| < 15 Poglavlje | Sadržaj | 17. Poglavlje > |
Zar
Pavle nije već dovoljno rekao o zakonu? O zakonu smo čuli odavno, još u 3. glavi
poslanice. On je bio glavna tema u 7. glavi a ponovo je uzet u razmatranje u 8.
glavi. I evo, sada smo u 13. glavi, i nastavljamo da govorimo o zakonu. Međutim,
Pavle ovom prilikom dolazi do srži predmeta. Govorio je elokventnim rečima o
bespomoćnosti i nedostatnosti zakona. Pohvalio je zakon kao svet, pravedan i
dobar. Ovom prilikom on nam govori o korenu zakona i mi možemo da vidimo njegov
stvarni sadržaj i ulogu.
Pavle
u ovim stihovima završava nizanje kratkih uputstava o hrišćanskom životu,
započeto u 12,1. Ovaj odsek od dve glave, 12. i 13, završava se kako je i počeo,
pozivanjem na eshatologiju i njen značaj za hrišćansko življenje.
Rimljanima
13,8-14
Ove
stihove pročitaj u najmanje dva različita prevoda, a onda u svoju beležnicu
upiši odgovore na sledeća pitanja.
1. Zašto
Pavle ceo zakon sažima u samo jednu zapovest, ako je Isus za istu svrhu
upotrebio dve zapovesti (vidi Matej 22,35-40)? Zašto Pavle tu ne uvrštava i
najveću zapovest: ljubiti Boga celim srcem, umom i
dušom?
2. Mogu
li se sve Božje zapovesti sažeti u jednu zapovest o ljubavi prema bližnjem?
Možeš li navesti neku koja to ne bi mogla? Ako možeš, zašto Pavle nije i na njih
mislio?
3. Objasni
Pavlovu analogiju o svetlosti i tami. Šta, kao simboli, predstavljaju svetlost i
tama?
4. Na
šta Pavle misli kada hrišćanima kaže da se “obuku u” Hrista (14. stih)? Da li
poređenje s tekstom u Galatima 3,27 olakšava razumevanje tih
reči?
U
7. stihu, koji smo proučavali u prethodnom poglavlju knjige, Pavle je savetovao
hrišćane da daju šta god kome duguju, bilo porez ili poštovanje. Kada hrišćanin
postupi po tom savetu, više neće dugovati. Međutim, Pavle u 8. stihu kaže da će
jedan dug hrišćani i dalje imati, čak i onda kada isplate svima kojima duguju, a
to je dug ljubavi. Hrišćani su dužni da vole jedni druge. Nastavljajući, Pavle
dodaje da su hrišćani koji vole jedni druge ispunili ceo zakon. Potom pominje i
četiri konkretne zapovesti iz okvira šest poslednjih od Deset zapovesti,
zapovesti protiv preljube, ubistva, krađe i pohlepe za tuđim i tvrdi kako se te
četiri zapovesti, kao i bilo koja druga zapovest, mogu sažeti u samo jednoj:
“Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe” (13,9).
Razume
se, ovo je citat iz 4. Mojsijeve 19,18, iako su nam te reči mnogo poznatije
onako kako ih je Isus upotrebio, nego u svom izvornom kontekstu. Međutim, upravo
način na koji je Isus upotrebio pomenuti tekst čini da nam Pavlova upotreba
istog teksta izgleda donekle problematična. Kada ga je jedan od zakonika pitao
koja je najveća zapovest, Isus je odgovorio s dve starozavetne zapovesti. Prva
je bila iz 5. Mojsijeve 6,4.5, koja je isticala ljubav prema Bogu (vidi Marko
12,28-31; Matej 22,34-40). Ljubav prema bližnjem, bez obzira na to što se ubraja
među najvažnije dve zapovesti, došla je na drugo mesto. Zbog čega je, po onome
što vidimo, Pavle izostavio prvu, veću zapovest?
Jedno
je jasno; to nije bio samo previd, pošto Pavle istu stvar ponavlja dva puta,
ovde i u Galatima 5,14.15, gde kaže: “Jer se sav zakon izvršuje u jednoj reči,
to jest: ljubi bližnjega svojega kao sebe.” Kako onda objašnjavamo činjenicu da
Pavle zakon sažima u jednu zapovest, dok Isus koristi dve? Pošto nam sâm Pavle
to ne kaže, ne možemo biti sigurni u pogledu razloga, ali postoje dva koji se
nameću kao uverljivi. Prvi, već smo napomenuli prilikom proučavanja 12. glave
poslanice Rimljanima, Pavle vrlo retko govori o ljubavi prema Bogu. On, po svoj
prilici, za odgovarajući čovekov odgovor Bogu radije koristi izraz vera, a ljubav za odgovarajući
hrišćanski stav i postupanje prema drugim ljudima. Drugo, Pavle smatra da se
odgovarajući stav prema Bogu neizbežno odražava u ljubavi prema drugim ljudima.
