Najbolje mesto za početak davanja odgovora na takva pitanja jeste vraćanje na tekst u Otkrivenju 12,17: “I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije s ostalim semenom njezinim, koje drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista.”

Ovaj stih govori o dva identifikaciona obeležja ostatka u vremenu posletka. On drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista. Odjek tih obeležja nalazimo u Otkrivenju 14,12: “Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu” [Ovo zahteva strpljivu istrajnost svetih koji drže zavovesti Božje i ostaju verni Isusu — slob. prev.].

U oba teksta ostatak u vreme posletka sastoji se od naroda čiji su pripadnici poslušni Božjim zapovestima. Ovo davanje obeležja ostatku podrazumeva da će zapovesti na određeni način biti sporno pitanje između Božjeg vernog naroda i onih koji su prevareni. Ali pošto su mnoge zapovesti opšte prihvaćene (kao što je zakon protiv krađe), umesno je pitati da li Otkrivenje tačku sukoba možda svodi na jednu ili više određenih zapovesti.

To, zapravo, i jeste slučaj. Sukob između aždahe i ostatka usredsređuje se na jednu reč koja se u 13. i 14. glavi Otkrivenja pojavljuje u mnogo navrata — “bogosluženje” [klanjanje, glagol: klanjati se]. U Otkrivenju 13,3.4 čitamo: “I pokloniše se zmiji, koja dade oblast zveri. I pokloniše se zveri.” Osmi stih: “I pokloniše [pokloniće] joj se svi koji žive na Zemlji.” U 12. stihu čitamo kako su stanovnici Zemlje prisiljeni da se poklone prvoj zveri, dok su u 15. stihu prisiljeni da se poklone ikoni zveri. I tako se to nastavlja (upor. Otkrivenje 14,6.9-11).

Osam puta u 13. i 14. glavi skreće se pažnja na klanjanje. To je ključna reč u celom odseku knjige. Na posletku vremena imamo sudbonosnu istinu koja je usredsređena na pitanje pravilnog bogosluženja. To nije nikakva novost. Od samog početka su se braća Kain i Avelj podelili oko pitanja prav(iln)og oblika obožavanja Boga (1. Mojsijeva 4,3-9). Sudbinsko pitanje na gori Karmil bilo je obožavanje (1. Carevima 18,16-46). Kad je sotona kušao Isusa u pustinji, ključno pitanje bilo je klanjanje/ bogosluženje (Matej 4,8-10). Da li naglasak na bogosluženju usmerava našu pažnju na bilo koje određene zapovesti? Van svake sumnje. Prve četiri zapovesti — takozvana prva ploča zakona — neposredno se bave našim odnosom prema Bogu i bogosluženju.

Prema tome, ne bi trebalo da nas iznenadi što nesveto trojstvo opisano u 13. glavi Otkrivenja ne samo što nudi imitaciju ličnosti Božanstva nego i imitaciju prve zapovesti. Prva zapovest kaže:”Nemoj imati drugih bogova uza me”, dok morska zver zauzima Božje mesto primanjem znakova obožavanja (4. i 8. stih). Druga zapovest upozorava protiv klanjanja likovima ili slikama, odnosno ikonama, a zemaljska zver podiže ikonu kojoj traži da se ljudi klanjaju (14. i 15. stih). Treća zapovest kaže: “Ne uzimaj uzalud [ne zloupotrebljavaj] imena Gospoda Boga svojega”, dok morska zver na svojim glavama ima ispisana hulna imena (stihovi 1.5.6). Četvrta zapovest kaže: “Sećaj se dana subotnog.” Drevne ploče ugovora (ugovorni dokumenti) bile su u svom središtu zapečaćene pečatom vlasništva i vlasti.[1] Pošto  deset zapovesti, po obliku, podsećaju na drevne ploče ugovora, ne bi trebalo da se posebno iznenadimo ako vidimo da i one u svom središtu imaju pečat vlasništva i vlasti, zapovest o suboti. “Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i Zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga” (2. Mojsijeva 20,11). Ovaj iskaz je jedino mesto u Deset zapoesti gde se navodi temelj Božjeg vlasništva (On je Stvoritelj).

Taj pojam pečata značajan je i u Otkrivenju. Sto četrdeset četiri hiljade zapačećene su na svojim čelima (Otkrivenje 14,1; upor. 7,3.4; 2. Mojsijeva 31,13.17). Nesveto trojstvo nudi i imitaciju pečata, žig zveri (Otkrivenje 13,16.17). Na taj način su sve četiri zapovesti na prvoj ploči zakona izložene napadu nesvetog trojstva iz 13. glave Otkrivenja. Prva ploča zakona je u središtu bitke između aždahe i ostatka.

