< 3. Poglavlje
Sadržaj
5. Poglavlje >
Četvrto poglavlje
Prvi jezik
ljubavi
IZRAĐAVANJE
PRIZNANJA
Mark
Tven je jednom rekao: «Od pravog komplimenta mogu da živim dva meseca!» Kada bismo Marka Tvena doslovno
shvatili, šest komlimenata godišnje bilo bi dovoljno da njegov rezervoar ljubavi
uvek bude do vrha pun. Verovatno će vašem partneru biti potrebno i nešto više od
toga.
Jedan
od načina emocionalnog izraažavanja ljubavi je upućivanje ohrabrujućih reči.
Solomun, pisac drevnih jevrejskih mudrih izreka, napisao je: «Život je i smrt u
vlasti jeziku!» (Priče 18,21) Mnogi parovi nikada nisu naučili neizmernu snagu
uzajamnog verbalnog priznavanja. Solomun je dalje napisao: «Briga u srcu
čovekovom obara, a dobra reč razveseljava!» (Priče 12,25)
Verbalni komplimenti ili izricanje
priznanja predstavljaju moćne komunikatore ljubavi. Najvolje se daju u obliku
jednostavnih, neposrednih priznanja, kao na primer:
«Sjajno ti stoji to
odelo!»
«Kako
dobro izgledaš u toj haljini!»
«Sigurno niko na svetu ne zna da pripremi
krompir kao ti. Uživam kada ga imam na tanjiru!»
«Baš
ti hvala što si večeras oprao posuđe!»
«Hvala
ti što si se postarao da nam neko pričuva decu! Nikada ti to neću
zaboraviti!»
«Obradovala sam se kada sam videla da si
uklonio smeće!»
Šta bi
se događalo sa emocionalnom klimom u braku kada bi muž i žena redovno slušali
ovakva iskrena priznanja?
Pre
sedam godina, sedeo sam u kancelariji kraj otvorenih vrata.
- Imate li trenutak slobodnog
vremena? – upitala me je gospođa koja je prolazila hodnikom.
- Svakako!
Izvolite!
Ušla
je i sela na ponuđenu stolicu.
- Doktore, imam problem! Ne mogu
da nagovorim muža da uredi našu spavaću sobu. Ubeđujem ga već devet meseci.
Pokušala sam sve moguće, ali uzalud.
Moja
prva pomisao bila je: «Gospođo, vi ste na pogrešnom mestu. Ja nisam savetnik za
unutrašnje uređenje stana!» Međutim, ljubazno sam rekao: «Pričajte mi o
tome!»
- Evo, uzmite kao primer prošlu
nedelju! Sećate li se kako je vreme bilo prekrasno. Znate li šta je moj muž
radio preko celoga dana? Prao je i glancao automobil!
- I šta ste vi
učinili?
- Otišla sam k njemu i kazala da
zaista ne razumem njegovo ponašanje. Tako divan dan, kao stvoren za uređenje
spavaće sobe, a on pere i uređuje automobil!
- Da li je pošao da uređuje
sobu?
- Svakako da nije! I dalje je u
istom stanju. Ne znam šta da radim.
- Dozvolite mi da vas nešto
upitam. Imate li vi nešto protiv čistih, sjajnih
automobila?
- Svakako da nemam, ali mene
prvenstveno zanima spavaća soba!!!
- Da li ste sigurni da je vašemu
mužu poznato šta vi to tako vruće želite?
- Znam da zna, jer ga gnjavim već
devet meseci!
- Dozvolite mi da vam postavio
još jedno pitanje. Učini li vaš muž ikada nešto dobro?
- Na šta
mislite?
- Pa, recimo, da iznese smeće, da
sredi auto kada ga vi vozite, da plati račun za struju, da obesi svoj kaput na
vešalicu kada se vrati s posla!
- Svakako da radi nešto od toga,
bar ponekad!
- U tom slučaju ima jedan
predlog. Prvo, više nikada nemojte spominjati spavaću sobu. Nikada više ne govorite o uređenju
spavaće sobe!
- Uopšte ne vidim kako bi to
moglo da pomogne!
Svrha ljubavi nije da dobijete nešto što
želite, nego da učinite nešto za voljenu osobu. Činjenica je da ćete posle
dobijenog priznanja biti mnogo spremniji da to učinite!
