< 14. Poglavlje Sadržaj 16. Poglavlje >

 

petnaesta glava

HRIŠĆANI I VLASTI

Rimljanima 13,1-7

 

Ovih nekoliko stihova koji govore o odnosu hrišćanina prema vlastima bili su predmet mnogih spekulacija, pa i sukoba mišljenja, ne samo zbog onoga što Pavle kaže nego možda i više zbog onoga što on ne kaže. Pavle, kako izgleda, poziva na nekritičko pokoravanje vlastima koje vladaju. A ipak, hrišćanin teško da može čitati te reči, a ne razmišljati o primeru Petra koji je stajao pred versko-političkim vlastima u Jerusalimu i govorio: “Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima!” (Dela 5,29). Zašto Pavle kaže ono što je rekao u Rimljanima 13,1-7 i zašto je to i sve što on kaže? Pokušaćemo da nađemo odgovore na ova pitanja, zajednički otvarajući Reč.

Ulaženje u Reč

Rimljanima 13,1-7

Stihove od 1 do 7 pročitaj u najmanje tri različita prevoda, a onda odgovore na sledeća pitanja upiši u svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima.

 

1.      Načini pregled onoga što Pavle kaže u ovom odlomku. Šta je srž njegovih uputstava?

2.      Kako se ovaj odlomak uklapa u kontekst poslanice Rimljanima? Možeš li da pronađeš posebne veze s 12. glavom poslanice i s ostatkom 13. glave? Načini spisak onoga što si pronašao.

3.      Analiziraj način na koji Pavle koristi izraz vlasti u 13,1-7. Da li on znači isto kad god je upotrebljen? Objasni svoj odgovor.

4.      Na jednoj strani svoje beležnice za poslanicu Rimljanima navedi najmanje tri različita načina kako zemaljski vladari, po Pavlovim rečima, deluju kao Božje sluge. Objasni kako svaki od njih može da bude istina.

5.      Nabroj i analiziraj svaki od razloga koje Pavle navodi za pokoravanje vlastima u ovim stihovima.

Istraživanje Reči

Šta Pavle kaže (13,1-7)

Počinjemo pažljivo posmatrajući ono što u tim stihovima Pavle stvarno kaže. On počinje zapovešću iz 1. stiha, da svako mora da se pokorava vlastima koje vladaju. Izraz preveden sa “vlasti” može se odnositi na bilo kog predstavnika vlasti, uključujući i imperatora. Iako se to može odnositi i na anđeoske i na demonske sile, kontekst kazuje da Pavle govori o zemaljskim vladarima. Odmah posle uvodne zapovesti o pokoravanju nalazimo i obrazloženja za takvu zapovest.

 

Prvo obrazloženje nalazimo u drugom delu prvog i prvom delu drugog stiha i ono je teološke prirode. Nema vlasti osim one koju je Bog uspostavio. Ako je te vlasti uspostavio Bog, onda ustajati na pobunu protiv njih znači ustajati na pobunu protiv Boga, a činiti to znači navući na sebe sud [kaznu]. Pavle potvrđuje da vlasti postoje po Božjem ovlašćenju. On doduše ne kaže da li misli na vlasti uopšte, ili na sasvim određene vlasti određene od Boga, ali to u stvari i ne utiče na tok dokazivanja. Osnovno je da hrišćani treba da im se pokoravaju, jer ako tako ne čine, značiće da se suprotstavljaju Bogu i prestupaju Njegovu volju.

 

Drugi razlog navodi se u 3. i 4. stihu. Ovo obrazloženje je praktično i pragmatično. Vladari nisu uzrok straha onima koji čine dobro, nego onima koji čine zlo. Prema tome, ako činiš dobro, ne treba da brineš zbog vlasti. Treba da brineš jedino ako činiš zlo. Predstavnici vlasti ne nose mač tek tako. Oni donose Božji sud [kaznu] zločincu, da bi sačuvali red. Čineći to, oni praktično služe Bogu. Pavle ih, zapravo, i zove Božjim “slugama” ili “đakonima” (4. stih). Niko ne bi želeo da živi u uslovima anarhije. Prema tome, hrišćani imaju i praktičan razlog za pokoravanje građanskim vlastima i upraviteljima.

