vam izgleda nevažno. Jedan čovek mi je rekao: «Doktore, poji poslovi se raspadaju!»

- Kako to mislite?

- Sreo sam jednu devojku, zaljubio se i ništa ne mogu da radim. Ne mogu da usredsredim misli na posao. Provodim dane maštajući o njoj.

 Euforija zaljubljenosti pruža nam iluziju da smo uspostavili prisnu vezu. Osećamo da pripadamo jedno drugome. Verujemo da možemo da savladamo sve probleme. Osećamo da voljenom biću ne bismo mogli učiniti ništa na žao. Jedan mladić je rekao o svojoj verenici: «Ne mogu ni pomisliti da bih ne nečim povredio. Moja jedina želja je da je usrećim!» Takva opsednutost pruža nam lažno osećanje da smo se oslobodili svoje sebičnosti i da smo postali neka vrsta Majke Tereze, da smo spremni sve staviti na oltar voljene osobe. Razlog zašto smo spremni na sve te žrtve je naša sigurnost da bi i voljena osoba bila spreman da sve učini za nas. Verujemo da se i ona posvećuje zadovoljavanju naših želja, da nas voli istom merom i da nikada ne bi mogla učiniti bilo šta čime bi nas povredila.

Takvo razmišljanje je daleko od stvarnosti. Mi nismo neiskreni u svojim rtazmišljanima, nego nerealni. Ne uzimamo u obzir stvarnost ljudske prirode. Po svojoj prirodi, svi smo mi egocentrični. Niko nije potpuno altruističan. Samo nam euforija zaljubljenosti pruža takav privid.

Kada stanje zaljubljenosti krene svojim prirodnim tokom – setite se da ono traje oko dve godine -  mi se vraćamo u svet stvarnosti i počinjemo tražiti svoja prava. On će početi da izražava svoje želje i one će se razlikovati od njenih. On želi seks, a ona je suviše umorna. On želi da kupi novi auto, a ona kaže: «To je besmisleno!» Ona želi da poseti roditelje, a on misli: «Ne želim da provodim toliko vremena sa tvojom porodicom!» On želi da učestvuje na nogometnom turniru, a ona kaže: «Ti više voliš nogomer nego mene!» Malo po malo, prividna bliskost se rasplinjuje, a na površinu izbijaju posebne želje, osećanja, razmišljanja i ponašanja. Ponovo su dve posebne osobe u pitanju. Njihove misli se nisu stopile, a njihova osećanja su se samo nakratko pomešala u okeanu ljubavi. Sada ih talasi stvarnosti počinju razdvajati. Nisu više zaljubljeni, pa se u toj fazi povlače, odvajaju, razvode, kreću u potragu za novim doživljavanjem zaljubljenosti ili, što je mnogo bolje, počinju ozbiljno raditi na tome da nauče da vole jedno drugo bez euforije opsednutosti ljubavlju.

 

 Stanje zaljubljenosti nije usredsređeno na lični razvoj ili napredak zaljubljenih. Ono ostavlja utisak da smo već stigli do cilja.

  

Neki psiholozi, među njima dr Skot Pek i Doroti Tenov, smatraju da se stanje zaljubljenosti uopšte ne bi smelo nazivati ljubavlju. Dr D. Tenov je čak skovala novi termin «limesija» kao stanje u kojemu je najmanji intenzitet podražaja dovoljan da izazove snažnu reakciju, po čemu se zaljubljenost i razlikuje od prave ljubavi. Dr Pek smatra da zaljubljenost nije prava ljubav i navodi tri razloga. Prvo, zaljubljivanje nije čin volje ili svesnog izbora. Bez obzira koliko želite da se zaljubite, to ne možete postići na silu. Sa druge strane, iako ne želimo to stanje, ono nas obuzima iznenada. Često se zaljubljujemo u nevreme i u neprikladne osobe.

Drugo, zaljubljivanje nije prava ljubav zato što ne zahteva nikakav napor. Ma šta da činimo u stanju zaljubljenosti, činimo to bez svesnog napora da sebe u bilo čemu ograničimo. Dugi telefonski razgovori koje obavljamo, skupi pokloni koje kupujemo, dela koja činimo, sve nam se to čini kao samo po sebi razumljivo i prirodno. Kao što nagonska priroda nagoni pticu da pravi gnezdo, tako nas nagonska priroda stanja zaljubljenosti navodi da jedni za druge činimo neobična i neprirodna dela.