- Pa, gospođo, upravo ste mi
kazali da on zna da sreba da sredi spavaću sobu. Više nema potrebe da mu o tome
govorite. On to već zna! Drugi moj predlog je da mužu izreknete iskreno
priznanje kada god učini nešto dobro. Ako iznese smeće, kažite: «Hvala, dragi,
želim da znaš da sam ti stvarno zahvalna što si izneo smeće!» Ni za živu glavu
nemojte kazati: «Bilo je krajnje vreme da to smeće nestane iz kuće. Samo se muhe
roje oko njega!» Ako vidite da plaća račun za struju, stavite mu ruku na rame i
recite: «Znaš, dragi, zaista cenim što si taj posao preuzeo na sebe. Ima mnogo
muževa koji sve prepuštaju ženama.» Svaki put kada učini nešto dobro, dajte mu
verbalno priznanje.
- Ne vidim da će on zbog toga
srediti našu spavaću sobu!
- Gospođo! Tražili ste savet i
dobili ste ga! Besplatan je!
Nije
otišla posebno zadovoljna. Međutim, posle tri sedmice, ponovo se pojavila u
mojoj kancelariji i kazala: «Neverovatno, doktore! Uspelo je!» Naučila je da verbalni komplimenti
daleko snažnije pozitivno motivišu nego prigovori.
Ne
savetujem vam da laskate da biste privoleli svog bračnog druga da nešto učini.
Svrha ljubavi nije da nešto dobijete za sebe, nego da nešto učinite za dobro
voljene osobe. Međutim, činjenice pokazuju da ćemo posle primljenog priznanja
biti daleko spremniji da učinimo ono što naš partner želi.
Verbalni komplimenti su samo jedan od
načina da izrazite priznanje svom bračnom drugu. Drugi način su ohrabrujuće
reči. Reč «ohrabriti» znači nekome uliti hrabrosti. Svaki od nas ima neko
područje na kojemuj se oseća nesiguran. Nedostaje nam hrabrosti, i upravo nas
taj nedostatak hrabrosti sprečava da učinimo pozitivna dela koja bismo želeli da
učinimo. Latentna snaga u područjima nesigurnosti vašeg bračnog druga možda čeka
samo na vaše ohrabrujuće reči!
Alison
je uvek volela da piše. Pri kraju studija upisala je i nekoliko predmeta sa
područja novinarstva. Ubrzo je shvatila da je pisanje daleko više oduševljava od
istorije koja joj je bila glavni predmet. Bilo je već prekasno da menja glavni
predmet, ali je posle završetka studija, a pre rođenja prvog deteta, ipak
napisala nekoliko glanaka. Jedan od njih je poslala u neku redakciju, alu su je
odbili. Nije se više usudila da piše. Prolazile su godine i kada su deca
poodrasla, imala je više vremena da razmišljanje, pa se opet latila
pisanja.
U
početku njen muž Keit nije obraćao mnogo pažnje na njene pokušaje da piše. Bio
je zaokupljen svojim pozivom i nastojanjem da napreduje na hijerarhijskoj
lestvici u svojoj kompaniji. Vremenom je ipak shvatio da se sreća u životu ne
krije u dostignućima, već u odnosima. Zato je mnogo više pažnje poćeo poklanjati
Alison i njenim problemima. Potpuno je zato prirodno da je jedne večeri pročitao
jedan od njenih članaka. Smesta je otišao u dnevnu sobu u kojoj je Alison čitala
i oduševljeno rekao: «Žao mi je da
te prekidam u čitanju, ali nešto moram da ti kažem! Upravo sam pročitao tvoj
članak pod naslovom «Iskoristite svoj godišnji odmor do maksimuma». Alison, ti
si pravi majstor! Taj članak treba da bude objavljen. Ti pišeš zaista
razumljivo, tako da te svako može razumeti. Rečima kao da slikaš prizore tako
daih svi mogu zamisliti. Stil ti je čudesan. Bezuslovno taj članak moraš poslati
nekom uredništvu!
- Misliš li ti to zaista
ozbiljno? – upitala je Alison oklevajući.
- Svakako! Članak je
izvanredan!