Naglasak stavljen na prve četiri zapovesti ističe se i na druge načine u 13. i 14. glavi Otkrivenja. Sledbenici zveri bivaju obeleženi na čelu ili na ruci. To nas podseća na tekst u jevrejskoj Bibliji, koji mnogi Jevreji smatraju najvažnijim: “Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje” (5. Mojsijeva 6,4.5).

Isus je te reči smatrao najjezgrovitijim sažetkom, rezimeom prve ploče zakona (vidi Matej 22,37-40). Ako ljubiš Boga svim svojim srcem, tada nećeš služiti drugim bogovima, nećeš postavljati idole, nećeš sramotiti Njegovo ime i nećeš mu služiti  nekim drugim danom. U toj svetlosti poslušajmo reči iz 5. Mojsijeve 6,8: “I veži ih [zapovesti] sebi na ruku za znak, i neka ti budu kao počeonik među očima.” I nema sumnje, žig zveri je namerna imitacija prve ploče zakona.

Sledeći element koji upućuje na prvu ploču zakona može se naći u Otkrivenju 14,6.7. Taj tekst motiviše na poslušnost na isti način kao i prva ploča zakona. Šta je motivacija? To su podsticaji da učinimo nešto što se od nas traži. Moja supruga i ja potrošili smo gotovo 10 godina učeći decu da budu samostalna u obavljanju svojih fizioloških potreba Ljudi su nam predlagali svakojake motivacije kojima bismo naveli svoje mališane da rade ono što od njih očekujemo. Primer pozitivne motivacije koju su nam predlagali bili su ukusni krekeri. "“radi to [pravu stvar] i dobićeš ovo!” Primer negativne motivacije bila je varjača. “Učini to [pogrešnu stvar], i dobićeš ovo!” Nepotrebno je reći da sebe danas smatram neuporedivo slabijim stručnjakom za učenje dece samostalnosti u obavljanju svojih fizioloških potreba nego što sam to bio u vreme kad ih još nisam imao.

Prvi motiv za držanje zapovesti odnosi se na spasenje, i to je pozitivna motivacija. “Pošto sam ja Onaj koji te je izveo iz ropstva u Egiptu, zašto bi poželeo da služiš nekome drugom?” (vidi 2. Mojsijeva 20,1-3). Druga motivacija je više negativna, a to je motivacija zasnovana na kazni. “Pošto sam ja Bog koji kažnjava idolopoklonike, ove zapovesti treba ozbiljno da shvatiš!” (vidi stihove 4-6). Svi roditelji su, u ovoj ili onoj prilici morali da koriste takvu vrstu motivacije. Treći motiv se nalazi u četvrtoj zapovesti. “Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i Zemlju” (11. stih). To je motivacija zasnovana na stvaranju. “Pošto sam te ja stvorio, ja znam šta je najbolje za tebe.”

Tekst u Otkrivenju 14,6.7 stavlja te iste motivacije u kontekst posletka. Prvi anđeo ima “večno jevanđelje” (6. stih), motivaciju zasnovanu na spasenju. On istovremeno i upozorava da “dođe čas suda Njegova” (7. stih). Prema tome, vest prvog anđela sadrži iste motivacije kao i prva ploča zakona. Stoga nam tekst 13. i 14. glave Otkrivenja nudi više indikacija da je odnos prema prvoj ploči zakona — primarno pitanje na posletku vremena.

Napraviću, za trenutak, jednu digresiju. U 7. poglavlju ove knjige napomenuo sam da adventisti često odaju utisak manje brižnih i manje moralnih ljudi od prosečne svetovne osobe. Mi možemo biti više zainteresovani da uštedimo dinar nego za dobro osobe s kojom obavljamo određeni posao. Uobičajeno objašnjenje koje ljudi izgovaraju kada adventisti zataje u pogledu moralnosti i odnosa među ljudima je nešto slično ovome: “Sotona ulaže veći trud da stvori utisak da su u Božjem narodu loši ljudi. On ne mora toliko da se trudi oko onih koji ne služe Bogu.” Moguće je da je to istina. Međutim, za to može da postoji i jedno dodatno objašnjenje.