 

Peti stih počinje izrazom prema tome i on rezimira Pavlovo izlaganje do tog mesta. Hrišćani treba da se pokoravaju da bi izbegli kažnjavanje (pragmatičan razlog koji je Pavle upravo naveo), ali i iz jednog dodatnog razloga — zbog savesti. Ovo nas vraća na prvi razlog koji je naveo Pavle. Ako su vlasti postavljene od Boga, onda je pokoravanje njima više nego samo nešto praktično; ono je ujedno i stvar hrišćanskog načela. Unutrašnje predanje Bogu trebalo bi da motiviše hrišćane u Rimu na pokoravanje vlastima koje vladaju.

 

Pavle u 6. stihu navodi specifičan primer takvog pokoravanja. Hrišćani treba da plaćaju poreze zato što su vlasti Božje sluge koje rade svoje puno [radno] vreme na poslovima upravljanja. Drugim rečima, oni zaslužuju da budu plaćeni za svoj rad i to se ostvaruje zahvaljujući porezima. Reč ovde upotrebljena za “vlasti” nije ista kao ona koja je upotrebljena u 1. stihu. Ova reč se obično koristila za službenike vlasti nižeg ranga, među kojima su bili sakupljači poreza. Na kraju, Pavle u 7. stihu rezimira u vidu opšte zapovesti, za kojom slede četiri pojedinačne. Rimski hrišćani treba da plaćaju svakome šta kome duguju, bilo da je taj dug u vidu poreza, prihoda, poštovanja ili časti. U 8. stihu, koji ćemo proučavati u sledećem poglavlju knjige, Pavle nastavlja i kaže da je jedini dug koji bi njegovi čitaoci trebalo da ostave otvoren, dug ljubavi.

Šta Pavle ne kaže

O ovim stihovima verovatno se više raspravlja zbog onoga što Pavle ne kaže, nego zbog onoga što kaže. Tu imamo neka iznenađujuća izostavljanja. Prvo, on u ovom odseku ne kaže ništa što bi imalo izričito hrišćanski karakter. Iako svoje uputstvo dovodi u vezu s Božjom voljom, on ga ne povezuje s hrišćanskim pobudama. Standardno učenje judaizma bilo je da je Bog postavio građanske vlasti. Primera radi, sledeći tekst iz knjige Mudrost Solomunova potvrđuje to, iako dovodi do zaključka koji je drugačiji od Pavlovog. Dok Pavle koristi misao da Bog postavlja vladare, zauzimajući se za pokoravanje njima, Mudrost koristi istu misao i njome se obraća vladarima, govoreći im o njihovoj odgovornosti. Tekst glasi:

 

Slušajte, dakle, o carevi i razumite; saznajte, o sudije s krajeva zemaljskih, poslušajte vi koji vladate nad masama, i hvališete se mnogim narodima. Jer vašu vlast dao vam je Gospod i vašu suverenost Bog Višnji; On će istražiti vaša dela i ispitati vaše planove. Pošto kao sluge carstva niste vladali pravo, niti držali zakon, niti živeli u skladu s Božjim namerama, On će doći na vas, strašan i brz, jer okrutni sudovi padaju na one koji su na visokim mestima. Jer će najsmernijima biti oprošteno u milosti, dok će silni biti silno iskušani (6,1-6).