Kada
je Keit izašao, Alison se nije vratila čitanju. Sa sklopljenom knjigom u krilu,
tridesetak minuta je razlišljala o Keitovim rečima. Pitala se hoće li i drugi
doživeti njeno pisanje kao i on. Setila se kako je pre nekoliko godina redakcija
odbila njen članak. Međutim, u međuvremenu se i ona promenila. Njeno pisanje se
popravilo. Imala je i više životnog iskustva. Pre nego što je ustala da popije
čašu vode, Alison je donela odluku. Poslaće svoje članke u nekoliko redakcija.
Proveriće tako da li su za objavljivanje. Keit je ove svoje reči izgovorio pre
četrnaest godina. Od tada su objavljeni mnogi Alisonini radovi, a potpisala je i
ugovor da napiše knjigu. Ona zaista izvanredno piše, ali su bile potrebne
ohrabrujuće reči muža da je pokrenu da učini prvi korak na trnovitom putu do
objavljivanja svojih dela.
Možda
i vaš bračni partner ima neiskorišćenog potekcijala na nekom području života.
Možda taj potencijal samo čeka na vaše ohrabrujuće reči. Možda ona treba da se
upiše na neki tečaj da razvije tu sposobnost. Možda on treba da upozna neke
ljude koji mu mogu kazati šta i kako treba da čini. Vaše reči mogu vašem
partneru da pruže hrabrosti da učini taj prvi korak.
Molim
da shvatite da ne govorim o tome da primoravate partnera da učini nešto što vi
želite. Govorim o podsticanju da razvije sposobnosti koje već ima. Na primer,
neki muževi teraju supruge da smršave. Muž kaže: «Ja je hrabrim!», ali ženi
njegovo ohrabrenje zvuči kao prekor. Ohrabrenje možete pružiti jedino osobi koja
želi da smršavi. Bez te njene želje vaše reči se biti svrstane u kategoriju
propovedanja. Takve reči retko deluju ohrtabrujuće. Skoro uvek zvuče kao
prigovor koji treba da izazove grižnju savesti. One ne izražavaju ljubav, već
odbojnost.
Ohrabrenje zahteva da se svet gleda iz
perspektive bračnog druga. Prvo moramo naučiti šta je njemu
važno!
Ako
vaš bračni drug kaže: «Ove jeseni ću se uključiti u program skidanja
kilograma! - vi imate priliku da ga
ohrabrite! Ohrabrujuće reči bi mogle ovako da zvuče: «Kada ti nešto odlučiš,
onda znam da ćeš uspeti. To je jedna tvoja osobina koja mi se sviđa. Kada
doneseš odluku ne prestaješ se truditi dok je ne ostvariš. Reci mi samo kako bih
ti ja u tome mogao pomoći. Što se tiče cene programa, nekako ćemo se već snaći.»
Takve reči zaista mogu ohrabriti vašeg bračnog druga da se upiše na seminar za
mršavljenje.
Ohrabrenje zahteva da se svet sagleda iz
perspektive vašeg bračnog druga. Prvo moramo naučiti šta je njemu važno. Tek
tada mu možemo pružiti ohrabrenje. «Uz teme sam! Kako ti mogu pomoći?» Treba da
mu kažemo da verujemo u njegove sposobnosti. Izrecimo reči priznanja i
pohvale!
Većina
od nas ima više potencijala nego što ćemo ikada iskoristiti. U tome nas često
sprečava samo nedostatak hrabrosti. Bračni drug, pun ljubavi, može nam pružiti
upravo taj katalizator. Svakako, nekada vam je teško da izgovorite reči
ohrabrenja. To možda nije vaš primarni jezik ljubavi. Možda ćete morati da
uložite mnogo truda da naučite drugi jezik ljubavi, primarni jezik vašeg
partnera. To će vam biti posebno teško ako ste se navikli da kritikujete i
prebacujete, ali vam mogu kazati da se isplati!
Ljubav
je lepa. Ako verbalno želimo iskazati ljubav, moramo birati lepe reči. Važno je
i kako ih izgovaramo. Ista rečenica može ima dva suprotna značenja, zavisno od
toga kako ste je izgovoriti. Izjava «Volim te!», izgovorna toplim i nežnim
glasom, može predstavljati iskrenu izjavu ljubavi. Ali šta, ako posle reči
«volim te» stavimo unitnik? Upitnik menja celi smisao ovih slatkih reči. Ponekad
rečima izgovaramo jedno, a tonom izražavamo nešto sasvim drugo. Odašiljemo
dvostruke poruke. Naš partner će najčešće protumačiti naše reči prema tonu kojim
su izgovorene, a ne prema rečima koje smo upotrebili.