Prema tome, njemu je dovoljno da samo pomene naš odnos prema bližnjima, kao
dokaz holističkog odgovora koji sadrži odgovornost i prema Bogu i prema drugim
ljudima. On svakako ne zanemaruje naš odnos prema Bogu, kako je pokazalo naše
proučavanje prve dve trećine poslanice. Ali Pavle sada ističe da je ljubav prema
drugim ljudima zapravo pravi dokaz našeg odnosa prema
Bogu.
Izraz
koji Pavle ovde koristi za ljubav je agape. To nije onaj romantični pojam ili
emocija na koje obično mislimo kada koristimo našu reč
ljubav. Naprotiv, ona istovremeno znači
brigu i delovanje za druge ljude, kojima se njihovi interesi stavljaju na istu
ravan s našim interesima. Šta Pavle podrazumeva pod ljubavlju možemo videti kada
čitamo tekstove kao što su oni u 1. Korinćanima 13,4-7 ili Filibljanima 2,1-4.
Osoba koja voli je osoba koja sledi Pavlov savet u drugom od ta dva teksta:
“Ništa ne činite usprkos ili za praznu slavu; nego poniznošću činite jedan
drugoga većeg od sebe. Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih”
(Filibljanima 2,3.4).
Kada
volimo na takav način, zar onda možemo zanemariti zakon? Ne možemo, pošto je
zakon važan deo Božjih uputstava koji ljubavi daje sasvim poseban oblik.
Istinska ljubav teško da će moći da zatekne sebe u krađi, ubijanju ili preljubi.
Prema tome, osoba koja voli izvršavaće zakon. No, iako ljubav nikada neće
prestupati zakon, kada se zakon pravilno shvati, ljubav bi mogla ostaviti utisak
prestupanja zakona u očima onih koji zakon razumeju jedino u legalističkom ili
bukvalnom smislu. To se pokazalo u načinu na koji su verske vođe onog vremena
gledale na Isusove postupke subotom (vidi Marko 2,23 – 3,6, kao primer).
Zaključivali su da On prestupa zakon u trenutku kada je zapravo delovao iz
ljubavi, u nameri da pokaže istinsko značenje zakona.
Pavle
se u 11. stihu vraća na temu eshatologije, koju je pokrenuo u 12,2. U tom
ranijem tekstu, bila je to samo aluzija na temu, gde je on mislio na sadašnje
vreme koje prolazi i implicirao da bi hrišćanski život trebalo da bude promenjen
vremenom koje dolazi. On sada odlazi u šire pojedinosti, koristeći metafore dana
i svetlosti, nasuprot noći i tami. Rimljani treba da shvate značaj vremena u
kojem žive. Spasenje im je bliže nego kada su [prvi put] poverovali (13,11).
Sadašnje vreme simbolički je predstavljeno noći i tamom. Dela tame su zla. Deo
svoje snage metafora crpi u činjenici da se zla dela često čine u sramoti pa,
prema tome, i potajno — obavijena tamom. Nasuprot tome, novi svet budućnosti je
svet svetlosti, gde preovlađuju dobra dela, svetlost i otvorenost. On je, prema
tome, adekvatno simbolički prikazan u vidu svetlosti dana. Pavle svoje čitaoce,
u svetlosti sve bližeg drugog dolaska, poziva da već sada počnu da žive u
njegovoj svetlosti.
To
podrazumeva izbegavanje dela tame, koja Pavle navodi u spisku zala, vrlo sličnom
onome koji smo već videli u 1,29-31, iako je ovaj spisak kraći. Na tom spisku su
orgijanje, pijanstvo, seksualni nemoral, razuzdanost, svađa i ljubomora (13,13).
U stvari, to znači dopustiti da život bude pod upravom svetlosti dana koji samo
što nije svanuo. Pavle o tome govori u slici oblačenja oružja videla (12. stih).
Izraz preveden sa “oklop” nije opšti izraz za ratnu opremu, kako je upotrebljen
u Efescima 6,11, nego znači “oruđe”, “instrumenti” ili “oružje”. To je reč koju
je Pavle upotrebio u 6,13, govoreći o ne-davanju delova tela za “oruđa” greha. U
tom kontekstu, reč verovatno znači “oružje”. Oružje hrišćanina treba da bude
svetlost, svetlost dana koji se rađa.