Treće, zaljubljena osoba nije istinski zainteresovana da radi na ličnom razvoju voljenog bića. Ako na pameti imamo ikakav cilj, onda je to nastojanje da prekinemo svoju usamljenost ili vezu ovekovečimo brakom. Stanje zaljubljenosti ne bavi se ni našim ličnim razvitkom. Umesto toga pruža nam osećanje da smo večć stigli na cilj i da nam dalje napredovanje uopšte nije ni potrebno. Mi se već nalazimo na vrhuncu životne sreće i jedina nam je želja da tu i ostanemo. Ni naša ljubljena se sigurno ne mora dalje razvijatgi, jer je već savršena. Mi se jednostavno nadamo da će i ostati savršena.

Šta je onda zaljubljenost ukoliko nije prava ljubav? Dr Pek smatra da je to «genetski određena instinktivna komponenta potrebe za produženjem vrste. Drugim rečima, privremeni kolaps obuzetosti sobom, koji je posledica zaljubljenosti, predstavlja stereotpnu reakciju ljudskih bića na konfiguraciju unutrašnjih seksualnih nagona i spoljašnjih seksualnih stimulansa da bi se povećala verovatnoća seksualnog parenja i stapanja sa ciljem da se osigura produženje vrste.» (M. Scott Peck, The Road Lless Travelled, New York, Simon and Schuster, 1978, 89-90)

Bez obzira da li ćete se vi složiti s ovim zaključkom,  oni među nama koji su se zaljubili i odljubili verovatno će kazati da nas to stanje baca u emocionalnu orbitu koja ne lini ni na šta što smo do tada doživeli. To stanje isključuje mogućnost zdravog rasuđivanja, te sami sebe hvatamo da činimo ili govorimo ono što inače nikada ne bismo činili ni govorili. U stvari, kada izađemo iz tog stanja opijenosti, vrlo često se pitamo kako smo se uopšte mogli tako ponašati. Kada se talas emocija stiša i kada se vratimo u normalno stanje, koliki među nama se pitaju: «Zašto smo se nas dvoje uopšte uzeli? Pa, mi se ni u čemu ne slažemo!» To se pitamo iako nam se na vrhuncu opisjenosti činilo da se u svemu slažemo, bar u svemu važnome.

Znači li to da smo sada, pošto smo u stanju opijenosti ušli u brak, suočeni sa samo dve mogućnosti: da budemo celoga života nesretni sa svojim pogrešno izabranim bračnim drugom ili da iskočimo iz bračnog broda i da potražimo sreću na nekom drugom mestu. Savremene generacije običnoi biraju ovo drugo rešenje, dok su nekadašnje ostajale pri prvom. Pre nego što se naprečac odlučimo šta ćemo činiti, da pogledamo neke statističke podatke. Trenutno se 40% prvih brakova u Americi završava razvodom. I 60% drugih i 75% trećih brakova dele istu sudbinu. Očigledno je, dakle, da očekivanje da će drugi ili treći brak biti srećniji nije utemeljeno na stvarnosti.

Istraživanja pokazuju da postoji i treća, mnogo bolja alternativa: da stanje zaljubljenosti prepoznamo i odredimo kao privremeni emocionalni uzlet – i da potom nastavljamo «pravu ljubav» sa svojim bračnim drugom. Ta vrsta ljubavi u suštini je utemeljena na emocijama, ali nije opsednutost. To je ljubav koja ujedinjuje razum i emocije. Ona obuhvata volju i zahteva disciplinu, prepoznaje potrebu za ličnim razvojem i usavršavanjem. Naša najosnovnija emocionalna potreba nije da budemo zaljubljeni, nego da volimo i da budemo voljeni, da upoznamo i doživimo ljubav koja proizlazi ne samo iz emocija i nagona, nego i iz razuma i sposobnosti biranja. Meni je potrebno da me voli neko ko je mene odabrao mkao predmet svoje ljubavi, neko ko u meni vidi biće dostojno ljubavi i poverenja.