Reči
«Oduševljen sam da upravo večeras operem sudove!», izgovorene sa ironičnim
prizvukom, svakako da neće biti prihvaćene kao mizjava ljubavi. Sa druge strane,
rečima možemo podeliti tugu, bol, patnju, radost na ljubazan način i one će biti
shvaćene kao izražavanje ljubavi. Osoba koja govori želi da joj partner pokloni
pažnju. Ona želi da se na taj način zbliži s voljenom osobom. Deleći svoja
osećanja, gradi mostove. Razgovara o boli, jer želi da pronađe lek. Iste reči,
ukoliko ih bude izgovorila grubim, povišenim tonom, neće više biti izraz ljubavi
i prisnosti, već prekora i osude.
Način
na koji govorimo izvanredno je važan. Stara Solomunova izreka kaže: «Odgovor
blag utišava srdnju!» Ako je vaš partner ljut ili uzrujan, te vas žestoko
napadne rečima, ukoliko vi izaberete put ljubavi, neće raspirivati vatru sukoba,
nego ćete uzvratiti blagim glasom. Ono što vam on govori primićete kao
obaveštenje o njegovom trenutnom emocionalnom stanju. Dozvolićete mu da vam
ispriča svoju priču o svojoj povređenosti, ljutini ili viđenju događaja.
Nastojaćete da se stavite na njegovo mesto i da sagledate zbivanja njegovim
očima, a potom ćete smireno i ljubazno izraziti svoje razumevanje. Ako ste mu
učinili na žao, neće vam biti teško da priznate pogrešku i da zatražite
oproštenje. Ako je vaše viđenje događaja drugačije od njegovog, treba da na lep
način obrazložite svoje gledište. Treba da tražite put razumevanja i smirenja, a
ne da nastojite da svoje gledište prikažete kao jedino pravilno i logično
tumačenje onoga što se dogodilo. To je zrela ljubav – ljubak za kojom težimo ako
želimo da se naš brak održi i usavršava.
Ljubav
ne sabira pogreške. Ljubav je spominje promašaje iz prošlosti. Niko među nama
nije savršen. Niko od nas ne čini uvek ono što je pravo i dobro. Ponekad se
dešava da izgovorimo uvredljive reči na račun svog bračnog druga. Prošlost se ne
može izbrisati. Možemo je priznati i složiti se da smo pogrešili. Možemo
zamoliti za oproštenje i pokušati da promenimo svoje ponašanje. Osim priznanja
da sam pogrešio i molbe da mi oprosti, više ništa ne mogu učiniti da ublažim bol
koji sam prouzrokovao. Ako mi je bračni drug nešto učinio i pokajnički dolazi da
me zamoli za oproštenje, tada mogu da biram jedino između osude ili oproštenja.
Ako izaberem osusu i nastojim se osvetiti ili naterati svog bračnog druga da
ispašta zbog svog prestupa, sebe sam stavio na mesto sudije, a njena na mesto
zločinca. Bliskost je isključena. Ako izaberem put oproštenja, bliskost se može
obnoviti. Oproštenje je put ljubavi.
Zapanjen sam kada vidim koliko ljudi
svaki novi dan meša s jučerašnjim. Oni uporno nastoje da u današnji dan unesu
sve jučerašnje propuste i da na taj način pokvare potencijalno prekrasan dan.
«Ne mogu verovati da si mi to učinio. Nikada ti to neću oprostiti. Ne možeš ni
naslutiti koliko si me povredio. Nije mi jasno kako možeš tako mirno i
zadovoljno da sediš iako si mi sve to rekao ili učinio. Trebalo bi da puziš na
kolenima i da me moliš za oproštenje. Sumnjam da ću ti ikada oprostiti čak i ako
me zamoliš!» Ovo isu reči ljubavi,
već reči osvete, mržnje i ogorčenja.
Ako želimo razvijati svoje međusobne
odnose, moramo znati želje svoga partnera. Ako želim da ga volim, moram znati
šta on želi!
Najbolje
što možemo učiniti s pogreškama iz prošlosti je da ih prepustimo istoriji.