 

Drugo, Pavle ne daje nikakve kvalifikacije ili nagoveštaje o mogućem postojanju okolnosti u kojima bi hrišćani morali pružati otpor građanskim vlastima. On ne uzima u obzir mogućnost da bi vlasti mogle da zastrašuju one koji čine dobro, možda progoneći ih baš zbog toga što se trude da poštuju Božju volju. To je, izgleda, posebno iznenađujuće, imajući na umu Pavlovo lično iskustvo. Iako je bio rimski građanin (vidi Dela 16,37 i 22,25) i, prema knjizi Dela apostolska često bolje prolazio kada je stajao pred rimskim vlastima nego od ruku jevrejske braće, Pavle je nesumnjivo znao kako je izgledalo biti progonjen i od Jevreja i od Rima, kako jasno ističe njegov autobiografski iskaz iz 2. Korinćanima:

 

Od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacali na me, tri puta se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj [na otvorenom moru]. Mnogo puta sam putovao, bio sam u strahu na vodama, u strahu od hajduka, u strahu od rodbine [svojih sunarodnika], u strahu od neznabožaca, u strahu u gradovima, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom (11,24-26).

 

Ipak, uprkos tom ličnom iskustvu, Pavle u našem tekstu ne daje ni nagoveštaj da bi nosioci građanske vlasti ikada mogli biti problem za one koji čine dobro. Očito je da Pavle, pošto ne pominje mogućnost da bi i nosioci građanske vlasti mogli biti problematični, mada su postavljeni od Boga, ne daje ni bilo kakvo uputstvo hrišćanima šta treba da čine kada se dužnosti prema Bogu sukobe sa zahtevima građanske vlasti.

 

Konačno, Pavle u našem tekstu ne čini gotovo ništa da bi uputstva koja daje primenio na posebne situacije. Postaje konkretan jedino kada kaže da hrišćani treba da plaćaju poreze. Ali on ne pominje pitanja kao što su: da li bi hrišćani po zakonu mogli da nose “mač” (oružje) u službi građanskim vlastima. Kako se, primera radi, primenjuje Pavlovo uputstvo u konkretnoj akciji, kad hrišćani budu regrutovani u vojsku? Pavle ne pominje nijednu primenu takve vrste na teške situacije. On nas jednostavno ostavlja s elementarnim uputstvom u njegovoj jednostavnosti, bez vidljivog priznavanja složenosti stvarnih odluka s kojima se hrišćani često suočavaju.

Zašto Pavle kaže ono što kaže

Kako treba da razumemo Pavlova uputstva u vezi s građanskim vlastima? Zašto on kaže ono što kaže, a izostavlja drugo, što bismo mogli očekivati kao sastavni deo rasprave? Možemo ukazati na dva moguća objašnjenja.

 

Prvo, Pavle možda ponavlja karakteristična, opšta uputstva koja su bila upućivana novim hrišćanima prilikom krštenja. Možda se nije moglo očekivati da takva uputstva sadrže tekst o izuzecima i primeni. Ona su se ograničavala na osnovno pitanje poštovanja prema građanskim vlastima, čime se novoobraćenima saopštavalo da ih njihova nova vera ne oslobađa zemaljskih odgovornosti. U prilog ovom objašnjenju imamo i paralelna uputstva u 1. Petrovoj 2,13-17:

 

Budite dakle pokorni svakoj vlasti čovečijoj, Gospoda radi: ako caru, kao gospodaru; ako li knezovima, kao njegovim poslanicima za osvetu zločincima, a za hvalu dobrotvorima. Jer je tako volja Božja da dobrim delima zadržavate neznanje bezumnih ljudi, kao slobodni, a ne kao da biste imali slobodu za pokrivač pakosti, nego kao sluge Božje. Poštujte svakoga: braću ljubite, Boga se bojte, cara poštujte.

 

Bez obzira na očigledne razlike između Petra i Pavla (Petar, na primer, ne naglašava da je Bog postavio građanske vlasti), padaju u oči sličnosti kako u pogledu misli, tako i u pogledu upotrebljenog rečnika Te sličnosti svakako nagoveštavaju da je reč o uobičajenim uputstvima koja je Pavle ponavljao, ne ulazeći u raspravu o izuzecima i primenama.