U knjizi Otkrivenje ključno pitanje u vezi s posletkom odnosi se na prvu ploču zakona. Oni koji očekuju Isusov dolazak vodiće računa o pravom služenju Bogu. S druge strane, u Matejevom Jevanđelju druga ploča zakona takođe predstavlja bitno pitanje za posledak vremena. Oni koji očekuju Isusov dolazak brinuće o ljudima. Oni će s drugima postupati na način kako je Isus postupao s njima. Matejev naglasak je više etički, dok je u Otkrivenju teološkog karaktera. Razlog za ovu razliku je sâm kontekst. U Mateju su reči upućene učenicima. Za njih je sudbonosna [testing] istina bila pitanje kako postupaju s ljudima. Vest u 14. glavi Otkrivenja namenjena je svetu. Sudbonosna istina za svet na posletku odnosi se na čovekov temeljni odnos sa Bogom.

Prema tome, kada adventisti u Bibliji traže uputstva za svoj rad, prvo mesto kuda će se uputiti neće biti Matej, nego Otkrivenje, naročito tekst u Otkrivenju 14,6-12 o kojem govorimo u ovom poglavlju. Centralni naglasak adventnog pokreta je, dakle, direktna odanost Bogu, umesto onog više etičkog naglaska u Mateju. Oba naglaska su nesumnjivo od izuzetnog značaja. Međutim, oni koji poznaju adventistički evanđeoski rad znaju da etički aspekt Novoga zaveta ima mnogo skromniju primenu [gets very little play] u poređenju s našim naglaskom na suboti, žigu zveri, desetku i drugim vidovima našeg neposrednog odnosa s Bogom. Zar je onda čudno što neki adventisti odaju utisak da bi im lakše bilo da varaju u poslu i da zlostavljaju bračnog druga ili decu, nego da pojedu komad svinjetine? Zar je moguće da su, kao narod, adventisti “sudbonosnu istinu” (prva ploča zakona) iznosili svetu tako dugo da su prevideli “sudbonosnu istinu” za sebe same (druga ploča zakona)?

Subota u 14. glavi Otkrivenja

Sada kada se vraćamo glavnoj misli poglavlja, jasno nam je  da je ključno za svet na posletku — njegov stav prema prvoj ploči zakona. Međutim, da li je moguće otići i korak dalje i reći da je, u određenom smislu, zapovest o suboti vrhunsko pitanje u poslednjoj krizi? Verujem da jeste. Međutim, da bismo demonstrirali centralnu ulogu zapovesti o suboti, neophodno je da ukratko izložimo odnos knjige Otkrivenje prema Starome zavetu.

Iako je Otkrivenje puno pozivanja na Stari zavet, ono ga nikada ne citira, nego to samo čini ovde rečju, tamo frazom. Utvrđivanje na koje se starozavetne tekstove autor poziva na datom mestu u tekstu, složen je predmet, o kojem sam opširno govorio u jednoj ranijoj knjizi.[2] Na samo nekoliko mesta u Otkrivenju možemo naći četiri, pet ili šest reči koje su uporedive sa starozavetnim izvorom. To su, razume se, neke od najjasnijih aluzija u Otkrivenju na Stari zavet. Jedno od tih mesta je poslednji deo stiha u Otkrivenju 14,7: “Poklonite se Onome koji je stvorio nebo i Zemlju i more i izvore vodene.”

Kakav to starozavetni osnovni tekst imamo ovde na umu? U mom studijskom grčkom tekstu (United Bible Societies, treće izdanje), koji sasvim pouzdano nije podešen prema adventizmu, marginalna informacija pokazuje da je pomenuta rečenica aluzija na 2. Mojsijevu 20,11, na četvrtu zapovest.

Kakav je značaj ovog citata? Jednostavno, ovo: reč “klanjati se” [u ovom ili onom gramatičkom obliku] sedam puta se u u 13. i 14. glavi primenjuje na nesveto trojstvo. “I pokloniše se zmiji [aždahi]”. “I pokloniše se zveri.” “… ne poklone ikoni zverinoj.” Samo na jednom mestu u celom tom odseku postoji poziv na klanjanje pravome Bogu. Ako je pravo nasuprot lažnom bogosluženju centralno pitanje na posletku, taj tekst (Otkrivenje 14,7) je centralni tekst ovog odseka, a možda i cele knjige. Kada Otkrivenje konačno odluči da pozove ljude da se poklone pravome Bogu, ono to čini u kontekstu četvrte zapovesti, zapovesti o suboti. Prema tome, autor Otkrivenja je, u posebnom smislu, predstavio subotu kao ključno pitanje poslednje krize.