Istina je da se to dogodilo. Sigurno da je zabolelo. Možda i dalje boli, ali on
je priznao svoju grešku i zamolio vas je za oproštenje. Prošlost se ne može
izbrisati, ali se može i mora shvatiti kao istorija. Mi sami moramo odlučiti da
ćemo danas živeti bez promašaja iz prošlosti. Opraštanje nije osećanje, to je
prihvatanje. To je odluka da se pokaže ljubav, a ne prilika da se napadne
prestupnik. Opraštanje je dokaz ljubavi: «Volim te bi stalo mi je do tebe!
Odlučio sam da ti oprostim. Iako moje osećanje povređenosti može potrajati još
neko vreme, neću da dozvolim da se ovaj nemili događaj ispreči između nas. Nadam
se da ćemo iz ovog iskustva oboje nešto naučiti. Ti nisi izgubljeni slučaj samo
zato što si pogrešio. Ti si moj bračni drug i mi žemo i dalje ići zajedno kroz
život!» To su reči ljubavi
izgovorene dijalektom lepih reči.
Ljubav
želi, ali ne zahteva. Ako zahtevam nešto od svoga bračnoga druga, postajem mu
roditelj, a on moje dete. Roditelj govori trogodišnjem detetu, šta treba, u
stvari, šta mora da učini. To je neophodno, jer trogodišnjak još ne zna kako
treba da plovi uzburkanim vodama mora života. Međutim, u braku smo ravnopravni,
odrasli partneri. Sasvim je sigurno da nismo savršeni, ali smo odrasli i
partneri! Želimo li izgraditi prisne međusobne odnose, moramo znati šta onaj
drugi želi. Akoi želimo da se volimo, moramo znati šta onaj drugi
hoće.
Veoma
je važno na koji način izražavamo te svoje želje. Ako ih izreknemo kao zahteve,
uništavamo mogućnost bliskosti i udaljavamo partnera od sebe. Ako svoje potrebe
i traženja izražavamo kao kao želje, postavljamo smernice, a ne ultimatume. Muž
koji kaže: «Obožavam onu tvoju pitu od jabuka. Ima li neke mogućnosti da se ona
pojavi na stolu ovih dana?» - daje svojoj ženi smernice kako da ga voli i da
stvori prisnost. Sa druge strane, muž koji kaže: «Nisam jeo pitu od jabuka
otkako nam se rodio sin i čini mi se da je neću dobiti ni u toku sledećih
osamnaest goidna!» - ne ponaša se kao odrastao čovek, nego kao nezreli
pubertetlija. Žena koja pita: «Misliš li da ćeš u toku ovog vikenda imati
vremena da očistiš oluke?» - ovom svojom željom izražava i ljubav. Međutim, ta
ista žena može da kaže: «Ako uskoro ne očistiš oluke, propašće nam i cela
fasada! Već nam iz oluka raste raste cela šuma!» - prestala je da voli svoga
muža i pretvorila se u dominantnu majku.
Kada
nešto želite od svoga bračnog druga, priznajete njegovu vrednost i sposobnost. U
suštini, kao da nagoveštavate da on ima nešto ili može da učini nešto što vama
mnogo znači. Ako, sa druge strane, postavljate zahteve, pretvarate se u
tiranina. Vaš partner se neće osetiti uvažen, nego omalovažen. Želja ostavlja
mogućnost odluke i izbora. Vaš bračni drug može izabrati da ispuni vašu želju
ili da je odbije, jer ljubav uvek predstavlja izbor. Zato i jeste tako značajna
i važna. Svest da me partner toliko voli da pozitivno reaguje na moju želju, na
emocionalnom planu je dokaz da mu je stalo do mene, da me ceni, uvažava i želi
da me zadovolji. Emocionalnu ljubav ne možemo iznuditi zahtevima. Ono, partner
može ispuniti moje zahteve, ali time mi nije izrazio svoju ljubav. To može biti
strah da če me izgubiti, grižnje savesti ili neke druge emocije, ali ne i
ljubavi. Zato želja stvara mogućnost da se izrazi ljubav, a zahtev uništava tu
mogućnost.
Reći
priznanja su smao jedan od pet osnovnih jezika ljubavi. U okviru toga jezika
postoji i mnoštvo dijalekata. O nekima je već bilo reči, a o nekima ćemo tek
govoriti. O tim dijalektima napisane su mnoge knjige i mnogi članci. Svim
dijalektima je zajedničko da partneri upućuju jedno drugome reči priznanja.