 

U prethodnom poglavlju skrenuli smo pažnju na postojanje paralela između 12. glave poslanice Rimljanima i 1. Petrove, gde se kaže da je u 12. glavi Rimljanima poslanice Pavle verovatno davao uputstva koja su se obično davala novokrštenim vernicima. I sada, slična uputstva o građanskim vlastima nalazimo i u 1. Petrovoj i u Rimljanima poslanici. U kasnijem delu 13. glave, Pavle će ponovo upotrebiti jezik o oblačenju odeće, koji je bio karakterističan za obraćanje krštenicima u ranom periodu hrišćanstva. Svi ovi činioci navode misao na mogućnost da je Pavle, dajući ova uputstva, možda imao u vidu novokrštene obraćenike, pa je to moglo uticati na izbor onoga šta će reći, a šta neće.

 

Drugo objašnjenje je da je Pavle govorio povodom neke sasvim određene situacije u Rimu i da je, zbog specifičnosti te situacije hteo da iznese samo jednu stranu. Kao što smo videli u uvodnoj glavi, hrišćani u Rimu već su učestvovali u jednoj raspravi s Jevrejima, koja je privukla tako veliku pažnju da je imperator Klaudije prognao Jevreje iz Rima. Po svoj prilici, Rim su morali da napuste i rimski hrišćani, ali prisustvo Akile i Priskile u Rimu (16,3; uporedi sa: Dela 18,1-3) pokazuje da su se oni u međuvremenu vratili. Može biti da je Pavle bio uznemiren, bojeći se da bi rimski hrišćani mogli da ponove nekadašnju vrstu nepoštovanja prema rimskim vlastima.

 

Različiti biblisti govorili su o nekim drugim mogućim situacijama u Rimu koje su Pavlu mogle biti na umu, kao što je nespokojstvo u vezi s porezima (vidi Tacit, Annals 13,50-51) u ono vreme ili jevrejska verbalna podrška aktivnostima zelota u Judeji. Međutim, nema dokaza da bi se bilo šta od ovog moglo dovesti u direktnu vezu s rimskim hrišćanima.

 

Pavle nam ne daje dovoljno informacija na osnovu kojih bismo mogli pouzdano zaključiti zbog čega on govori onako kako govori u 13. glavi. Smatram da postoji valjan dokaz da Pavle ponavlja karakteristično uputstvo koje je verovatno bilo sastavni deo uputstava davanih novoobraćenim hrišćanima. Isto tako, nije teško pretpostaviti da su Pavlu mogle biti na umu ranije teškoće koje je imperator imao s rimskim Jevrejima i hrišćanima, kad je izgovarao pomenuta uputstva o građanskim vlastima. Kako bi onda trebalo da se postavimo prema tim uputstvima, kada je reč o nama danas?

Pavle, građanske vlasti i mi

Ima više stvari koje bi trebalo da imamo na umu, kad razmišljamo o primerenosti ovog teksta u odnosu na nas danas. Prvo, to nije sve što Biblija kaže o načinu na koji Božji narod treba da se odnosi prema građanskim vlastima. Biblija je puna primera vernih Božjih sledbenika, od Danila u jami s lavovima do Jovana prognanog na ostrvo Patmos, koji su morali da odbiju zahteve države u ime svoje savesti. Ako je tradicija u pravu, Pavla su, odsecanjem glave, pogubile baš one rimske vlasti o kojima on govori u našem tekstu. U stvari, to čak nije ni sve što Pavle kaže na temu građanskih vlasti. Na primer, on u 1. Korinćanima, 6. glavi, preporučuje hrišćanima da ne idu na građanske sudove radi pokretanja parnica protiv drugih hrišćana. Kada razmišljamo o našem odnosu prema građanskim vlastima, potrebno je da pogledamo i mnoge drugačije biblijske tekstove.