Takva vrsta ljubavi zahteva napor i disciplinu, ona prepoznaje potrebu za ličnim razvitkom.  To je odluka da se utroši vreme i energija u nastojanju da se pomogne voljenoj osobi, prožeto saznanjem da će na taj način njen život biti osmišljen i obogaćen, saznanjem da ćete i vi sami doživeti osećanje dubokog zadovoljstva – zadovoljstva koje pruža iskrena ljubav prema drugom biću. Za ovo zadovoljstvo euforija zaljubljenosti nije potrebna, jer prava ljubvav i ne može ni započeti da se razvija sve dok ne prođe stanje zaljubljenosti.

 

 Razumna, dragovoljna ljubav ... to je ljubav na koju su nas legende uvek pozivale!

 

Ne možemo sebi pripisivati u zaslugu plemenita i milosrdna dela koja smo činili u stanju opsednutosti. Tada nas je nosila nagonska snaga koja premašuje naše uobićajene načine ponašanja. Međutim, ako i posle povratka u stvarni svet odlučimo da ostanemo plemeniti i milosrdni, onda je to prava ljubav.

Da bismo ostali emocionalno zdravi, moramo zadovoljiti svoju emocionalnu potrebu za ljubavlju. Bračni drugovi čeznu za naklonošću i ljubavlju svojih partnera. Mi se osećamo sigurni kada znamo da nas naš partner prehvata, da nas želi i da se predano stara o našem dobru. Sve te emocije smo osećali u toku perioda zaljubljenosti. Bilo je lepo dok je trajalo. Greška je bila samo u tome što smo mislili da će trajati večito.

Međutim, u svakom priručniku za brak, faza zaljubljenosti predstavlja tek uvodno poglavlje. Osnovna tema knjige je razumna, dragovoljna ljubav. To je ljubav na koju su nas bajke uvek pozivale, To je svesna, namerna ljubav.

Ovo je svakako dobra vest za one bračne partnere koji su izgubili sve karakteristike zaljubljenosti. Ako je ljubav svesno biranje, onda oni imaju mogućnost da vole i kada nestane zaljubljenosti i kada se vrate u stvarnost. Ta vrsta ljubavi započinje s određenim gledištem – načinom razmišljanja. Ljubav je gledište koje kaže: «Oženjen sam tobom i odlučujem da ću se starati o tvom dobru!» U rtom slučaju onaj koji je odlučio da voli, naći će već prikladan način da izrazi svoju ljubav i da ostvari svoju odluku.

«To mi zvuči tako prazno!» - uzviknuće neko. «Ljubav kao gledište, ljubav kao prikladno ponašanje! Gde su, onda, zvezde padalice, baloni, duboka osećanja?  Šta je sa atmosferom iščekivanja, treperenja, elektrizirajućom snagom poljupca, šta je sa seksualnim uzbuđenjem? Šta je sa emocionalnom sigurnošću saznanja da se nalazim na prvom mestu u njegovim ili njenim mislima? O tome je reč u ovoj knjizi. Kako da jedno drugome zadovoljimo duboku emocionalnu potrebu za ljubavlju? Ako uspemo da to naučimo i ostvarimo, onda će ljubav koju delimo biti uzbudljivija  od bilo čeka što smo osetili dok smo bili slepo zaljubljeni.

Već godinama na seminarima o braku govorim o pet jezika ljubavi. Na hiljade parova će vam potvrditi verodostojnost onoga što ćete čitati. Moje police su pune pisama nepoznatih ljudi koji kažu: «Prijatelj mi je dao jednu od vaših kaseta o jezicima ljubavi. Ona je preporodila naš brak. Godinama smo se trudili da jedno drugome dokažemo da se volimo, ali su se naša nastojanja razmimoilazila. Sada, kada govorimo istim jezikom ljubavi, emocionalna klima u našem braku se drastično popravila.

Kada je emocionalni rezervoar vašeg partnera pun i od je siguran u vašu ljubav, celi svet mu izgleda pun radosti i on će pregnuti da ostvari sovje najviše životne ciljeve. Ali, kada mu je rezervoar prazan, celi svet mu izgleda mračan, i on verovatno nikada neće ostvariti svoj životni potekcijal. U sledećih pet poglavlja objasniću pet emocionalnih jezika ljubavi, a u devetom ću objasniti kako otkrivanje jezika ljubavi vašeg partnera može da unapredi vaš život u braku.

 

< 2. Poglavlje Sadržaj 4. Poglavlje >