U oba teksta (Otkrivenje 14,7 i 2. Mojsijeva 20,8-11), poziv na klanjanje/ obožavanje događa se u kontekstu stvaranja. Jedan od najjačih razloga za klanjanje Bogu [obožavanje Boga] je činjenica da nas je On stvorio (to je ujedno i tema teksta u Otkrivenju 4,9-11). Kao znak sećanja na stvaranje, subota neprekidno upućuje na Boga kao predmet obožavanja. Prema tome, centralno pitanje u završnoj krizi nije ograničeno na subotu, ali je subota sastavni deo tog pitanja.

Važnost subote

Kome je važno šta je mislio Jovan, pisac Otkrivenja? Njegovo nadahnuto mišljenje ne rešava pitanje relevantnosti. Ima li u predmetu subote nečeg što zaslužuje da se on izloži pred ceo svet, uprkos činjenici da je on — kako se čini — ne baš tako blizak današnjem prosečnom čoveku? Kakav bi to razlog naveo Boga da izdvoji baš takvo pitanje i postavi ga kao središnju tačku tokom krize posletka? Naveo bih za to tri razloga.

Jedan od njih je što je, pravilno shvaćena, subota idealan odgovor jevanđelju. Jevanđelje nam saopštava da je Isus Hristos zaradio za nas nešto što mi ne bismo mogli zaraditi sami za sebe — pravi odnos s Bogom (Rimljanima 3,21-24). Samo je Bog svet (Otkrivenje 15,4), a ipak, zahvaljujući Njegovim silnim delima u Hristu, Njegov narod može da stoji opravdan pred Njim — verom danas, a viđenjem na posletku (stihovi 2-4; upor. 12,11). Iako nas Biblija poziva da služimo Bogu i jedni drugima (Matej 25,31-46), mi savršenom Hristovom delu ne možemo dodati ništa što bi nas učinilo pravima pred Bogom. Jedini prikladni odgovor na to savršeno delo je duh pokajanja, koji počiva u Njegovom ostvarenom delu.

Subota je idealan odgovor jevanđelju zato što je utemeljena na principu odmora posle jednog završenog dela. Kao što je u prvom stvaranju Bog radio, a onda se odmarao, u novom stvaranju Isus je izvršio svoje delo savršene pravde, umro na krstu (objavljujući, “Svrši se”) a zatim počivao u grobu u subotni dan. Kada ljudi kao pojedinci otkriju jevanđelje lično za sebe, subota može da im bude stalni podsetnik na odmor od beskrajne borbe da se dostigne određeno merilo. Tako je prirodno i ljudski pokušavati da zaradimo svoje spasenje i zato nam je potreban redovni podsetnik na činjenicu da je prvi posao hrišćanina da se odmara na način kako je to Hristos činio.

“Dakle je ostavljeno još počivanje narodu Božjemu. Jer koji uđe u pokoj Njegov, i on počiva od dela svojih, kao i Bog od svojih. Da se postaramo dakle ući u taj pokoj” (Jevrejima 4,9-11).

Drugi razlog što subotna zapovest postaje središte pažnje na posletku je to što je ona idealan način provere da li su ljudi istinski odani Bogu. Zapovest o suboti razlikuje se od ostalih devet zapovesti. Sve druge zapovesti imaju svoj određeni temelj u razumu i sopstvenom interesu. Konačno, principi druge table zakona (odnos prema drugim ljudima) predstavljaju temelj vladavine u većini zemalja sveta. “Ne ubij” je logična zapovest za svakoga ko ne želi da bude ubijen. “Ne kradi”, ima smisla za svakoga ko želi da zaštiti svoju teško zarađenu imovinu. Ako se ispostavi da se služim lažima, drugim ljudima će biti teško da budu pošteni u ophođenju sa mnom. Ovakve zapovesti su logične, ali sadrže i određenu meru ličnog interesa. Isto se odnosi i na prve tri zapovesti, koje se bave našim odnosom prema Bogu. Ako je Bog ono što tvrdi da jeste, nerazumno je obožavati nekog drugog, ili kakvog beživotnog idola. I svakako, nema nikakvog smisla huliti na Njegovo ime.