Psiholog Vilijam Džeims je napisao da je potreba da priznanjima verovatno jedna
od najdubljih čovekovih potreba. Ako niste čovek ili žena od mnogo reči, ako vam
to nije primarni jezik ljubavi, ako mislite da bi to mogaoi da bude primarni
jezik ljubavi vašeg partnera, dozvolite mi da vam predložim da pronađete
beležnicu u koju ćete beležiti reči priznanja. Kada čitate neki članak i knjigu,
pribeležite reči priznanja na koje nailazite. Vremenom ćete prikupiti zavidan
spisak reči koje možete iskoristiti da svoju ljubav iskažete svome
partneru.
Možete
pokušati i sa posrednim izražavanjem priznanja, što znači da govorite pohvalno o
svom partneru kada on nije prisutan. Na kraju će te reči dopreti do njegovih
ušiju i sigurno je da ćete i za njih dobiti punu naknadu. Kažite svojoj tašti da
ste oduševljeni svojom ženom. Kada joj majka bude prenela vaše reči, svakako
malo uveličane, osetiće da je volite. Pohvalite svoga partnera pred drugima u
njegovoj prisutnosti. Ako vam neko izrazi javno priznanje radi vaših dostignuća,
podelite tu čast sa svojim bračnim drugom. Možete se iskušati u pisanom
izražavanju priznanja. Pisani oblik ima tu prednost što se može pročitati
nekoliko puta.
Važnu
pouku o izražavanju priznanja naučio sam u Litl Roku, u državi Arkanso. Bila i
Beti sam posetio jednog lepog prolećnog dana. Živeli su u jednoj od kućica u
nizu s belom drvenom ogradom, zelenim travnjakom, i polećnim cvećem u punom
cvatu. Zaista idilično. Međutim, čim sam stupio u kuću, otkrio sam da se idila
završava na njenom pragu. Njihov brak se raspadao. Posle dvanaest godina braka i
dvoje dece pitali su se zašto su se uopšte i venčali. Izgledalo mi je da se ni u
čemu ne slažu. Jedino su se slagali da oboje vole svoju decu. Kada se priča
razmrsila, ustanovilo se da je Bili vorkaholik kojemu je ostajalo malo vremena
za Beti i za decu. Beti je našla honorarni posao, uglavnom da pobegne iz kuće.
Njihov način borbe s problemima bilo je povlačenje. Pokušali su da načine razmak
između sebe da bi smanjili mogućnosti sukoba. Rezervoar ljubavi oba partnera bio
je potpuno prazan.
Kazali
su mi da su odlazili u bračno savetovalište, ali da od toga nije bilo nikakve
koristi. Prisustvovali su i mom seminarun o braku, ali sam ja već sutradan morao
da otputujem iz njihovog mesta. Pošto je to bio moj jedini susret s njima,
odlučio sam da sve stavim na jednu kartu.
Proveo
sam po celi sat sa svakim od njih pojedinačno. Pažljivo sam saslušao obe priče.
Otkrio sam da bez obzira na sukobe i otuđenje, ipak ponešto cene kod svog
bračnog druga. Bob je priznao: «Ona je dobra majka. Dobra je domaćica i vrhunska
kuharica kada odluči da nešto skuha. Međutim, u njoj nema ni trunke ljubavi
prema meni. Ubijam se radeći za nju i za decu, a ne dobijam ni reči priznanja.»
Beti je priznala da se Bili izvanredno stara o porodici. Međutim, odmah je
dodala: «U kući ne želi ni prstom da makne da bi mi pomogao. Nikada nema vremena
za mene. Kakve li koristi od velike kuće., od sprava za rekreaciju i svega
ostaloga, kada on nema vremena da zajednički u njima
uživamo!»
Prikupivši te informacije, odlučio sam da
ću dati samo po jedan predlog svakome od njih. Rekao sam im u odvojenim
razgovorima da svako od njih ima u svojoj ruci ključ za rešenje svih bračnih
problema, za popravljanje emocionalne klime u njihovom braku. Rekao sam im:
«Ključ je u verbalnom izražavanju priznanja za sve ono što vam se dopada kod
vašeg bračnog druga i, privremeno, u odgađanju svih prigovora za sve ono što vam
se ne dopada.» Ponovili smo pozitivne ocene koje su doneli jedno o drugome i ja
sam im pomogao da sastave pismeni spisak tih osobina. Bilov spisak se ograničio
na Betine aktivnosti kao majke, domaćice i kuharice. Beti je svoj spisak
ograničila na Bilov naporni posao i finansijsko staranje o porodici.