Pavle
se ponosi ovom metaforom. Koristi je i u 1. Solunjanima 5,1-11. Ona je i tamo
dovedena u vezu i sa eshatologijom i s primernim hrišćanskim življenjem. Uvek
ima onih koji će tvrditi da je vera u Hristov skori dolazak negativni motivator
za etičko ponašanje. Ako Hristos uskoro dolazi, zašto bismo se trudili i
pomagali bližnjima i time popravljali svet? Zašto bismo se trudili da radimo za
dobro drugih ljudi? Pavlov stav je upravna suprotnost tome. Svest da Hristos
skoro dolazi treba da motiviše hrišćane da sada počnu da žive u skladu s
vrednostima pravičnosti, sažaljenja i ljubavi, koje karakterišu Božje buduće
carstvo. Autor J. C. Biker je u pravu kada kaže: “Apokaliptička nada potom izaziva
etičku ozbiljnost, zato što je
egzistencijalno nemoguće verovati u Božju skorašnju pobedu i tražiti Njegovog
Svetog Duha bez načina života prilagođenog toj veri” (str. 110).
Može
li se ta etička ozbiljnost i dalje motivisati verom da Isus uskoro dolazi, ako
je prošlo već preko devetnaest vekova od vremena kad je Pavle pisao o drugom
dolasku? Ako zaista razumemo Pavlov način razmišljanja, odgovor će biti
potvrdan. Eshatologija, u Pavlovim očima, nije bila samo stvar budućnosti.
Hristovo vaskrsenje već je bilo početak kraja. Ono je već tada preobrazilo svet,
jer je obezbedilo Božju konačnu pobedu i konačni poraz zla. Prema tome, u
hrišćanskom postojanju postoje i “već” i “još ne”. Bez obzira na to što konačna
pobeda nije došla onako skoro kako bi ma ko očekivao, mi i dalje živimo u
posebnom vremenu koje je, iako obeleženo zlom i tamom, obasjano svitanjem
budućnosti. Tako naš život može biti preobražen svetlom budućnosti. Naše
sadašnje iskustvo s Hristom osigurava nam dolazak zore, bez obzira na proticanje
vremena, pošto se naša nada ne temelji na hronologiji nego na
hristologiji.
Pavlove
poslednje reči u glavi su imperativ: “Obucite se u Gospoda Isusa Hrista.” Ova
vrsta jezika verovatno je povezana s hrišćanskim krštenjem. Nalazimo je u
Galatima 3,27, gde Pavle kaže: “Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se
obukoste”, a potom izražava jedinstvo svih u Hristu. U Kološanima 3,10-12
nalazimo isti izraz jedinstva, povezan s jezikom iz oblasti odevanja. Očigledno
je da su hrišćani, prilikom svog krštenja, zamišljali da se oblače u novi život,
u život samog Hrista. Sve to pojačava mogućnost da su uputstva iz 12. i 13.
glave poslanice Rimljanima karakteristična za vrstu uputstava koja su se davala
novim hrišćanima. Obući se u Hrista, nova je metafora za prihvatanje Hristovog
sistema vrednosti i življenje u skladu s Njegovom ljubavlju i sažaljenjem. Pavle
to stavlja nasuprot zadovoljavanju želja tela (13,14), što nas podseća na ono
što je rekao u 7,5 i 8,5-8.
Ova
poslednja metafora, oblačenje u Hrista, ponovo nas podseća na to da Pavle čini
znatno više nego da nam samo daje usamljena pravila za življenje. Sve što je
rekao pada pod okrilje uvodnog prema tome, a završava se oblačenjem u Hrista. Pavle nas ne poziva samo da
poštujemo određeni spisak pravila, nego nas poziva da na Božju zadivljujuću
blagodat odgovorimo na jedini logičan način, a to je bezrezervno predavanje sebe
Bogu, na holistički način, što je ništa manje nego biti preobražen prema sistemu
vrednosti Hristovog predstojećeg carstva. Božja milost za sve ljude služi kao
temelj naše vere u Boga, kao i naše ljubavi prema svim
ljudima.
Rimljanima
13,8-14
1. Koja
je od metafora novog života (preobražaj obnovljenjem uma, oblačenje u oružje
videla, oblačenje u Hrista, itd.) najsrodnija s mojim ličnim duhovnim pogledima?
Kako tu metaforu mogu oživeti dok prolazim kroz svakodnevnu rutinu
života?
2. Kako
bih mogao prikazati metaforu svetlosti i tame crtežom na kojem bih i ja
bio?
3. Da
li je uopšte potrebno pogaziti slovo zakona da bih delovao u ljubavi? Ilustruj i
objasni odgovor.
1. Uporedi
13,11-14 sa 1. Solunjanima 5,1-11. Koji su elementi specifični za svaki od
tekstova, a koji su im zajednički?
2. Uz pomoć konkordancije uporedi Pavlovu upotrebu izraza svetlost i tama iz ovog teksta s Jovanovom upotrebom tih reči u Jevanđelju i poslanicama. Uporedi ono što si pronašao sa člancima o tim rečima u nekom od biblijskih rečnika ili enciklopediji.
| < 15 Poglavlje | Sadržaj | 17. Poglavlje > |