Jedini deo Deset zapovesti koji nije “logičan” je zapovest o obožavanju Boga u subotu, umesto nekog drugog dana. Takvoj zapovesti do te mere nedostaje logika i dimenzija ličnog interesa da je svetovnim ljudima sasvim lako da je zanemare. Konačno, niko nije naučnim putem uspeo da dokaže zašto je razlika između subote i bilo kog drugog dana sedmice. Sunce sija i kiša pada u uobičajenim količinama. Zemlja nastavlja da se okreće oko svoje ose i oko Sunca. Jedina razlika između subote i drugih dana je u tome što je razliku načinio sâm Bog. Svetkovati subotu znači držati Boga za reč, uprkos tome što naših pet čula ne mogu da registruju nikakav dokaz da je to i razumno činiti.

Upravo ta “irelevantnost”, nelogičnost čini subotu idealnim testom odanosti u vreme posletka. U uslovima kada je uključen lični interes, ne može biti stvarne odanosti. Kada bih ja rekao: “Želim da se uverim koliko si mi odan. Ostavio sam 100.000 dinara u žbun u blizini tvoje kuće. Ako si mi stvarno odan, ustaćeš odmah, uzeti tih 100.000 dinara i potrošiti ih na sebe.” Da li bi to bio dobar test odanosti? Smatram da ne bi. Većina od vas biste sa zadovoljstvom učinili ono što sam vam rekao, čak i ako me ne podnosite! Zašto? Zato što je učiniti to u vašem ličnom interesu.

Pravi test odanosti nastaje kada lični interes uopšte nije uključen. Bog jednostavno kaže: “Učini to, zato što ja to od tebe tražim.” Test subote me podseća na onaj prvi test u Edemskom vrtu —plod s drveta. Siguran sam da je bio ukusan, a verovatno i vrlo hranljiv. Jedini razlog da se ne jede bio je zato što je Bog tako rekao.

U vreme posletka subota postaje idealni test da bi se videlo da li Bogu služimo zbog toga ko je On ili zbog nečega što od Njega dobijamo. Kada se subota svetkuje po cenu gubitka radnog mesta, porodice ili čak i samog života, svemir će znati da Bogu Njegov narod služi celim srcem. A i sâm Božji narod postaće svestan pune cene odanosti.

Konačno, verujem u važnost subote u vreme posletka zato što je ona deo jedne celine koju nazivamo sleđenjem Isusa celim putem. Dok je živeo na ovoj Zemlji, Isus nikada nije svetkovao nedelju, već subotu. Ostavio nam je primer svetkovanja subote. Želimo li da sledimo Isusa celim putem, učinićemo to i svetkovanjem subote. Osim toga, mi imamo prednost da znamo da Njegovo savršeno svetkovanje subote pokriva naše nehotične neuspehe u pokušaju da dostignemo ideal počivanja u Njegovom ostvarenom delu.

Rekavši ovo, verovatno bi trebalo da izgovorim i neka upozorenja u vezi s izlaganjem ove poruke sekularnom svetu. Iako će subota u vreme posletka/ na kraju postati čak bolno relevantna/ bitna, ta relevantnost će biti sve samo ne očigledna za one koji nisu investirali u vrstu proučavanja Biblije kakvo smo mi imali u ovoj knjizi.

Kako sam istakao u jednoj svojoj ranijoj knjizi, stavljanje pitanja subote/nedelje u prvi plan u našim odnosima sa sekularnim ljudima obično će značiti gubitak kredibiliteta koji možda imamo kod njih.[3] Poznavanje pitanja subote/nedelje nije neposredna, goruća potreba u svetovnom okruženju. Međutim, kako ljudi izgrađuju svoje shvatanje Pisma i poštovanje prema njemu, obično počinju da grade i odgovarajuću spremnost da idu za Bogom, bez obzira kuda ih On vodi. Nikada nisam upoznao svetovne ljude koji su zastali i odbili da prihvate svetkovanje subote, ako su do tog trenutka upoznali i zavoleli Boga u kontekstu živog, aktivnog odnosa s nekim od adventista ili adventističkom crkvom.

Prema tome, Biblija nam kaže da je subotna zapovest u Otkrivenju 14,7 nameran protivteg prevarama opisanim u prethodnom poglavlju. Te prevare su toliko okrutne da možda sva naša čula dokazuju da je nesveto trojstvo u pravu, a da Božji narod greši. U vreme velike prevare, jedan prividno proizvoljni test odanosti kakav je ovaj izložen u Otkrivenju, imaće posebnu snagu. Bogu će biti poslušni jedino oni koji su u celosti predani Njemu i Njegovim zapovestima, uprkos dokazima koji dolaze od njihovih čula.

U vreme kada se svet raspada i kada duvaju svi vetrovi nauka, puna odanost Bogu će se pokazaće se kao jedini razuman način življenja.