 

Drugo, potrebno je da ozbiljno prihvatimo ono što Pavle kaže u našem tekstu. Bez obzira na postojanje izuzetaka koje Pavle ne pominje, to nikako ne odvraća pažnju od osnovne misli — da hrišćani treba da budu odgovorni građani, koji će poštovati vlasti, koji će biti svesni da Bog uređuje svet i da On radom građanskih vlasti sprečava anarhiju u svetu. Previše je stručnjaka koji komentarišu ovaj tekst, koji su sve svoje vreme utrošili govoreći šta je Pavle trebalo da kaže, umesto da priznaju da je za nas važno ono što on jeste rekao. Praktično, ono što je Pavle ovde rekao od izuzetne je važnosti za većinu od nas u svakodnevnom životu.

 

Većina naših dana ne stavlja nas pred sudbonosne, krupne dileme, kada se savest i dužnost prema Bogu sukobljavaju sa zahtevima vlasti, ali nas zato svi naši dani stavljaju pred mnoge odluke koje od nas zahtevaju rešenost da budemo odgovorni građani. Da li, primera radi, poštujemo uredbu o ograničenju brzine vozeći automobil, i da li prijavljujemo neočekivane prihode kojima se ne može ući u trag, kada ispunjavamo svoje poreske prijave? I koristimo li mnoge druge prilike za dokazivanje da smo dobri građani koje nisu bile pružene Pavlu, ali se pružaju nama u uslovima demokratskog društva, da utičemo na svoju društvenu zajednicu kako bi delovala pravično i s razumevanjem za ljudske probleme? Naš svet se znatno razlikuje od sveta u kojem je živeo Pavle. Mi [najčešće] živimo u demokratskom društvu, gde nam se pruža neuporedivo više prilika da kao građani učestvujemo u javnom životu, nego što je to bio slučaj s Pavlom. Ne moramo se svi složiti s onim šta — biti dobar građanin i biti odgovoran prema Bogu traže u svakoj pojedinoj situaciji, ali ako Pavlove reči ozbiljno prihvatimo, nećemo moći da osporimo da je poštovanje, ali nikako i obožavanje vlasti deo naše dužnosti prema Bogu.

Primena Reči

Rimljanima 13,1-7

1.      Na koje konkretne načine mi se pruža prilika da pokažem poštovanje prema vlastima? Koliko takvih načina mogu na nabrojim i stavim na spisak?

2.      Jesam li nekada bio u situacijama koje su zahtevale davanje otpora vlastima u ime savesti? Šta sam tada odlučio i kako je ta situacija bila rešena? Kakav je moj stav prema Pavlovim uputstvima za takve situacije?

3.      Da li je moguće da bi me Pavlova uputstva mogla navesti da pokažem preteranu meru časti i poštovanja svojoj zemlji, pa da joj izražavam i čast koja pripada samo Bogu? Zašto, ili zašto ne?

4.      Ako su građanske vlasti postavljene od Boga i ne nose mač “nizašto”, da li je dopustivo da ja podržavam svoju vlast nošenjem mača [oružja] kao vojnik ili policajac?

Istraživanje Reči

1.      U svojoj beležnici za poslanicu Rimljanima načini tri stupca i napravi poređenje između tekstova u 13,1-7 i 1. Petrovoj 2,13-17. Koji su elementi prisutni samo kod Pavla, a koji samo kod Petra, i koji su im zajednički. Kakve zaključke izvodiš iz tog poređenja?

2.      Načini spisak svih tekstova u Bibliji koji bi, po tvom mišljenju, trebalo da budu uključeni u istraživanje odnosa hrišćanina prema državi. Pokušaj da na taj spisak staviš i uputstva i izveštaje i iz Starog i iz Novog zaveta, i oba slučaja iz Isusovog života i priča koje je On ispričao.

 

< 14. Poglavlje Sadržaj 16. Poglavlje >