Betin
spisak je izgledao ovako:
·
Za dvanaest
godina braka nikada nije izostao s posla.
·
U toku tih
godina dobio je nekoliko unapređenja, jer stalno smišlja načine da unapredi
svoju produktivnost.
·
Svakog meseca
uredno otplaćuje zajam za kuću.
·
Uredno plaća
i račune za struju, plin i vodu.
·
Pre tri
godine kupio nam je sprave za kučnu gimnastiku.
·
Svake sedmice
kosi travu na travnjaku pred kućom.
·
Svake jeseni
pokupi lišće.
·
Daje nam
dovoljno novca za sve kućne potrebe, za hranu i odeću.
·
Oko jednom
mesečno odnese kućno smeće.
·
Daje novac da
se kupe novogodišnji pokloni za celu porodicu.
·
Slaže se da
novac koji Beti zaradi može da potroši kako želi.
Bilov
spisak je bio ovako sastavljen:
·
Svakoga dana
sprema postelje.
·
Svake sedmice
sprema kuću.
·
Svako jutro
sprema decu u školu i daje im obilan doručak.
·
Oko tri puta
sedmično skuha i večeru.
·
Nabavlja
životne namirnice.
·
Pomaže deci u
pisanju domaćih zadaća.
·
Vozi decu na
crkvene i ostale aktivnosti.
·
U crkvi drži
časove veronauke.
·
Odnosi Bilovu
odeću u hemijsku čistionicu.
·
Pere i glača
rublje.
Predložio sam im da spisak proširuju
poslovima kojih se sete u toku sledećih sedmica. Predložio sam im da dva puta
sedmično izraze priznanje jedno drugome za jedno učinjeno pozitivno delo. Još
nešto sam im rekao. Beti sam savetovao da na Bilove komlimente ne odgovara odmah
komplimentom, nego da jednostavo kaže: «Hvala ti što si to primetio!» Bilu sam
savetovao to isto. Tražio sam da se toga rasporeda drže u toku sledeća dva
meseca, a ukoliko rezultati budu dobri, da nastave i dalje. Ako pokušaj ne
donese nikakve pozitivne rezultate, neka ga zaborave i neka se vrate starim
navikama.
Sutradan sam se ukrcao u avion i vratio
svojoj kući. Zabeležio sam sebi da za dva meseca moram pozvati Bila i Beti da
čujem šta se događa. Kada sam ih sredinom leta pozvao, zamolio sam ih da
razgovaramo posebno. Bio sam radosno iznenađen napretkom koji je Bil postigao.
Naslutio je da sam Beti dao isti savet, ali mu to nije smetalo. U stvari, čak mu
se i svidelo. Ona je glasno izražavala priznanja njegovom staranju o porodici i
naporima koje je ulagao. «Uspela je da postigne da se ponovo osetim kao
muškarac. Pred nama je još dug put, doktore, ali verujem da se nalazimo na putu
oporavka.»
Međutim, iz razgovora s Beti saznao sam
da se stanje tek malo popravilo. Kazala je: «Bil mi odaje priznanja, kako ste
nagovestili, čak verujem da je u tome iskren. Ali, doktore, i dalje ne provodi
vreme sa mnom. I dalje je prezauzet poslovima i zato nikada nemamo vremena jedno
za drugo.»
Dok sam slušao Beti, došao sam do značajnog otkrića. Postalo mi je jasno da jezik ljubavi jedne osobe ne mora da bude jezik ljubavi druge osobe. Bilo je očigledno da je izražavanje priznanja bilo Bilov jezik ljubavi. Imao je opsesivnu potrebu da radi i uživao je u svom poslu, ali je najviše od svega od svoje žene očekivao da mu izrazi priznanje za sav trud koji ulaže. Taj model je verovatno usvojio još u detinjstvu, a potreba za verbalnim priznanjima nije mu se smanjima nin u zrelom dobu. Beti je emocionalno čeznula za nečim drugim. Pozitivne reći su bile u redu, ali je njena emocionalna želja bila da doživi i nešto drugo. To nas dovodi do primarnog jezika ljubavi broj dva.
< 3. Poglavlje | Sadržaj | 5. Poglavlje > |